Protiv navedene drugostepene presude je tužilac izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu 403. stav 2. tačka 2. i na odredbu člana 404. ZPP, radi usaglašavanja sudske prakse.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 .... 18/2020 – u daljem tekstu ZPP), jer je presuda doneta u sporu male vrednosti, u kojem se ne primenjuje navedena odredba, s obzirom da u sporovima male vrednosti protiv odluka drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 479. stav 6. ZPP). Na osnovu odredbe člana 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od 5 sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca. U konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi određeni odredbom člana 404. ZPP, jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, s obzirom da pobijana odluka odstupa od tumačenja prava izraženog u pravnosnažnim sudskim odlukama i pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita usvojenog na sednici građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22.05.2018. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP i našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile ugovor o kreditu br. ... dana ...2007. godine, kojim je tuženi odobrio tužiocu kredit u iznosu od 75.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan puštanja kredita u tečaj. Prilikom puštanja kredita u tečaj banka je od tužioca naplatila iznos od 1.125,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na ime troškova obrade kredita. Ugovor sadrži odredbu u članu 8.1 koja predviđa obavezu tužioca na plaćanje banci na ime naknade za obradu kreditnog zahteva iznosa u visini od 0,75% odobrenog kredita i na ime provizije za odobrenje i administraciju kredita 0,75% od iznosa odobrenog kredita, po fakturi banke, bez obzira da li će kredit koristiti ili ne. Po stanovištu prvostepenog suda ova odredba je ništava, suprotna je Odluci o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja kamatne stope na depozite i kredite. Tuženi nije pružio dokaze da je ispunio obavezu sačinjavanja ponude na osnovu koje bi se korisnik kredita mogao informisati o tome koji sve faktori utiču na ukupnu cenu kredita, a pregled bitnih elemenata otplate kredita tuženi je sačinio i uručio tužiocu istog dana kada je ugovor zaključen. Tuženi je troškove obrade kredita po utvrđenju prvostepenog suda iskazao nejasno i neprecizno s obzirom da je u ugovoru visinu tih troškova iskazao procentualno, u planu otplate kao apsolutni iznos u devizama, a u predlogu bitnih elemenata otplate kredita u apsolutnom dinarskom iznosu. U ugovoru o kreditu nije iskazana efektivna kamatna stopa, dok je minimalna kamatna stopa 14,5% na godišnjem nivou, te da je nemoguće proveriti da li je taj iznos uključen u efektivnu kamatnu stopu od 16,56% na godišnjem nivou. Podaci o troškovima kredita nisu jasno iskazani, na način da tužilac nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč, s obzirom na to da su elementi koji utiču na visinu efektivne kamatne stope različito prikazani u navedenim aktima. Prvostepeni sud stoga nalazi da je tuženi bez pravnog osnova naplatio tužiocu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1.125,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS 11.09.2007. godine, te je usvojio tužbeni zahtev za isplatu navedenog iznosa sa zateznim kamatama od 11.09.2007. godine.

Drugostepeni sud zaključuje da navedena odredba ugovora o kreditu nije ništava, jer određuje procentualne iznose koji po svojoj suštini predstavljaju troškove i naknade koje banka naplaćuje prilikom obrade i realizacije kreditnog zahteva, bez obzira što se obračunavaju zasebno. Polazeći od odredaba člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, odredbe člana 43. Zakona o bankama i člana 5. Odluke Narodne banke Srbije o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ br. 57/06) smatra da nije zabranjeno banci da obračunava troškove povodom kreditnih usluga, pri čemu je tužilac bio upoznat sa ovakvom svojom obavezom povodom zaključenja predmetnog ugovora uručivanjem plana otplate kredita koji sadrži podatak o efektivnoj kamatnoj stopi od 16,56% u koju su uključeni i troškovi obrade kredita u iznosu od 1.125,00 evra, odnosno 1,50% od iznosa odobrenog kredita.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata stanovište drugostepenog suda.

Po odredbi člana 103. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se pazi po službenoj dužnosti, po odredbi člana 109. ZOO.

Načelo savesnosti i poštenja uspostavljeno odredbom člana 12. ZOO kao opšte pravilo u zasnivanju i ispunjenju obligacionih odnosa određuje i pristup i ponašanje banke – davaoca kredita. I kod ugovora o kreditu po pristupu stoji sloboda pregovaranja i ugovaranja uslova ugovora, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredaba na štetu tužioca i povrede osnovnih načela obligacionog prava i člana 12., 15. i 16. ZOO, isti mogu voditi ništavosti ugovornih odredaba.

Tumačenjem odredbe člana 1065. ZOO koja propisuje da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom, proizilazi da nije isključena mogućnost banke da obračunava i naplaćuje iznos na ime troškova povodom odobravanja kredita i stavljanja na raspolaganje određenog iznosa novčanih sredstava po kreditu. To pravo banke proizilazi i iz člana 43. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“ br. 107/2005), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora među parničnim strankama, o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanju troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, a bilo je uređeno tada važećim podzakonskim aktom, Odlukom Narodne banke Srbije o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ br. 57/2006) na osnovu odredbe člana 43. Zakona o bankama, kojom se bliže utvrđuju uslovi i način obračuna efektivne kamatne stope. Tom odlukom propisani su jedinstveni načini obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankama po osnovu kreditnih poslova, tj. efektivne kamatne stope, i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke. Prema tački 5. odluke, ponuda banke koja se odnosi na kredite koje odobrava, treba da jasno i nedvosmisleno sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, pa i iznos naknada i troškova koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita i u toku realizacije ugovora o kreditu koji su poznati na dan obračuna i druge troškove, tako da nijednog trenutka ne dovode klijenta u zabludu što se tiče bilo kog elementa. Pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu primerak plana otplate kredita i pregled bitnih elemenata kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, među kojima i ukupan iznos troškova koje klijent treba da plati. Stoga, kada je korisnik kredita upoznat sa visinom efektivne kamatne stope, tada je upoznat sa stvarnim troškovima zaključenja i realizacije konkretnog ugovora o kreditu. Efektivna kamatna stopa time postaje pokazatelj koliko će tačno iznositi troškovi ugovora o kreditu i izražava se u ponudi i planu otplate kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja u tečaj kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita, ili koji su poznati na dan obračuna, i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani i u procentualnom iznosu, a naplaćuju se samo kroz obračune efektivne kamatne stope. Stoga odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove obrade kredita može biti pravno valjana samo pod uslovom da je ponuda banke, odnosno plan otplate kredita sadržao jasne i nedvosmislene podatke o troškovima i da se naplata troškova vrši kroz obračune efektivne kamatne stope. Banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita, pa i kreditnog zahteva. Stoga ugovaranje naplate istih troškova u jednokratnom iznosu i zadržavanje dela sredstava od odobrenog iznosa kredita, a ujedno i uključivanje ovih troškova u efektivnu kamatnu stopu dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke, protivno navedenim odredbama zakonskih i podzakonskih akata. Kada banka saopšti korisniku kredita iznos troškova obrade kreditnog zahteva i koliko iznosi efektivna kamatna stopa, koja prema odredbama navedene odluke podrazumeva sva novčana primanja i sve novčane izdatke korisnika koji nastaju povodom korišćenja kredita, a koji su poznati na dan obračuna, tada banka ne može posebno naplatiti iste troškove izvan obračuna efektivne kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita. Imajući u vidu prethodno navedeno osnovani su revizijski navodi koji se odnose na to da se predmetni prihodi banke iz ugovora o kreditu moraju naplaćivati kroz efektivnu kamatnu stopu i da je suprotno postupanje protivno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja.

U konkretnom slučaju, tužena banka je dostavila tužiocu kao korisniku kredita pregled bitnih elemenata ugovora o kreditu koji je uključivao troškove iskazane kroz efektivnu kamatnu stopu i plan otplate kredita u kome su takođe određene glavnica, visina kamate i naknade od 1,5%. Na taj način tuženi jeste upoznao tužioca sa visinom njegovih obaveza, ali je tuženi, iako je sam dao specifikaciju za obračun efektivne kamatne stope, posebno zadržao iznos na ime naknade za obradu kreditnog zahtev od kreditnih sredstava koje je tužiocu odobrio, što je kontradiktorno uslovima otplate kredita i bitnim elementima ugovora o kreditu koje je sam tuženi sačinio i prezentovao tužiocu. Takvo postupanje ne može uživati pravnu zaštitu, već je odredba ugovora kojom je takvo postupanje tužene predviđeno iz člana 8.1 – ništava. Usled posledica ništavosti, prema članu 104. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primio po ništavoj odredbi ugovora o kreditu, što je prema utvrđenju suda dinarska protivvrednost iznosa od 1.125,00 evra, sa pripadajućom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. ZOO.

Prema iznetim razlozima odlučeno je kao u izreci po odredbi člana 416. stav 1. ZPP, tako što je preinačena drugostepena presuda, odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu i odluke o troškovima postupka, kao pravilna.

Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi i troškove revizijskog postupka, prema opredeljenom zahtevu, u iznosu od 12.000,00 dinara za sastav revizije, po odredbi člana 153. i 163. stav 1. ZPP i odredbama važeće advokatske tarife.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić