U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici po tužbi tužioca „Krušik akumulatori“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Miletić, advokat u ..., protiv tuženog Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, Beograd, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 315.374.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5711/17 od 27.12.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 18.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5711/17 od 27.12.2018. godine.

ODBIJAJU SE zahtev tužioca i zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 546/2016 od 11.09.2017. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete koja se ogleda u pokriću fiksinih troškova, a koja je nastala nezakonitim radnjama i kršenjem ugovornih obaveza tuženog iz Ugovora o prodaji kapitala subjekta privatizacije „Krušik akumulatori“ Valjevo, zaključenog dana 04.06.2007. godine i overenog od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu Ov br.555/2007, isplati iznos od 315.374.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.01.2016. godine do isplate, i obavezan je tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 195.000,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5711/17 od 27.12.2018. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužena je predložila da se revizija odbije kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... i 18/20 – u daljem tekstu ZPP), i ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje naknade štete u iznosu od 315.374.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Tužbeni zahtev tužilac zasniva na navodima da je štetu pretrpeo time što je tužena po isteku petogodišnjeg roka na koji je zaključen privatizacioni ugovor nastavila da vrši kontrolu isplate minimalnih zarada zaposlenih, a što nije bilo predmet ugovora o privatizaciji, da je tužena davala naloge za vršenje revizije i dostavljanje revizijskih izveštaja iako tužilac nije bio u obavezi da iste dostavlja i da je zbog trajanja desetomesečne kontrole u pogledu minimalnih zarada doneto rešenje tuženog o prenosu sopstvenih akcija dana 02.04.2013. godine, deset meseci nakon ispunjenja svih obaveza iz ugovora o privatizaciji.

Prema utvrđenim činjenicama, dana 04.06.2007. godine zaključen je Ugovor o prodaji kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije „Krušik akumulatori“, između Agencije za privatizaciju, kao prodavca i „Euro Valkan Sorporation“ DOO Beograd, kao kupca kapitala. Navedenim ugovorom, između ostalog, ugovoren je socijalni program kojim je regulisana zaštita zaposlenih u subjektu privatizacije, koji će se primenjivati u subjektu privtizacije nakon zaključenja ugovora, pri čemu je bilo ugovoreno i da će se predmetni ugovor smatrati raskinutim ukoliko dođe do neispunjenja navedene obaveze. Tužena je vršila kontrolu ispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala. Kontrola je obavljena u periodu koji je ugovorom označen kao period postupka privatizacije, dok je u daljem periodu kontrola nastavljena u cilju otklanjanja nepravilnosti koje su uočene u okviru kontrole u rokovima predviđenim predmetnim ugovorom.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenjujući pravilo o teretu dokazivanja zaključili da tužilac nije dokazao da je vršenjem kontrole u postupku privatizacije i preduzimanjem radnji od strane Agencije u okviru zakonskih i ugovornih ovlašćenja tužiocu naneta šteta u utuženom iznosu. Pored toga, poslovanje tužioca nije ni bilo predmet kontrole Agencije već se kontrola odnosila na ispunjenje obaveza kupca iz ugovora o privatizaciji. Zato je odbijen tužbeni zahtev tužioca.

U reviziji tužilac obrazlaže da je povreda zakona od strane tužene u tome što je angažovala druge organe na utvrđivanju već poznatog činjeničnog stanja. Dalje, tužena nakon isteka ugovorenog roka nije donela odluku o ispunjenosti ugovornih obaveza, tj. da je proces privatizacije tužioca uspešno okončan, sve do 03.07.2015. godine. Navodi da je tužena u periodu od 04.06.2012. godine do 03.07.2015. godine u kontinuitetu nanosila štetu tužiocu time što je nezakonitim aktima ometala regularno poslovanje tužioca, uticala na obustavljanje procesa proizvodnje i na ekonomsko – finansijsku konsolidaciju tužioca, a u javnosti je stvoren utisak da se radi o spornoj vlasničkoj strukturi, što je dovelo do gubitka kapitala i stvaranja fiksnih troškova.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Za postojanje odgovornosti za prouzrokovanu štetu potrebno je da postoje: šteta na strani oštećenog, nedopuštena (protivpravna) radnja ili propuštanje na strani štetnika i postojanje uzročne veze između protivpravne radnje ili propuštanja i nastale štete. Na tužiocu je bio teret dokazivanja činjenica da je pretrpeo štetu, uz postojanje uzročno posledične veze između nastale štete i protivpravne radnje, odnosno propuštanja tuženog. Protivpravna radnja tuženog prema navodima tužioca ogleda se u nastavku vršenja kontrole davanjem naloga za vršenje revizije i dostavljanje revizijskog izveštaja i otvaranju ponovnog postupka privatizacije.

U konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za obavezivanje tuženog da tužiocu naknadi štetu na koju se tužbeni zahtev odnosi. U toku postupka je utvrđeno da je u postupku privatizacije kao subjekt privatizacije kupljen tužilac od strane Privrednog društva „Euro Balkan Corporation“ DOO Beograd. Tužena je vršila kontrolu ispunjenja obaveza od strane kupca kapitala, između ostalog i kontrolu isplate minimalnih zarada zaposlenih kod tužioca, upućivala je naloge za vršenje revizije i izrade izveštaja u vezi isplate zarada i posle isteka ugovorenog petogodišnjeg roka. Članom 5. Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS“, br. 38/01...123/07 ) i članom 10. stav 1. tačka 4. Zakona o agenciji za privatizaciju ( „Sl. glasnik RS“, br.38/01 i 135/04 ) propisano je da Agencija za privatizaciju proverava izvršenje ugovora o prodaji, u kojima se pojavljuje kao ugovorna strana. Prema navedenim zakonskim odredbama tužena je imala zakonsko ovlašćenje da vrši kontrolu ispunjenja obaveza od strane kupca kapitala. Sve radnje preduzete od strane Agencije, a za koje tužilac tvrdi da su uzrok pretrpljene štete, su preduzete u odnosu na kupca kapitala i tiču se ispunjenja privatizacionog ugovora od strane kupca, a ne tužioca kao subjekta privatizacije. O tome je pravilan zaključak nižestepenih sudova da predmet kontrole nije bilo samo po sebi poslovanje tužioca, već se kontrola odnosila na ispunjenje obaveze kupca iz ugovora o privatizaciji.

Tužilac nije dokazao da je radnjama koje je preduzimala Agencija za privatizaciju prouzrokovano umanjenje njegove imovine, niti da su navedene radnje u bilo kakvoj uzročnoj vezi sa poslovanjem tužioca. Zbog toga se ne mogu prihvatiti revizijske tvrdnje da je tužena svojim radnjama preduzetim u periodu od 04.06.2012. godine do 03.07.2015. godine nanela štetu tužiocu u vidu gubitka kapitala i stvaranja fiksnih troškova. Iznos fiksnih troškova poslovanja tužioca u spornom periodu, na koji se odnosi tužbeni zahtev, ne dovodi se u vezu sa radnjama tužene ni na koji način.

Iz navedenog sledi da tužilac nema pravo u odnosu na tuženog na traženu naknadu štete u smislu odredaba člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, jer sa revizijom nije uspeo, po članu 153. ZPP, kao i zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić