Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca je sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Republike Srbije zaključio Ugovor o zakupu poslovnog prostora dana 29.12.2003. godine. Prema članu 1. ugovora, zakupodavac je izdao u zakup Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, kao zakupcu, poslovni prostor u ul. ... br. .. u ..., površine 9.930,00 m2, za potrebe Žandarmerije - Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Ugovor je zaključen na određeno vreme, u trajanju od godinu dana, počev od 01.12.2003. godine zaključno sa 30.11.2004. godine, sa mogućim produženjem po dogovoru ugovornih strana, a što je predviđeno članom 7. ugovora. Aneksom 5 Ugovora o zakupu poslovnog prostora od 24.03.2011. godine, članom 1. ugovorne strane su izvršile izmenu osnovnog Ugovora o zakupu od 29.12.2003. godine i pratećih aneksa, u delu koji se odnosi na period korišćenja predmetnog prostora i u delu iznosa duga koji zakupac duguje zakupodavcu za period korišćenja predmetnog prostora od 01.01.2010. godine zaključno sa 31.12.2010. godine. Članom 2. aneksa, ugovorne strane su se saglasile da ukupan iznos duga zakupca prema zakupodavcu, za zakupljeni predmetni prostor i za navedeni vremenski period iznosi 19.705.628,00 dinara. Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 46-4741/2008 od 14.11.2008. godine utvrđeno je da prema dokumentaciji pravnog prethodnika ovde tužioca i drugim raspoloživim ispravama, udeo državne svojine u sredstvima koja koristi pravni prethodnik tužioca iznosi 100%, odnosno da su sredstva koja koristi „Srbijatrans“ Niš u celini u državnoj svojini. Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi društveno preduzeće za prevoz robe u drumskom saobraćaju „Srbijatrans“ Niš, zaključen je između Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije i pravnog prethodnika tužioca i istim je predviđeno da su učesnici saglasni da prema dokumentaciji DP „Srbijatrans“ iz Niša i drugim raspoloživim ispravama udeo državne svojine u sredstvima koje koristi DP „Srbijatrans“ iz Niša iznosi 100%, odnosno da su sredstva koja koristi isti 100% u državnoj svojini. Tačkom 2. navedeno je koja su sredstva iz člana 1. sporazuma koja čine vanknjižno pravo korišćenja nepokretnosti, među kojima je i kompleks poslovnog prostora u Industrijskoj zoni u ..., u ul. ... br. .. . Prema tački 3. sporazuma Republika Srbija sporazumom preuzima osnivačka, odnosno upravljačka prava, srazmerno udelu državnog kapitala utvrđenog sporazumom. Navedeni sporazum overen je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu dana 03.12.2008. godine. Zaključkom Vlade od 08.12.2017. godine, stavljen je van snage zaključak Vlade od 14.11.2008. godine, a sporazumom o raskidu sporazuma o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi Društveno preduzeće za prevoz robe u drumskom saobraćaju „Srbijatrans“, učesnici sporazuma su postigli saglasnost o raskidu sporazuma o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi pravni prethodnik tužioca, te da sporazum o raskidu stupa na snagu na dan njegovog zaključenja. Raskidom sporazuma prestaju sva prava i obaveze koje su bile utvrđene članom 2. sporazuma. Sporazum od 08.12.2017. godine overen je pred Javnim beležnikom 14.03.2018. godine. Za period nakon raskida sporazuma tužilac je tuženom ispostavio račune na ime zakupnine sa datumom dospeća svakog računa, kao i opomenu pred utuženje koje je tuženi primio. U toku postupka izveden je dokaz veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke koji je prilikom izrade nalaza obračunao visinu naknade prema zaključenom Ugovoru o zakupu od 29.12.2003. godine, odnosno prema Aneksu 5 Ugovora o zakupu od 24.03.2011. godine. Veštak je visinu zakupnine za period od 15.03.2018. do 31.12.2018. godine obračunao prema ceni sa kojom su se stranke saglasile Aneksom 5 Ugovora o zakupu poslovnog prostora, s obzirom na to da stranke u sporu nisu priložile dokaz da su za utuženi period ugovorile visinu zakupnine. Kako je iznos duga za period od 01.01.2010. do 31.12.2010. godine Aneksom br. 5 utvrđen u iznosu od 19,705.628,00 dinara, to je veštak izračunao mesečnu zakupninu u iznosu od 1.642.135,67 dinara, odnosno da za ukupnu zakupljenu površinu od 9930 m2 zakupnina iznosi 165,37 dinara po m2. Polazeći od utvrđene cene veštak je našao da potraživanje tužioca prema tuženom za period od 15.03.2018. godine zaključno sa 31.12.2018. godine, iznosi 15.600.288,87 dinara i to za period od 15.03.2018. do 31.03.2018. godine iznos od 821.067,84 dinara, a iznos od po 1.642.135,67 dinara kao iznos mesečne zakupnine počev od 01.04.2018. godine zaključno sa 31.12.2018. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su saglasni u oceni da je tuženi u obavezi da za period od 15.03.2018. godine do 31.12.2018. godine, tužiocu nadoknadi korist koju imao od utpotrebe tuđe stvari. Obrazlažu da u navedenom periodu ugovor o zakupu nije postojao, da je tuženi bez osnova koristio poslovni prostor tužioca usled čega tužilac ima pravo da traži od tuženog naknadu po osnovu korišćenje tuđe stvari, a u smislu odredbe člana 219. Zakona o obligacionih odnosima. Dalje na osnovu Zakona o budžetu, Zakona o budetskom sistemu, te Pravilnika o spisku korisnika javnih sredstava zaključuju da se u navedenom periodu tužilac nije nalazio na navedenom spisku, pa s obzirom da ne spada u kategoriju lica iz člana 19. stav 1. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2018. godinu, postoji pravo tužioca da za period od 15.03.2018. do 31.12.2018. godine potražuje naknadu od tuženog. Iz istih razloga, ali kog drugačijeg utvrđenja, tužiocu ne pripada pravo na naknadu za period od 01.01.2019. godine do 31.10.2019. godine, jer iz Pravilnika o spisku korisnika javnih sredstava proizilazi da je u spornom periodu tuženi bio svrstan u kategoriju ostalih korisnika javnih sredstava koji nisu uključeni u sistem konsolidovanog računa trezora, a pripadaju javnom sektoru, na osnovu čega nije postojala obaveza tuženog na plaćanje naknade tužiocu s obzirom da je tužilac korisnik javnih sredstava, a prema spisku koji je sastavni deo pravilnika.

Revizija tuženog nije osnovana.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su obavazili tuženog na plaćanje novčanog iznosa bliže navedenog u izreci prvostepene presude, koje razloge u potpunosti prihvata i revizijski sud, bez potrebe za ponavljanjem.

Nisu od uticaja revizijski navodi kojima se ukazuje da se raskidom Sporazuma o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi tužilac ne uspostavlja po automatizmu ugovorni odnos koji je prethodno važio, već su stranke morale da iznova definišu cenu zakupnine i urede zakupodavni odnos. Naime, upravo zbog toga što se raskidom navedenog Sporazuma ne uspostavlja ranija obligacija zasnovana na ugovoru o zakupu, nižestepeni sudovi su primenili odredbu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima kojom je regulisano upotrebljavanje tuđe stvari, kao vrsta pravno neosnovanog obogaćenja koju zakon posebno normira. Ova vrsta obligacionog odnosa ne počiva na ugovoru, već faktu – upotrebljavanju tuđe stvari, i stvara zakonsku obavezu za lice koje je tuđu stvar upotrebilo da imaocu stvari naknadi korist od upotrebe. Zato nisu od uticaja revizijski navodi da se raskidom Sporazuma ne uspostavlja raniji ugovorni odnos, jer nižestepeni sudovi nisu ni obavezali tuženog na plaćanje dosuđenog iznosa na osnovu ugovora o zakupu iz 2003. godine, već je navedeni ugovor, odnosno Aneks iz 2011. godine služio samo kao parametar za odmeravanje koristi koju je tuženi stekao upotrebom tužiočevog objekta, bez pravnog osnova. Radi se praktično o uštedi koju je tuženi ostvario zato što je predmetni prostor koristio za svoje potrebe bez zaključenog ugovora o zakupu, pa je zato sada u obavezi da tužiocu tu korist nadoknadi.

Takođe, irelevantno je pozivanje tuženog da nije upotrebio tužiočevu stvar u svoju korist jer Žandarmerija za čije potrebe je korišćen predmetni prostor, ne obavlja poslove radi lične koristi, već bezbedonosne poslove u interesu svih građana. Za postojanje pravno neosnovanog obogaćenja upotrebljavanjem tuđe stvari nije od značaja društveno – politički aspekat lica koje je upotrebilo tuđu stvar, jer i lice koje obavlja delatnost od opšteg interesa mora koristiti imovinu u skladu sa propisima kojima se uređuje javna svojina i budžetski sistem, u protivnom ukoliko istu koristi bez pravnog osnova, dužno je da nadoknadi korist od upotrebe.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković