U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, dr Ilije Zindovića i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Privredno društvo za trgovinu, transport i usluge „MARKO TRANS CARGO“ doo Beograd, čiji je punomoćnik Milica Nicović Bukumirović, advokat u …, protiv tuženog „BANCA INTESA“ ad Beograd, radi utvrđenja i neosnovanog obogaćenja, vrednost predmeta spora 27.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5494/18 od 24.10.2019. godine, u sednici veća koja je održana dana 24.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

I DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

USVAJA SE revizija tužioca, pa se PREINAČAVAJU presuda Privrednog apelacionog suda Pž 5494/18 od 24.10.2019. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P 2565/18 od 16.07.2018. godine i PRESUĐUJE:

UTVRĐUJE SE da je odredba član 5. Ugovora o revolving kreditu kreditna partija broj … zaključenog dana 15.08.2013. godine, između tužioca i tuženog koja glasi: „Klijent je saglasan da banka pri svakom puštanju sredstava u tečaj naplati proviziju predviđenu Odlukom o tarifi naknada za usluge Banke u visini od 0,5% od iznosa povučene tranše, uvećano za eventualne poreze po pozitivnim propisima“ apsolutno ništava.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu po osnovu neosnovanog obogaćenja plati iznos od 27.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.08.2013. godine do isplate u roku od 8 dana od dana prijema prepisa ove odluke.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 36.540,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa ove odluke.

II OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2565/18 od 16.07.2018. godine stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je član 5. Ugovora o revolving kreditu kreditna partija broj … zaključenog dana 15.08.2013. godine između tužioca i tuženog, koja glasi: „Klijent je saglasan da banka pri svakom puštanju sredstava u tečaj naplati proviziju predviđenu Odlukom o tarifi naknada za usluge Banke u visini od 0,5% od iznosa povučene tranše, uvećano za eventualne poreze po pozitivnim propisima“, apsolutno ništava i da se obaveže tuženi da tužiocu po osnovu neosnovanog obogaćenja plati iznos od 27.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.08.2013. godine, a u stavu drugom izreke, je određeno da svaka strana snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5494/18 od 24.10.2019. godine stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 2565/18 od 16.07.2018 godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po članu 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi propisani odredbom čl 404. Zakona o parničnom postupku. Potrebno je da se razmotre pravna pitanja od interesa za ostvarivanje ravnopravnosti korisnika finansijskih usluga i radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao korisnik kredita i tuženi, kao davalac, su bili u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o revolving kreditu kreditna partija broj ... od 15.08.2013. godine. Tuženi je odobrio tužiocu plasman na bazi založenih potraživanja u ukupnom iznosu od 5.000.000,00 dinara od sledećeg kupca/dužnika. Članom 5. regulisano da je klijent saglasan da banka pri svakom puštanju sredstava u tečaj naplati proviziju predviđenu Odlukom o tarifi naknada za usluge banke u visini od 0,5% od iznosa povučene tranše, uvećano za pripadajuće javne dažbine u skladu sa pozitivnim propisima Republike Srbije, a što ukupno iznosi 27.000,00 dinara. Takođe je utvrđeno da je obavezu po osnovu kredita tužilac izmirio u celini.

U ovoj parnici predmet tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti i vraćanje datog kao posledice ništavosti odredbe ugovora o kreditu kojom se uspostavlja obaveza tužioca na ime plaćanja provizije predviđene Odlukom o tarifi naknada za usluge banke u visini od 0,5% od iznosa povučene tranše, uvećano za pripadajuće javne dažbine u skladu sa pozitivnim propisima Republike Srbije.

Nižestepeni sudovi zaključuju da nije ništava odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove obrade kredita. Smatraju da banka ima pravo na naplatu troškova i naplatu naknade povodom bankarskih usluga, pod uslovom da je banka korisniku kredita pre zaključenja ugovora o kreditu dostavila ponudu, plan otplate kredita i pregled obaveznih elemenata kredita, koji su sadržali jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Zaključuju da ne postoje razlozi ništavosti člana 5. Ugovora o revolving kreditu kreditna partija broj … od 15.08.2013. godine, te s obzirom da je tužilac prilikom zaključenja ugovora bio upoznat sa svim bitnim elementima ugovora o kreditu, uključujući i troškove obarade kreditnog zahteva i da je potpisivanjem ugovora navedne troškove prihvatio kao svoju ugovornu obavezu.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata stanovište nižestepenih sudova.

Po odredbi člana 103. stav 1. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se po odredbi člana 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koji treba da odredi pristup i ponašanje banke - davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO koji obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa i kod ugovora o kreditu po pristupu sloboda pregovaranja i ugovaranja nije u potpunosti isključena, pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, sredstva obezbeđenja i drugo, rezultat pregovora i ugovaranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovora.

Tumačenjem člana 1065. ZOO proizlazi da prilikom zaključenja ugovora o kreditu, nije isključena mogućnost banke da obračunava druge troškove povodom kreditnih usluga. Pravo banke da obračunava određene troškove povodom zaključenja ugovora o kreditu proizlazi i iz člana 43. Zakona o bankama („Sl. glasnik RS“, br.107/05 i 91/10) koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora o kreditu, a kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga. Ovo pravo banke je propisano i podzakonskim aktima i to Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS broj 65/11). Tako je u tački 12. navedene odluke propisano da je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu koji obuhvata troškove kredita i visinu efektivne kamatne stope, a u tački 13. je predviđena obaveza banke da se korisniku kredita uz zaključeni ugovor uruči pregled obaveznih elemenata ugovora na odgovarajućem obrascu koji sadrži troškove kredita i visinu efektivne kamatne stope. Efektivna kamatna stopa izračunava se na osnovu propisane formule iz tačke 3. Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS broj 65/11), a obuhvata sadašnju vrednost svih novčanih tokova po osnovu korišćenja finansijskih usluga. Ista obuhvata nominalnu kamatnu stopu i iznos naknade troškova koje banka obračunava klijentu koji su poznati na dan zaključenja ugovora i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu. Stoga, kada je korisnik kredita upoznat sa visinom efektivne kamatne stope tada je upoznat sa stvarnim troškovima zaključenja i realizacije konkretnog ugovora o kreditu. Efektivna kamatna stopa time postaje pokazatelj koliko će tačno iznositi troškovi jednog ugovora o kreditu i izražava se u ponudi i u planu otplate kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Proizlazi da banka ima pravo na naplatu troškova i naplatu bankarskih usluga, pa tako odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove obrade kredita može biti pravno valjana, ali samo pod uslovom da je ponuda banke, odnosno plan otplate kredita sadržao jasne i nedvosmislene podatke o troškovima puštanja kredita u tečaj, a njihova naplata vršena kroz obračun efektivne kamate stope.

Iz prethodno navedenog sledi da odredba ugovora o kreditu koja predviđa troškove obrade kredita sama po sebi nije protivna prinudnim propisima, jer ona ima osnov u članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim troškovi obrade kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi. Banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita. Stoga ugovaranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i to zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita, a ujedno i njihovo uključivanje u efektivnu kamatnu stopu, dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke. Ukoliko je banka saopštila korisniku kredita iznos troškova obrade kredita i koliko iznosi efektivna kamatna stopa, tada ne može posebno naplatiti iste troškove izvan obračuna efektine kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita.

Imajući u vidu prethodno navedeno osnovani su revizijski navodi u delu koji se odnose na to da su svi prihodi banke iz ugovora o kreditu moraju naplaćivati kroz efektivnu kamatnu stopu, dok je suprotno postupanje protivno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja.

Predmetni ugovor o kreditu sadrži jasne i precizne odredbe o troškovima predmetnog ugovora o kreditu a tužilac je potvrdio da je potpisivanjem samog ugovora primio i plan otplate kredita, a nije osporio da su mu bili poznati obavezni elementi kredita, odnosno da mu je predočen pregled obaveznih elemenata kredita. Sledi da je tužilac upoznao tuženog sa visinom njegovih obaveza, a što u tom delu pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi. Međutim, iako je sam specifikovao način obračuna troškova obrade kredita, tuženi je zadržao u spornom ugovoru o kreditu ovlašćenje da u vezi sa ovakvom naknadom umanji i kreditna sredstva koja je tužiocu odobrio, odnosno da izvrši naplatu troškova obrade kredita u integralnom iznosu, suprotno uslovima otplate kredita i bitnim elementima ugovora o kreditu koje je sam sačinio i prezentovao tužiocu. Takvo postupanje ne može uživati pravnu zaštitu, a odredba dela člana 5. Ugovora o revolving kreditu od 15.08.2013. godine koja tim povodom vezuje parnične stranke izložena je posledicama ništavosti, nasuprot pogrešnom zaključku nižestepenih sudova u ovom delu. Usled posledica ništavosti, prema članu 104. Zakona o obligaciom odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primio po ništavoj odredbi spornog ugovora o kreditu. Sledi da tužilac osnovano potražuje od tuženog iznos od 27.000,00 dinara, kao sredstava koje je tuženi zadržao iz odobrenog kredita tužiocu u skladu sa odredbom koja se odnosila na naknadu troškova obrade kredita, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu da su nižestepeni sudovi pogrešno zasnovali odluku o neosnovanosti tužbenog zahteva, preinačena je i odluka o troškovima postupka. U odnosu na ostvareni uspeh u sporu tužiocu primenom člana 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku pripadaju ukupni troškovi u iznosu od 36.540,00 dinara i to: na ime sastava tužbe 6.000,00 dinara, na ime pristupa na jedno održano ročište iznos od 7.500 dinara, na ime sastava žalbe iznos od 12.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi i na ime sudske takse na tužbu iznos od 5.520,00 dinara, na ime sudske takse na presudu iznos od 5.520,00 dinara, prema važećem Zakonu o sudskim taksama u vreme nastanka taksene obaveze.

Shodno tome, stekli su se uslovi za preinačenje nižestepenih odluka od strane Vrhovnog kasacionog suda primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužiocu pripada i pravo na naknadu troškova nastalih u revizijskom postupku, primenom člana 165. Zakona o parničnom postupku, pa mu u skladu sa opredeljenim zahtevom po tom osnovu pripadaju troškovi u iznosu od 12.000,00 dinara na ime sastava revizije, prema važećoj Advokatskoj tarifi.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić