Protiv drugostepene presude, u delu u kom je potvrđena prvostepena presuda o usvajanju tužbenog zahteva, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je odlučeno o međusobnim potraživanjima parničnih stranaka, tako što su prebijena u iznosu od 1.021.723,04 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.06.2019. godine, a tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 6.696.000,26 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.12.2016. godine. Prema obrazloženju nižestepenih presuda, parnične stranke su bile u ugovornom odnosu počev od 2013. godine, na osnovu kog je tuženi isporučivao sadni materijal tužiocu. Tokom 2013. godine, tuženi je isporučio ugovorenu količinu sadnog materijala, za šta je tužilac plaćao u docnji, zbog čega je utvrđeno kao osnovano potraživanje tuženog na ime zakonske zatezne kamate u iznosu od 1.021.723,04 dinara. U periodu od 2014. godine do 2016. godine, tužilac je vršio avansna plaćanja tuženom, ali tuženi nije isporučivao ugovoreni sadni materijal – travnati busen, te je utvrđeno da je na taj način tuženi stekao bez osnova iznos od 7.717.723,30 dinara, u kom iznosu je utvrđeno potraživanje tužioca. Nakon prebijanja međusobnih potraživanja, tuženi je obavezan da tužiocu isplati preostalo utuženo potraživanje u iznosu od 6.696.000,26 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.12.2016. godine.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Nižestepeni sudovi su na materijalnopravni odnos koji je predmet spora primenili odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da tuženi nije opravdao avans koji je tužilac uplatio, te da tako stečeni novčani iznos drži bez osnova. Nisu od uticaja na odlučivanje o reviziji navodi tuženog da je tužilac bio u obavezi da najpre zahteva utvrđenje da je ugovor raskinut, te da je u tom smislu tužbeni zahtev za isplatu stečenog bez osnova preuranjen. Ovo iz razloga što su parnične stranke imale pisani ugovor samo u 2015. godini, te da za ostali period u kom su vršene avansne uplate nije postojao ugovor o javnoj nabavci dobara od tuženog, pa je ovakav pravni posao pogođen sankcijom ništavosti prema Zakonu o javnim nabavkama. Osim toga, iz izvedenih dokaza takođe proizlazi da je tužilac pozivao tuženog da sravne IOS-e i usaglase stanje, na šta se tuženi oglušio, a nije ni nudio ispunjenje svoje obaveze, zbog čega se u konkretnom slučaju ne može primeniti pravno stanovište o raskidu ugovora kao uslovu za naplatu stečenog bez osnova, na čemu insistira tuženi u reviziji. Takođe, ni primena materijalnopravnih odredbi Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisan rok za ispunjenje obaveze kao element ugovora, na način kako to tumači tuženi, nije dovoljan osnov za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje.

Iz navedenih razloga primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP-a odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 17.03.2017. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 6.696.000,26 dinara, što predstavlja protivrednost od 53.994,30 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da u ovom privrednom sporu, vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić