U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Zvezdane Lutovac, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca L.B. A.D. iz B., ul. …, koga zastupa A. L., advokat iz B., protiv tuženih: 1) P.e. D.O.O. iz B., ulica …, koga zastupa M.Đ., advokat iz V.; 2) Agencija za privredne registre Republike Srbije iz B., ulica …, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 10.097.152,08 dinara, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 7158/13 od 11.07.2014. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 11.02.2016. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv stava 1.izreke, presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 7158/13 od 11.07.2014. godine. ODBIJA SE zahtev prvotuženog P.e. D.O.O. iz B. za naknadu troškova revizijskog postupka, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br.584/12 od 24.06.2013. godine u stavu 1. izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan prvotuženi da tužiocu plati iznos od 8.020.440,96 dinara sa zateznom kamatom od 26.01.2012. godine pa do isplate. U stavu 2. izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže prvotuženi da plati tužiocu 7.538.248,82 dinara i zateznu kamatu na iznose za periode naznačene u izreci. U stavu 3. izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže drugotuženi da tužiocu solidarno sa prvotuženim isplati 15.558.689,78 dinara, sa zateznom kamatom na iznose i za periode naznačene u izreci. U stavu 4. izreke, obavezan je prvotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 267.208,80 dinara, a u stavu 5. izreke, obavezan je tužilac da drugotuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 150.043,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 7158/13 od 11.07.2014. godine u stavu 1. izreke, delimično je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P br.584/12 od 24.06.2013. godine u stavovima 3. i 5. izreke. Stavom 2. izreke delimično je ukinuta presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 584/12 od 24.06.2013. godine u stavovima 1, 2. i 4. izreke i predmet se u ovom delu vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv navedene presude Privrednog apelacionog suda, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju i to u odnosu na stav 1. izreke presude, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom, a propisanih u članu 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04 i 111/09).

Odgovor na reviziju tužioca, izjavio je prvotuženi i predložio da Vrhovni kasacioni sud odbije kao neosnovanu reviziju tužioca, a troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, koji je stupio na snagu 01.02.2012. godine), i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitne povrede parničnog postupka iz člana 361 st. 1 ovog zakona, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, jer je drugostepeni sud pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku ispitujući pobijanu odluku u delu u kome se ona žalbom osporava, ocenom svih relevantnih žalbenih navoda i uz davanje jasnih razloga za donošenje pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i prvotuženi su se nalazili u poslovnom odnosu koji je zasnovan zaključenjem Ugovora o redovnom iznošenju smeća koji je kod tužioca zaveden pod brojem 3865/1 dana 19.06.2006. godine. Tužilac u skladu sa navedenim ugovorom u periodu od 11.06.2006. godine pa do 31.12.2006. godine, platio prvotuženom usluge iznošenja smeća u iznosu od 8.020.440,96 dinara. Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P br.4471/06 od 26.03.2007. godine utvrđena je ništavost registracije prvotuženog u pogledu pretežne delatnosti, pod šifrom 900000 - odstranjivanje otpadaka i smeća i slične aktivnosti. Tužilac je po osnovu presude Trgovinskog suda u Beogradu P. br.2433/08 od 09.03.2009. godine obavezan da isplati JKP G.č. iznos od 10.097.152,08 dinara na ime naknade za pružene komunalne usluge koje su u pogledu vremenskog perioda izvršavanja odnose na period od 11.06.2006. godine pa do 31.12.2006. godine i to u periodu u kome je i prvotuženi vršio usluge prema tužiocu na osnovu predmetnog ugovora, tako da je tužilac pored toga što je platio usluge iznošenja smeća prvotuženom isplatio naknadu i navedenom trećem licu, po vansudskom poravnanju i to ukupno 12 mesečnih rata a svaka rata je iznosila po 1.296.557,48 dinara.

Tužilac u ovom postupku od tuženih zahteva naknadu štete u visini novčanih iznosa koji je plaćen JKP G.č. u B. sa zateznom kamatom od dana plaćanja pa do isplate.

Štetnu radnju i krivicu u odnosu na drugotuženog, koga označava kao solidarnog dužnika sa prvotuženim, zasniva na tvrdnji da je drugotuženi pri odlučivanju o registracionoj prijavi prvotuženog, postupio protivno članu 22. Zakona o registaraciji privrednih subjekata, pa je bez saglasnosti nadležnog organa, koja je zakonom propisana kao uslov za traženu registraciju delatnosti odstranjivanja otpadaka i smeća i slične aktivnosti, registrovao ovu delatnost prvotuženom. Posledica nepravilnog postupanja drugotuženog je ispravljena Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P br.4471/06 od 26.03.2007. godine kojom je utvrđena ništavost registracije prvotuženog u pogledu pretežne delatnosti, pod šifrom 900000 - odstranjivanje otpadaka i smeća i slične aktivnosti. Tužilac smatra da je navedenim radnjama drugotuženog pričinjena mu šteta koju u zahtevu traži da se nadoknadi.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženog, sa obrazloženjem da drugotuženi nije prilikom registracije prvotuženog, konkretno, registracije pretežne delatnosti (odstranjivanje otpadaka i smeća i slične aktivnosti), postupio protivno članu 22. stav 1. tačka 8. Zakona o registraciji privrednih subjekata i da u radnjama drugotuženog i štete koja je tražena nema uzročno-posledične veze, niti odgovornosti drugotužene za štetu.

Vrhovni kasacioni sud smatra da su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju nema odgovornosti drugotužene za naknandu štete.

Za postojanje prava na potraživanje naknade štete potrebno je da su ispunjeni uslovi: postojanje štete, uzročna veza između nastale štete i postupanja štetnika-konkretno drugotuženog i postojanje krivice na strani drugotuženog.

Drugotužena Agencija za privredne registre, kao registracioni organ, ne može biti odgovorna za spor koji je vođen između ovde tužioca kao dužnika i JKP G.č. B., kao poverioca, u kome je tužilac pravnosnažnom presudom P.br. 2433/08 od 09.03.2003. godine obavezan da plati na ime usluga za iznošenje smeća, poveriocu JKP G.č. iznos od 10.097.152,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. U ovom sporu se sudilo i presudilo o ugovornom odnosu između tužioca i Javnog komunalnog preduzeća kao ugovornih strana, koji je obligaciono-pravne prirode, tako da presuda doneta u ovom sporu, odnosi se samo na stranke u sporu i ne može biti osnov za odgovornost drugotužene za naknadu štete u visini iznosa koji je tužilac po toj presudi platio.

Osnov odgovornosti drugotužene ne može se zasnivati ni na činjenici da je tužilac platio usluge iznošenja smeća prvotuženom za isti period za koji je platio JKP G.č., jer se i u tom slučaju radilo o ugovornom odnosu između ugovornih strana u kome se raspravlja i utvrđuje da li su izvršavane ugovorene obaveze ugovornih strana i da li postoji dug zbog izvršenih a neplaćenih komunalnih usluga, što nikakve veze nema sa drugotuženom Agencijom za privredne registre.

Odgovornost drugotužene se ne može zasnivati ni po osnovu presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 4471/06 od 26.03.2007 godine, kojom je utvrđena ništavost registracije prvotuženog u delu koji se odnosi odstranjivanje otpadaka i smeća i slične aktivnosti, jer ni ta odluka ne može biti uzročno posledična veza sa potraživanjem koje je prema tužiocu utvrđeno presudom P.br. 2433/08 od 09.03.2003. godine i radom drugotužene kao registracionog organa.

Prema izloženom, navodi iz revizije da je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, pozivajući se na Zakon o registraciji, Zakon o komunalnim delatnostima i Zakon o privrednim društvima su neosnovani. Pobijana odluka je doneta pravilnom primenom odredbi Zakona o obligacionim odnosima i to odredbi kojima je regulisan institut prouzrokovanja štete i odgovornosti za naknadu štete a koji je merodavni propis za rešenje ovog spora.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud, na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 405. Zakona o parničnom postupku, reviziju tužioca u odnosu na drugotuženog je odbio kao neosnovanu.

Tuženom prvog reda nisu priznati troškovi revizijskog postupka sa razloga što odgovor na reviziju koju je prvotuženi izjavio, nije bio nužni u ovoj pravnoj stvari, pa samim tim ni troškovi koji su nastupili povodom odgovora ne predstavljaju nužne troškove koji bi se dosudili saglasno članu 161 Zakona o parničnom postupku, na teret tužioca.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.