Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 9485/12 od 27.06.2014. godine, donetom u postupku po žalbi tužioca protiv navedene presude Privrednog suda u Beogradu, žalba tužioca je odbijena kao neosnovana, pa je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 1593/10 od 13.09.2012. godine u stavu dva, tri i pet izreke.

Protiv drugostepene presude tužilac blagovremeno izjavljuje reviziju zbog bitnih povreda ZPP iz člana 374. stav 1. koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju kojom navode iz iste osporava i predlaže da sud reviziju odbije kao neosnovanu.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Služeni glasnik RS“, br.125/04, 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 od 28.09.2011.godine, stupio na snagu 01.02.2012.godine), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP (u reviziji pogrešno naveden član 374. stav 1. ZPP) učinjene pred drugostepenim sudom, jer su u drugostepenoj odluci dati razlozi o odlučnim činjenicama, izreka presude je razumljiva i nije protivrečna sama sebi i razlozima presude, a na šta se u reviziji tužilac poziva.

Prema stanju u spisima, tužilac je podneskom od 19.12.2011. godine precizirao tužbeni zahtev i tražio da se utvrdi da je tužena Agencija za privatizaciju bez pravnog osnova raskinula ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu I/2 Ov br.802/04 od 02.04.2004. godine, a koji je zaključen između tužioca i tužene, te da se obaveže tužena da K.f.l. koje čine tužioci na ime vraćanja stečenog bez osnova plati prema ugovoru o konzorcijumu Ov br.2456/04 i od 19.03.2004. godine ukupan iznos od 34.299.048,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Prema utvrđenju nižestepenih sudova M.Ž., R.Đ., B.V. i G.T. zaključili su ugovor o konzorcijumu od 19.03.2004. godine, kojim su ugovorili da kao grupa fizičkih lica osnuju konzorcijum radi učešća na aukciji, te ukoliko konzorcijum bude proglašen za kupca da se zaključi sa Agencijom za privatizaciju ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala preduzeća metodom javne aukcije kao i za ispunjenje tog ugovora. Nesporno je da su tužilac i tuženi dana 02.04.2004. godine zaključili ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije (kupovina sa otplatom na rate). Navedenim ugovorom u članu 1. predviđeno je da su se stranke sporazumele da agencija rasproda 70 % društvenog kapitala subjekta privatizacije društvenog preduzeća poljoprivrede N.A. na aukciji koja je održana 30.03.2004. godine, dok je 30 % ukupnog iznosa društvenog kapitala subjekta preneto na zaposlene bez naknade. Društveni kapital subjekta za koji se nudi na prodaju procenjen je na 62.419.000,00 dinara, a kupac K.f.l. kupio je navedeni društveni kapital subjekta po ukupnoj kupoprodajnoj ceni od 24.000.000,00 dinara, odnosno 343.856,78 eura po srednjem kursu Narodne banke na dan zaključenja ugovora. Naveden ugovor je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu I Ov. Br.802/04 dana 02.04.2004. godine. Tačkom 5. ugovora propisane su obaveze kupca s tim što je tačkom 5. tačka 3. predviđeno da se kupac obavezuje da neće izvršiti ni dozvoliti sprovođenje sledećih radnji bez prethodno pismenog odobrenja od strane agencije: kupac shodno tačci 5. tačka 3. tačka 3. neće prodati, preneti ili na drugi način otuđiti bilo koja od osnovnih sredstava subjekta u jednoj ili više transakcija godišnje u iznosu većem od 10 % od ukupne vrednosti sredstava subjekta prikazane u poslednjem bilansu stanja sve do isplate kupoprodajne cene u celosti, odnosno u periodu od godinu dana od zaključenja ugovora, odnosno od kada kupac isplati kupoprodajnu cenu u periodu od godinu dana od dana održavanja aukcije. Tačkom 6. je postignuta saglasnost da u slučaju raskida ugovora kupac gubi prava na vraćanje depozita, pravo na vraćanje uplaćenog dela kupovne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora. Tačkom 7. tačka 8. ugovora predviđeno je da postoji saglasnost da se sva obaveštanja, zahtevi i drugi oblici komunikacije donose u pisanom obliku preporučenim pošiljkama ili kurirskom poštom na adresu ugovornih strana koje su navedene u ugovoru. Agencija za privatizaciju je dopisom od 17.03.2008. godine pozvala kupca kapitala i subjekta privatizacije da obezbede nesmetani pristup poslovnim knjigama i evidencijama preduzeća, kako bi se utvrdilo da li se postupa u skladu sa obavezama predviđenim ugovorom o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije. U postupku navedene kontrole utvrđeno je da kupac ne poštuje ugovornu odredbu 5. tačka 3. tačka 3, s obzirom da je otuđena imovina veća od 10 % od ukupne vrednosti subjekta privatizacije. Agencija za privatizaciju pritom je posebno imala u vidu da je zasnovano založno pravo na nepokretnostima subjekta privatizacije radi obezbeđenja potraživanja prema trećim licima što predstavlja rizik od budućeg otuđenja imovine, pa je pozvala kupca kapitala, odnosno subjekta privatizacije da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja primljenog 17.04.2008. godine dostavi dokaz da je izvršeno brisanje upisa založnih prava na imovini subjekta privatizacije, kao i dokaz da nisu uspostavljena druga založna prava sa naznakom da će se u suprotnom ugovor smatrati raskinutim, zbog neispunjenja u skladu sa odredbama člana 41a Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br.38/01, 18/03, 45/05 i 123/07). agencija je kupcu kapitala dopisom od 14.05.2008. i 11.06.2008. godine ostavila naknadni rok od po 30 dana da dostavi dokaze o postupanju u skladu sa odlukom agencije, pa kako subjekt privatizacije nije postupio po dostavljenim nalozima agencije, to je dana 01.08.2008. godine Agencija za privatizaciju dostavila obaveštenje u kome je navela da se ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije smatra raskinutim u smislu člana 41a Zakona o privatizaciji, budući da je bez prethodnog pismenog odobrenja agencije tužilac raspolagao imovinom većom od 10 % od ukupne vrednosti sredstava subjekta prikazane u poslednjem bilansu stanja.

Rešenjem Trgovinskog suda u Pančevu St 13/09 od 01.09.2009. godine otvoren je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom N. AD iz A. Radi utvrđenja da li je u toku trajanja perioda u kome je važila zabrana otuđenja imovine veće od 10 % od ukupne vrednosti subjekta privatizacije, došlo do takvog otuđenja od strane kupca kapitala, a s obzirom da je navedeno bilo sporno među strankama, prvostepeni sud je ivzršio veštačenje putem veštaka finansijske struke, koji je nalaz uradio u više različitih varijanti sa podvarijantama, diferencirajući i procenat otuđenja prema godišnjim periodima, s obzirom da su na navedeni način definisane i zabrane otuđenja u ugovoru o prodaji društvenog kapitala. Kako po svakoj od navedenih varijanti obračuna od strane veštaka finansijske struke sledi da je tužilac kao kupac kapitala bar u jednoj godini od veštačenjem obuhvaćenih otuđio imovinu većom od 10 % od ukupne vrednosti kapitala, to su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da su bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora zbog neizvršenja, jer za navedena otuđenja preko ugovorom izričito propisanog procenta, nije postojala saglasnost Agencije, odnosno pismeno odobrenje.

Nisu osnovani revizijski navodi prema kojima je drugostepeni sud morao da se jasno opredeli za koju varijantu od više izvršenih varijanti obračuna procenta otuđene imovine smatra pravilnom od strane veštaka, već da je mogao zaključak o ispunjenju uslova, odnosno povredi ugovornih ograničenja o dozvoljenom procentu otuđenja izvesti iz činjenice da je prema svakom od navedenih nalaza došlo do otuđenja iznad dozvoljenog procenta, bez izričitog opredeljenja koja varijanta obračuna je pravilna. Sporna činjenica koja je bila relevantna za ocenu zahteva je, da li je došlo do povrede ugovornih odredaba u pogledu procenta otuđene imovine, a ne koji je metod pravilan za obračun procenta otuđene imovine, odnosno koja je od varijanti ekonomsko-finansijskog veštačenja pravilna. Stoga, u situaciji u kojoj je prema svim varijantama došlo do otuđenja imovine preko 10 % u bar jednoj godini spornog perioda, pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da su bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora o kupovini društvenog kapitala bez obzira na metodologiju obračuna.

Nisu osnovani takođe revizijski navodi da ulaganje u druga pravna lica nije otuđenje imovine nego promena oblika imovine privrednog društva, jer ulaganje konkretne imovine, odnosno unošenje konkretne imovine kao svog uloga u drugo društvo koje se osniva, predstavlja otuđenje navedene imovine koja postaje imovina osnovanog društva, bez obzira što istovremeno to ne predstavlja i umanjenje kapitala društva, već samo zamenu strukture kapitala, tako što se umesto prenete imovine pojavljuje ulog, odnosno udeo u strukturi kapila osnovanog privrednog društva.

Pored navedenog, odredbama tačke 5. tačka 3. tačka 3. ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije predviđeno je da se kupac obavezuje da neće prodati, preneti ili na drugi način otuđiti bilo koja od osnovnih sredstava subjekta u jednoj ili više transakcija godišnje u iznosu većem od 10 % od ukupne vrednosti sredstava subjekta prikazanih u poslednjem bilansu stanja sve do isplate kupoprodajne cene u celosti, što ukazuje da je svaka prodaja, prenos ili otuđenje osnovnih sredstava subjekta privatizacije povreda navedene ugovorne odredbe, jer je iz sadržine istog evidentno da je namera bila da se do isplate kupoprodajne cene održi i struktura osnovnih sredstava subjekta privatizacije, a ne samo vrednost njegovog kapitala.

Nisu takođe osnovani revizijski navodi da je od značaja činjenica da nije došlo do realizacije prenosa imovine u druga pravna lica, te da je to od uticaja na ocenu ispunjenosti uslova za raskid ugovora, jer prema odredbama citiranog člana kupac kapitala nije smeo otuđiti bez prethodne saglanosti Agencije osnovna sredstva subjekta privatizacije u označenoj vrednosti (većem od 10 % godišnje), a on je zaključio navedene ugovore kojima je predvideo otuđenje sredstava bez saglasnosti Agencije, čime je prekršio svoje ugovorne obaveze o pribavljanju saglasnosti Agencije i to bez obzira da li je došlo i do realizacije prenosa navedenih sredstava u druga pravna lica ili su ugovori ostali nerealizovani.

Imajući u vidu navedeno, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je ponašanje kupca kapitala bilo suprotno izričitim odredbama ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije u pogledu zabrane otuđenja osnovnih sredstava subjekta privatizacije, čime su prekršene ugovorne obaveze, odnosno kupac kapitala nije izvršio svoju obavezu očuvanja osnovnih sredstava subjekta privatizacije u ugovorenom roku, te su se stoga stekli zakonski uslovi iz člana 125. Zakona o obligacionim odnosima za raskid ugovora zbog neispunjenja. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora, te kako se radi o ugovoru u kome je rok bitni element ugovora, to je po davanju izjave tuženog o raskidu ugovora zbog neispunjenja na osnovu člana 125. stav 3. ZOO ugovor o prodaji društvenog kapitala javnom aukcijom, ugovor raskinut po zakonu.

Pravilno nižestepeni sudovi utvrđuju da ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala koji je zaključen u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji, predstavlja posebnu vrstu obligacionopravnog odnosa koji se reguliše Zakonom o privatizaciji, a potom supsidijerno i Zakonom o obligacionim odnosima. Zakon o privatizaciji koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora – nije regulisao posledice raskida, a Zakon o obligacionim odnosima je posledice raskida regulisao članom 132.

Međutim, prema članu 20. Zakona o obligacionim odnosima stranke mogu svoj obligacioni odnos urediti drugačije nego što je Zakonom o obligacionim odnosima određeno, ako iz pojedine odredbe zakona ili njegovog smisla ne proizlazi što drugo. U konkretnom slučaju stranke su to i učinile.

Posledice raskida ugovora stranke su regulisale članom 6. ugovora propisujući pored ugovorenih raskidnih razloga i posledice raskida tako što u slučaju raskida ugovora kupac gubi prava na vraćanje depozita, pravo na vraćanje uplaćenog dela kupovne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora. Navedenim članom 6. ugovora o prodaji društvenog kapitala shodno iznetom, izričito su regulisane posledice raskida ugovora, odnosno kupčev gubitak prava na vraćanje iznosa uplaćenih po osnovu ugovora. Ugovornim regulisanjem posledica raskida na navedeni način, a što je dozvoljeno na osnovu člana 20. ZOO, (jer nije suprotno smislu Zakona o obligacionim odnosima ni Zakona o privatizaciji), stranke su zapravo ugovorno predvidele da se neće primenjivati odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima se regulišu posledice raskida ugovora, jer se kupac kapitala odrekao prava koja bi mu pripadala u slučaju raskida ugovora u smislu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema iznetom ugovor je raskinut jer je kupac kapitala postupao suprotno ugovornim odredbama, odnosno nije ispunio ugovorne obaveze očuvanja strukture i vrednosti kapitala u ugovorom predviđenom roku, a što je razlog za raskid ugovora po Zakon o obligacionim odnosima. Po raskidu ugovora međutim kupcu ne pripadaju prava na povraćaj uplaćenog po navedenom ugovoru u skladu sa članom 132. Zakona o obligacionim odnosima, jer su se stranke u samom ugovoru drugačije sporazumele, odnosno kupac se voljno odrekao prava na povraćaj cene u slučaju raskida istog.

Iz navedenih razloga pravilno su nižestepeni sudovi odbili zahtev tužioca u celini.

Kako shodno iznetom pri donošenju pobijane presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, niti iz člana 361. stav 1. ZPP na koje se poziva revident, to je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić, s.r.