Protiv navedene drugostepene presude je tuženi izjavio blagovremenu reviziju pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse, te novog tumačenja prava, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Revizija je dozvoljena u delu kojim je odlučeno o tužbenim zahtevima tužilaca AA i VV, po odredbi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao razloge za posebnu reviziju, koju tuženi izjavljuje protiv navedene drugostepene presude u delu kojim je odlučeno o tužbenim zahtevima tužilaca BB, GG i DD, po odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku kojim je određeno da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje pravo (posebna revizija), te da o dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija. Ceneći razloge posebne revizije koje je naveo tuženi, te razloge presuđenja Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Pobijanom drugostepenom presudom, tužiocima su dosuđeni iznosi na ime naknade štete, koju su trpeli zato što im nije isplaćen iznos po programima restrukturiranja Kompanije „International CG“ DP Beograd – u stečaju i Kompanije “Generalexport“ DP Beograd – u stečaju, koji su doneti i prihvaćeni rešenjem Agencije za privatizaciju, pravnog prethodnika ovde tuženog i čiji je sastavni deo Socijalni program kojim je predviđena isplata novčane naknade u visini od neto 200,00 evra za svaku punu godinu radnog staža koju je zaposleni ostvario u kompanijama, uključujući i zavisna društva koja su osnovana s njihove strane, zaključno sa 31.12.2007. godine, ako su državljani Republike Srbije. Utvrđeno je da su tužioci evidentirani u pregledu radnika po osnovu isplate, osim tužilje DD, ali je potraživanje svih delimično utvrđeno zaključcima o listi priznatih i ostvarenih potraživanja u postupcima protiv Generalexport“ DP Beograd - u stečaju i „International CG“ DP Beograd – u stečaju. Tužilja GG je pravni sledbenik za preminulog radnika ĐĐ. Tužici su namirili predmetno potraživanje prema stečajnim dužnicima, ranijim poslodavcima u stečajnom postupku sa 30,4%. Nižestepeni sudovi su zaključili da postoji uzročno-posledična veza između propusta Agencije za privatizaciju kao pravnog prethodnika tuženog i nastale štete po tužioce, jer nisu ostvarili svoja potraživanja koja su dospela ispunjenjem za imovinsku celinu Blok HH, odnosno došlo je do umanjenja njihove imovine. Agencija za privatizaciju je prihvatila programe restrukturiranja poslodavaca, koji su sadržali socijalni program kojim je utvrđena visina potraživanja zaposlenih i bivših zaposlenih na ime novčane naknade iz sredstava ostvarenih od prodaje imovinskih celina subjekata privatizacije, i utvrđen je dan ispunjenja odnosno dospelost na dan prodaje imovinskih celina društava. Na račun Agencije za privatizaciju su ostvarena novčana sredstva, ali i pored toga tužiocima nije isplaćen pripadajući iznos, pri čemu se Agencija za privatizaciju obraćala ministarstvima za saglasnost za isplatu, te je između tih organa nastao spor oko toga iz kojih sredstava treba izvršiti isplatu tužiocima. Nepreciznosti u programu restrukturiranja i socijalnom programu koja se tiču izvora sredstava i načina realizacije prava tužilaca prvostepeni sud smatra propustima Agencije za privatizaciju zbog kojih stoji odgovornost tužene za naknadu štete tužiocima po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, prvostepeni sud je smatrao potraživanje zastarelim, računajući zastarni rok iz odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima od dospeća potraživanja po socijalnom programu prodajom imovinskih celina, od 25.06.2008. godine i 29.05.2009. godine, koji zastarni rok je protekao do podnošenja tužbe 11.09.2015. godine.

Drugostepeni sud nije prihvatio razloge prvostepenog suda prema kojima je usvojio prigovor zastarelosti, već je smatrao da je program restrukturiranja u odnosu na privredna društva izvršna isprava, pa je zastarni rok propisan odredbom člana 379. Zakona o obligacionim odnosima od 10 godina, koji, računajući od prodaje imovinskih celina 25.06.2008. godine i 29.05.2009. godine, nije protekao do podnošenja tužbe 11.09.2015. godine.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da se razlozi drugostepene presude u pogledu osnova obaveze tuženog zasnivaju na primeni materijalnog prava koja ne odstupa od izražene u pravnosnažnim presudama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda o tužbenim zahtevima zasnovanim na istom činjeničnom i pravnom osnovu kao u ovoj parnici, te je odlučio da ne dozvoli posebnu reviziju tuženog izjavljenu protiv drugostepene presude u odnosu na tužioce BB, GG i DD. Prigovor zastarelosti je pravilno odbijen. Zbog toga je odlučeno kao u prvom stavu izreke ove presude, po odredbi člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Odbačena je revizija tih tužilaca, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku. Kako je odlučeno o tužbenim zahtevima ovih tužilaca koji ne prelaze dinarsku protivvrednost iznosa od 3.000 evra, odnosno u sporu male vrednosti, to revizija nije dozvoljena ni u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku s obzirom na odredbu člana 468. stav 1. i člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku. Revizija je u navedenom delu odbačena po odredbi člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tuženog protiv pobijane drugostepene presude u delu kojim je odlučeno o tužbenim zahtevima AA i VV je neosnovana.

Presuda je u navedenom delu doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema napred iznetim razlozima i utvrđenom činjeničnom stanju, Agencija za privatizaciju je donela odluku o prihvatanju programa restrukturiranja privrednih društava čiji su tužioci, odnosno njihovi pravni sledbenici bili zaposleni, u kojem je utvrđeno pravo tužilaca koje nije ostvareno iz razloga što je program sadržao nepreciznosti u pogledu načina realizacije i izvora sredstava za isplatu naknade, propustima Agencije za privatizaciju. Realizovana su sredstva na račun pravnog prethodnika tuženog prodajom imovinskih celina Blok XX 25.06.2008. godine i Kopaonik 29.05.2009. godine. Prema stanju u spisima predmeta, te izjašnjenju tuženog, predmetna sredstva su nakon prestanka sa radom Agencije za privatizaciju preneta Ministarstvu privrede, a otvaranjem stečajnih postupaka su postala deo stečajne mase privrednih društava, poslodavaca. Stečajni postupci nad poslodavcima otvoreni su nad Kompanijom „International CG“ DP Beograd – u stečaju 18.03.2016. godine, a nad Kompanijom „Generalexport“ DP Beograd – u stečaju 04.11.2015. godine. To dalje znači da su novčana sredstva ostvarena prodajom imovinskih celina iz kojih bi trebalo da bude namireno potraživanje tužilaca, odnosno njihovih pravnih prethodnika po socijalnom programu, bila do otvaranja stečaja privrednih društava na računu pravnog prethodnika ovde tuženog, propustima agencije da ostvari kontrolu u izradi programa restrukturiranja privrednih društava i u prihvatanju programa uz nejasnoće o načinu namirenja i poreklu sredstava za namirenje potraživanja. Naime, odredbama Zakona o agenciji za privatizaciju („Službeni glasnik RS“ 38/2001 i 135/2004) predviđeno je da Agencija za privatizaciju, u okviru poslova koje joj je zakon stavio u nadležnost, pokreće inicijativu za izradu programa restrukturiranja. Program restrukturiranja smatra se donetim kada agencija donese odluku o prihvatanju tog programa. Nepravilnim radom je agencija onemogućila isplatu potraživanja tužiocima, te odgovara za štetu koju su tužioci zbog toga trpeli, na osnovu odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Kako su nejasnoće u programima restrukturiranja proizvele da su sredstva ostvarena od imovinskih celina iz kojih je trebalo da budu isplaćena potraživanja tužilaca bila na računu tuženog i ministarstava sve do otvaranja stečaja nad poslodavcima, proizilazi da je štetna radnja tuženog trajala do tada. Prema tome, od tada je počeo teći zastarni rok iz odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, koji nije protekao do podnošenja tužbe 11.09.2015. godine.

Tužena po odredbi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nepravilnosti u radu usled kojih je po tužioce nastala šteta u visini nenamirenih potraživanja po socijalnom programu, odgovara u meri u kojoj njihovo potraživanje ostalo nenamireno, u kojoj meri je drugostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev.

Kako nema razloga zbog kojih je revizija izjavljena, niti razloga na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tuženog u odnosu na pobijanu drugostepenu presudu kojom je odlučeno o tužbenim zahtevima tužioca AA i VV, kao neosnovanu.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić