U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Branislave Apostolović i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca C. d.o.o. u stečaju iz N.S., sada stečajna masa C. d.o.o. N.S. u stečaju, koju zastupa punomoćnik Mr Z.V., advokat iz N.S., protiv tuženog T.S. B., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 7019/14 od 25.02.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 10.03.2016.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 7019/14 od 25.02.2015.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime izgubljene dobiti za period od 6 meseci od 15.12.2001.godine isplati iznos od 1.163.501,39 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.09.2007.godine pa do isplate, obavezan je tuženi da tužiocu zbog umanjenja prihoda za period od 01.01.2000.godine pa do 15.12.2001.godine isplati iznos od 5.594.402,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2002.godine pa do isplate i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.115.473,00 dinara. U stavu drugom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za razliku između dosuđenih 1.163.501,39 dinara do traženih 24.017.956,25 dinara sa pripadajućom kamatom.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br7019/14 od 25.02.2015.godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbe stranaka kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu privrednog suda u Beogradu u stavu prvom izreke pod tačkom jedan, odnosno u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen za 1.163.501,39 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.09.2007.godine pa do isplae, kao i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu zbog umanjenja prihoda za period od 01.01.2000.godine do 15.12.2001.godine isplati iznos od 5.594.402,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.01.2002.godine pa do isplate, a stavom trećim izreke preinačena je i odluka o troškovima postupka, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tužilac izričito je pobijajući u preinačenom delu, ali razlozima ukazuje i na pogrešno odlučivanje nižestepenih sudova u delu pravnosnažno odbijenog tužbenog zahteva, a zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede postupka učinjene od strane drugostepenog suda. Tužilac istovremeno pobija odluku drugostepenog suda o troškovima postupka.

Odgovor na reviziju dostavio je tuženi ali ne preko punomoćnika iz reda advokata.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 499. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se u primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zasnovane na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Tužilac je kao pravno lice u stečaju brisan iz registra APR dana 03.10.2014.godine uz istovremeni upis stečajne mase tužioca, koju je po rešenju Privrednog suda u Novom Sadu St 916/11 od08.09.2014.godine ovlašćen da zastupa stečajni upravnik N.P. u predmetnom parničnom postupku.

Prema utvrđenim činjenicama, parnične stranke su krajem 1993.godine zaključile ugovor koji je za predmet imao poslovno tehničku saradnju na osnovu postojećeg tehničkog rešenja automatizacije telefonskih govornih informacija za područje N.S., kojim su regulisana prava i obaveze ugovornih strana, kao i rok trajanja ugovora od 5 godina posle kojih se njegova valjanost automatski produžava na isti period ukoliko jedna od ugovornih strana ne zaključi da ova saradnja nije više od poslovnog interesa te zatraži raskid ugovora koji mora biti najavljen 6 meseci unapred. Stranke su 13.03.1997.godine zaključile aneks ugovora kojim je produžen rok važnosti ugovora zaključno sa 13.03.2007.godine. Dana 10.12.2001.godine tuženi je dostavio tužiocu obaveštenje o raskidu ugovora sa datumom 15.12.2001.godine. Istom raskidu prethodilo je obaveštenje od 03.05.2001.godine o raskidu ugovora zbog nepoštovanja ugovornih odredbi od strane tužioca, ali je nakon detaljene analize rada tužioca zahtev za raskid povučen. Na osnovu zaključenog ugovora tužilac je imao status isključivog provajdera na mrežnu grupu 021 do kraja 1999.godine, iako je već u periodu 1993.godine postojao i audioprovajder I. iz N.S., što je tužiocu prilikom zaključenja ugovora bilo poznato. Tuženi je potpisivanjem ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 22.06.1996.godine dao mogućnost korišćenja brojeva 9840, 9863, 9864 i 9876 na području svih tranzitnih centrala pa i N.S. firmi K. iz B. Takođe je došlo do uvođenja neogeografskog koda 041 te je tužilac tražio 15.11.1999.godine pravo korišćenja istog, ali je od tuženog obavešten o potrebi revizije ugovora o poslovno tehničkoj saradnji na koju je tužilac pristao 22.03.2001.godine.

Predmet tužbenog zahteva o kome je odlučivano nižestepenim presudama je naknada štete na ime izgubljene dobiti za period od jednostranog raskida ugovora 15.12.2001.godine pa do 13.03.2007.godine, do kada je ugovor o poslovno tehničkoj saradnji trebalo da traje, a u iznosu od 24.017.956,25 dinara, kao i naknada štete u vidu izgubljene dobiti zbog povrede statusa isključivog provajdera u iznosu od 5.594.402,30 dinara za period od 01.01.2000.godine pa do 15.12.2001.godine.

Kod napred utvrđenih činjenica i postavljenog tuženog zahteva nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili pravo tužioca na izgubljenu dobit za period od 6 meseci od jednostranog raskida ugovora, odnosno od 15.12.2001.godine u iznosu od 1.163.501,39 dinara, koji iznos je utvrđen na bazi podataka o broju ostvarenih impulsa u 2001.godine, dok je preko navedenog do traženog iznosa od 24.017.956,25 dinara po ovom osnovu tužbeni zahtev odbijen sa razloga koje prihvata i revizijski sud.

Drugostepeni sud je suprotno prvostepenom sudu odbio i zahtev tužbe za isplatu iznosa od 5.594.402,30 dinara, jer tužilac nije dokazao da je radnjama tuženog pretrpeo štetu u utuženom iznosu. Tužilac ni na koji način nije ukazivao tuženom da mu je narušen eventualni status isključivog provajdera, već je i pored postojanja ugovora tuženog sa firmom K. prihvatio reviziju ugovora o poslovno tehničkoj saradnji sa tuženim, ali tek dana 22.03.2001.godine. Takođe tužilac nije dokazao da bi u spornom periodu ostvario prihode koji su predmet tužbenog zahteva, te da je izostanak prihoda u uzročno-posledičnoj vezi sa postupanjem tuženog budući da nije dokazao da je raspolagao tehničkim mogućnostima za vršenje takve vrste usluga. Navedene razloge za odbijanje tužbenog zahteva prihvata i revizijski sud.

Neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava i nemogućnosti otkaza ugovora o poslovno tehničkoj saradnji pre isteka ugovorenog roka, te obavezi tuženog da tužiocu nadoknadi nastalu štetu izgubljenu korist zbog ranijeg raskida ugovora suprotno ugovornoj odredbi člana 13. ugovora. Kod činjenice prelaska na digitalnu centralu koja je zamenila staru analognu telefonsku centralu na kojoj je bila povezana oprema tužioca, a koja je ugašena 15.12.2001.godine i nedokazanosti da je tužilac raspolagao tehničkim mogućnostima za vršenje ugovorenih usluga raskid ugovora od strane tuženog koji je usledio obaveštenjem tužioca od 10.12.2001.godine nije suprotan odredbi člana 13. ugovora, pri čemu prema ugovorenim uslovima raskid mora biti najavljen najmanje 6 meseci unapred, što je tuženi propustio da učini, pa su pravilno nižestepeni sudovi obavezali tuženog da tužiocu naknadi štetu na ime izgubljene dobiti za period od 6 meseci po raskidu ugovora. Visina štete je pravilno utvrđena primenom člana 189. stav 3. ZOO na bazi podataka o broju ostvarenih impulsa u 2001.godini koja je prethodila raskidu ugovora imajući u vidu period od 6 meseci od 15.12.2001.godine, jer je u tom periodu zabeležen najveći broj pada impulsa, pa je to osnovica za izračuvanje dobiti koju je tužilac osnovano mogao očekivati, a koja je sprečena radnjom tuženog, odnosno raskidom ugovora bez najavljivanja najmanje 6 meseci unapred. Stoga je preko navedenog iznosa, zahtev tužbe pravilno odbijen, te su neosnovani revizijski navodi da je naknadu štete trebalo dosuditi do 13.03.2007.godine, kao dana trajanja ugovora.

Neosnovano je i pozivanje revidenta na odredbe člana 357. i 358. ZOO, koje regulišu rok i otkaz trajnog dugovinskog odnosa, budući da se u konkretnom slučaju radi o prestanku ugovora na osnovu raskida ugovora, koji jeste usledio na osnovu jednostrane izjave volje tuženog, ali iz drugih razloga pod drugačijim uslovima i sa drugačijim posledicama, nego da se radilo o otkazu ugovora.

Revizijom tužioca neosnovano se ukazuje da je u pogledu odluke o troškovima postupka drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe ZPP i učinio bitnu povredu koja je uticala na pravilnost i zakonitost pobijane odluke. Kako je tužilac u ovom parničnom postupku u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev uspeo u neznatnom delu, dok tuženi sa protivtužbom nije uspeo u sporu, pravilno je drugostepeni sud primenio člana 149. stav 2. ZPP kada je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove celokupnog parničnog postupka.

Na osnovu izloženog i člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.