U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Spoljnotrgovinsko društvo „Boss-Trade“ Društvo sa ograničenom odgovornošću Loznica, čiji je punomoćnik Ivana Perović Semenović i Gordana Petrović Đurđević, advokati u ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragana Terzić, advokat u ..., odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5567/19 od 18.12.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 24.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5567/19 od 18.12.2019. godine.

ODBIJAJU SE zahtev tužioca i zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Valjevu P 210/17 od 11.07.2019. godine stavom prvim izreke, odbijen je prigovor pravnosnažno presuđene stvari. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu po osnovu naknade štete plati iznose po osnovu neuplaćenih sredstava po OŠP priznanicama taksativno nabrojanim u izreci, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu po osnovu naknade štete plati iznos od 2.953.066,19 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2014. godine, iznos od 12.434.387,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2014. godine, iznos od 5.303.429,78 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2015. godine, iznos od 20.586.084,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2015. godine, iznos od 17.524.735,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2016. godine, iznos od 9.072.368,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.10.2016. godine, iznos od 2.071.335,14 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.09.2017. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 112.458,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.12.2013. godine, iznos od 253.236,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.06.2014. godine, iznos od 99.902,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.09.2017. godine, iznos od 236.142,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.11.2015. godine i iznos od 177.788,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.12.2015. godine, kao neosnovan. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 909.750,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5567/19 od 18.12.2019. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Predložio je da Vrhovni kasacioni sud odbije reviziju kao neosnovanu. Troškove odgovora je opredeljeno tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...i 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revidenta da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi čl. 8. i 386. Zakona o parničnom postupku. Ovo iz razloga, što drugostepeni sud nije izvodio dokaze niti utvrđivao drugačije činjenično stanje, već je postupajući u granicama razloga navedenih u žalbi, svoju odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u toku prvostepenog postupka, na koje je pravilno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenim činjenicama, tuženi je bio član tužioca sa udelom od 33,33%, a ostali članovi društva su BB i VV, sa udelom od po 33,33% sa uplaćenim i unetim kapitalom od 2.788,94 evra na dan 23.11.2002. godine. Tuženi AA je obavljao funkciju ... do 01.11.2011. godine kada mu je otkazan ugovor o radu. Nakon toga ostali članovi društva su inicirali postupak za isključenje tuženog kao člana što je sprovedeno po dobijanju presude Privrednog apelacionog suda Pž 5152/15 od 15.06.2017. godine kojom je potvrđena presuda Privrednog suda u Valjevu P 521/12 od 11.06.2015. godine.

Zaključak je nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao postojanje štete po osnovu neuplaćenih sredstava po OŠP priznanicama, čiju naknadu traži tužbenim zahtevom. Po navodima tužioca tuženi je odgovoran za štetu koja je prouzrokovana tužiocu u periodu od 01.01.2007. godine do 18.08.2009. godine u poslovnicama tužioca: Sremska Rača, Mali Zvornik, Loznica, Trbušnica, terminal Beograd i Šabac, u kojima je izdato ukupno 3.370 OŠP priznanica po kojima je naplata špediterskih usluga naknadno zavedena kao gratis usluga. Veštak nije mogao da se izjasni kada je reč „gratis“ stavljena na dokument. U postupku veštačenja nije se moglo utvrditi da li je i koji iznos tužilac naplatio po tom osnovu, od koga i kada, i da li je novac od tih usluga stavljen u sef tužioca. Takođe je utvrđeno da su novac koji se nalazio u sefu neposredno koristila sva tri vlasnika, te nije bilo moguće utvrditi da li se u sefu nalazio novac od OŠP priznanica. Tako naplaćeni iznosi su uplaćivani na tekući račun u skladu sa pravilima platnog prometa i sva tri vlasnika su znala da se novac ne uplaćuje na račun, a iz tog novca su plaćeni određeni troškovi privrednog društva i vlasnika društva.

Iz tih razloga nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac nije dokazao da je tuženi zadržao za sebe iznos od 9.495.675,00 dinara, koliko po tužiočevoj tvrdnji iznosi ukupna visina špediterskih provizija na osnovu nedostojaćih OŠP priznanica i time naneo štetu tužiocu. Tužilac nije dokazao da je trpeo štetu, odnosno da se novac našao u imovini tuženog. Stoga je primenom člana 154. stav 1. i 155. Zakona o obligacionim odnosima pravilno odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete na ime neuplaćenih sredstava po OŠP priznanicama.

Nižestepeni sudovi su pravilno odbili i tužbeni zahtev tužioca za naknadu stvarne štete i izgubljene dobiti zbog nepotpisivanja ličnih menica od strane tuženog. Po navodima tužioca tuženi nije potpisao lične menice kao član društva, a radi izdavanja bankarskih garancija od poslovnih banaka u korist Uprave Carine Republike Srbije, a sve radi obezbeđenja naplate carine i drugih uvoznih dažbina u carinskom postupku, stavljanju robe u slobodan promet i tranzit. U toku postupka je utvrđeno da su poslovne banke smanjile bankarsku garanciju na određeni iznos, ali je utvrđeno i da taj smanjeni iznos nije iskorišćen, odnosno da sam tužilac nije poslovao na samoj ivici iskorišćenosti bankarskih garancija, već suprotno da su bankarske garancije dozvoljavale mnogo veći promet i samim tim mnogo veći obim poslovanja nego što je sam tužilac imao. Pored toga, tuženi nije povukao lične menice pre isteka bankarske garancije, već je samo odbio da izda ličnu menicu za naredni period. Kako za izdavanje ličnih menica ne postoji ni zakonska ni ugovorna obaveza, drugostepeni sud ocenjuje da ne postoji ni uzročno posledična veza u slučaju eventualno smanjenog obima poslovanja po osnovu umanjenja bankarskih garancija zbog neizdavanja lične menice. Tužilac nije dokazao da postoji protivpravno postupanje tuženog koje je prouzrokovalo smanjenje prihoda tužioca u periodu od 06.08.2012. godine do 15.06.2017. godine, odnosno stvarne štete i izmakle dobiti. Stoga mu saglasno odredbi čl. 154. i 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima ne pripada utužena naknada po tom osnovu.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca na ime naknade štete za iznos plaćenih kamata po kreditima koje je uzimao radi redovnog obavljanja poslova. Po navodima tužioca, štetu je pretrpeo usled smanjenja vrednosti garancija uzrokovane nepotpisivanjem ličnih menica od strane tuženog, sve radi blagovremenog plaćanja obaveza na osnovu carina i PDV-a, odnosno održavanja tekuće likvidnosti, a što je opredelio u visini plaćene kamate. Nesporno je da je tužilac uzimao kredite kod banke i da je platio kamatu na navedene kredite, shodno opredeljenom zahtevu tužioca. Iz dostavljenih dokaza nije utvrđeno da su krediti uzeti isključivo za plaćanje obaveza carine jer sredstva od kredita nisu uvek uplaćivana Upravi Carine, već su sredstva korišćena za svakodnevno poslovanje, te uplate kredita ne korespondiraju sa obavezama prema Carini, s obzirom da su obaveze prema Carini veće od iznosa kredita. Zbog toga nije bilo moguće pouzdano utvrditi za koje potrebe je pribavljen novac. Pored toga, sama činjenica da je tužilac eventualno bio prinuđen da uzima kredite radi ubrzanja izmirenja obaveza prema carini, ne znači da je postupanjem tuženog pretrpeo štetu. Stoga tužilac nije dokazao da je pretrpeo štetu u utuženom iznosu koja mu je prouzrokovao tuženi nepotpisivanjem menica za dobijanje bankarske garancije. Pored toga, što nije utvrđena šteta zbog nepotpisivanja ličnih menica tuženom, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da nema elemenata protivpravnosti, te da ne postoji odgovornost tuženog što je neophodan uslov da bi se dosudila šteta tužiocu. Ovo iz razloga što ne postoji zakonska ni ugovorna obaveza tuženog da ličnim menicama garantuje za obaveze tužioca. Stoga mu saglasno odredbi člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima ne pripada utužena naknada po tom osnovu.

Tuženi se u reviziji poziva na odredbe člana 196. stav 1. tačka 1. i 3. Zakona o privrednim društvima i člana 197. stav 8. istog zakona. Smatra da je tuženi prouzrokovao štetu društvu nepotpisivanjem ličnih menica, da je njegovo postupanje protivno dobrim poslovnim običajima, kao i da je u znatnoj meri otežalo poslovanje društva i shodno tome smanjilo obim poslovanja, te da je zahtev za naknadu šteti osnovan i proizlazi iz odredaba Zakona o privrednim društvima.

Navodi revidenta nisu osnovani.

Odredbom člana 196. stav 1. tačka 1. i 3. Zakona o privrednim društvima su propisani razlozi za isključenje člana iz privrednog društva, a članm 197. stav 8. istog zakona da društvo ima pravo da od isključenog člana potražuje naknadu štete. Za postojanje odgovornosti za prouzrokovanu štetu potrebno je da postoje: šteta na strani oštećenog, nedopuštena (protivpravna) radnja ili propuštanje na strani štetnika i postojanje uzročne veze između protivpravne radnje ili propuštanja i nastale štete. Na tužiocu je bio teret dokazivanja da bi zbog propusta tuženog nepotpisivanja ličnih menica, mogao ostvariti veći promet. On to nije dokazao. Tužilac nije dokazao da je smanjenjem boniteta došlo do smanjenja bankarskih garancija, pa samim tim do smanjenja obima poslovanja, kako je to tužilac opredelio. Takođe nije dokazao ni da je pretrpeo štetu u visini plaćenih kamata po kreditima koje je uzimao radi redovnog obavljanja poslova. Pored toga, sama obaveza potpisivanja ličnih menica kao vid garancije nije predviđena kao obaveza člana društva zakonom, ni posebnim aktom društva, niti je takva obaveza ugovorena, odnosno sudu nije ponuđen nijedan dokaz, a potpisivanje lične menice člana društva predstavlja jedan od mogućih vidova obezbeđenja potraživanja banke. Zato je zaključak o odsustvu odgovornosti tuženog po tom osnovu i činjenično i pravno utemeljen.

Tužilac nije pružio ni jedan dokaz o pretrpljenoj šteti u visini špediterskih provizija na osnovu nedostojaćih OŠP priznanica. Njegovi revizijski navodi se svode na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i drugačiju ocenu izvedenih dokaza. Ovi navodi nisu predviđeni kao revizijski razlog članom 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu izloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužioca, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, jer sa revizijom nije uspeo, po članu 153. Zakona o parničnom postupku, kao i zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić