Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Republika Srbija, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Beograd, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo Beograd, protiv tuženih: 1. Putevi AD Užice, Nikole Pašića br.38, čiji je punomoćnik Nemanja Vasiljević, advokat u ..., 2. Stečajna masa Preduzeća za puteve Beograd AD Beograd - u stečaju, ul. Vidska br.24, čiji je punomoćnik Mihajlo Srdić, advokat u ..., 3. GP Planum AD Beograd, Ul. 22. oktobra br.15, čiji je punomoćnik Nemanja Jolović, advokat u ..., 4. Privredno društvo za drumski saobraćaj Borovica transport – put DOO Ruma, ul. Paunović Stanka Veljka 139, čiji je punomoćnik Vladislav Maletić, advokat u ... i 5. Koridori Srbije Beograd, Ul. kralja Petra br.21, radi raskida ugovora, naplate ugovorne kazne i isplate stečenog bez osnova, odlučujući o reviziji tuženog Putevi AD Užice u sednici veća održanoj 24. juna 2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tuženog Putevi AD Užice, ukidaju se presuda Privrednog apelacionog suda 7Pž 2834/20 od 03.12.2020. godine u I stavu izreke, u III stavu izreke, drugi stav, prva alineja i u IV stavu izreke u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka u odnosu na tuženog Putevi AD Užice, i presuda Privrednog suda u Beogradu 22P 1352/18 od 10.03.2020. godine u stavu VI izreke u usvajajućem delu za tužbeni zahtev u odnosu na tuženog Putevi AD Užice za iznos od 137.359.982,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2016. godine do isplate i u stavu VIII izreke u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka u odnosu na tuženog Putevi AD Užice, i u tom delu se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 22 P 1352/2018, dana 10.03.2020. godine kojom je u I stavu u izreci odbio prigovor litispendencije; u II stavu odbio predlog prvotuženog za prekid postupka; u III stavu odbio tužbeni zahtev tužioca da se raskinu: Ugovor o građenju – izvođenju radova na izgradnji leve trake auto puta E 75 od GP „Horgoš“ do Novog Sada na deonicama od km 1 + 125 A km 28+000 i od km 38 + 000 do km 98 + 000 i deonice GP „Kelebija“ do petlje „Subotica jug“ od km 1+320 do km 23+619 zaključen 27.04.2010. godine, kao i aneksi od 1 do 14 određeni u izreci, zatim Ugovor o građenju – izvođenju dodatnih radova na izgradnji leve trake auto puta E 75 od GP „Horgoš“ do Novog Sada na deonicama od km 1 + 125A km 28 + 000 i od km 38 + 000 do km 98 + 000 i deonice GP „Kelebija“ do petlje „Subotica jug“ od km 1 + 320 do km 23 + 619 zaključen 11.07.2011. godine i aneksi 1 do 8, određeni u izreci i Ugovor o građenju – izvođenju dodatnih radova na izgradnji leve trake auto puta E 75 od GP „Horgoš“ do Novog Sada na deonicama od km 1+ 125 do km 28 + 000 i od km 38 + 000 do km 98 + 000 i deonice GP „Kelebija“ do petlje „Subotica jug“ od km 1 + 320 do km 23 + 619, zaključen sa prvotuženim dana 29.07.2013. godine; u IV stavu odbio tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da prvotuženi, trećetuženi i četvrtotuženi solidarno plate tužiocu na ime ugovorne kazne iznos od 817.911.266,19 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2016. godine do isplate; u V stavu odbio tužbeni zahtev da prvotuženi plati tužiocu na ime ugovorne kazne iznos od 14.784.782,37 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2016. godine do isplate; u VI stavu usvojio tužbeni zahtev i obavezao prvotuženog da tužiocu plati 137.359.982,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.12.2012. godine do isplate, u VII stavu odbio tužbeni zahtev u delu za zakonske zatezne kamate na iznos od 137.359.982,27 dinara od 01.05.2012. do 05.12.2012. godine i u VIII stavu obavezao tužioca da na ime troškova parničnog postupka naknadi prvotuženom, drugotuženom, trećetuženom i četvrtotuženom iznose navedene u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Odlučujući o žalbi tužioca i o žalbi prvotuženog, Privredni apelacioni sud je doneo presudu 7 Pž 2834/20 dana 03.12.2020. godine kojom je u I stavu izreke delimično odbio kao neosnovanu žalbu prvotuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava VI kojim je prvotuženi obavezan da tužiocu plati iznos od 137.359.982,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2016. godine do isplate; u II stavu izreke, preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev u delu da se prvotuženi obaveže da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 137.359.982,27 dinara, počev od 05.12.2012. godine do 17.05.2016. godine kao neosnovan; u III stavu preinačio rešenje o troškovima postupka sadržano u VIII stavu izreke prvostepene presude, tako što je obavezao tužioca da naknadi troškove parničnog postupka prvotuženom (stav drugi, prva alineja), drugotuženom, trećetuženom i četvrtotuženom u iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskim zateznim kamatama od izvršnosti presude do isplate i u IV stavu odbio je zahteve tužioca i prvotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude je prvotuženi, Putevi AD Užice, izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija u I, III i IV stavu izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.71/2011...18/2020) i odlučio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju, koje po navodima drugostepene presude proizlazi iz stanja u spisima predmeta i utvrđenja prvostepenog suda, na kome je zasnovana drugostepena presuda, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o građenju od 27.04.2010. godine sa aneksima, Ugovora o izvođenju dodatnih radova od 11.07.2011. godine sa aneksima i Ugovora o izvođenju dodatnih radova od 29.07.2013. godine, koji su predmet tužbenog zahteva za raskid ugovora. Obaveza tužioca bila je da plati protivvrednost izvedenih radova na izgradnji leve trake auto puta E 75 na deonicama navedenim u ugovorima. Prvotuženi je, kao i drugotuženi, trećetuženi i četvrtotuženi, u ugovoru označen kao izvođač radova, a petotuženi kao korisnik radova. Aneksom broj 5 Ugovora od 27.04.2010. godine je promenjen ovlašćeni član grupe kod izvođača, tako što je za ovlašćenog člana grupe izvođača imenovan prvotuženi, na koga su preneta sva ovlašćenja i obaveze sa prethodnog ovlašćenog člana grupe izvođača PZP Beograd AD. Odredbom člana 5. navedenog Aneksa, novi ovlašćeni član grupe izvođača, ovde prvotuženi, preuzeo je obavezu da za iznos neopravdanog avansa od 380.314.319,49 dinara, koji avans je primio drugotuženi, tužiocu preda bankarsku garanciju. Istim Aneksom je prvotuženi, kao novi ovlašćeni član grupe izvođača, preuzeo i obavezu da izvede radove kojim će izvršiti povraćaj neopravdanog dela avansa u iznosu od 380.314.319,49 dinara sa PDV-om, koji avans je primio član grupe izvođača PZP Beograd AD. Na isto se poziva i revident u navodima revizije, s tim što ističe za bitno da je dostavio bankarsku garanciju i da je izvedenim radovima opravdao primljene avanse drugotuženog, do preostalog iznosa od 137.359.982,27 dinara.

U drugostepenoj presudi sud navodi da vrednost neopravdanog avansa iznosi upravo 137.359.982,27 dinara i da to među strankama nije bilo sporno. Na isplatu tog iznosa je prvotuženi obavezan pravnosnažnom presudom.

U okviru činjeničnog stanja utvrđeno je i to da je JP Putevi Srbije kao korisnik eksproprijacije na zemljištu potrebnom za izgradnju deonica, pokretalo postupke radi okončanja eksproprijacije, ali je na dan 15.11.2015. godine ostalo nerešeno sedam parcela, za koje nije doneto rešenje o eksproprijaciji, dok za 30 parcela nije bilo moguće ni podneti zahtev za eksproprijaciju s obzirom na upravne postupke u toku; da su radovi na samom autoputu od GP „Horgoš“ do Novog Sada završeni, da je auto put pušten u saobraćaj na zahtev naručioca, a bez rešenja nadležnog ministarstva, dana 20.12.2011. godine; da je prvotuženi 20.10.2012. godine napustio gradilište zbog loše finansijske situacije, da su ostali nedovršeni radovi na odmorištu „Lovćenac“ i „Čenej“, a da su radovi 3/7 čeone naplatne rampe na desnoj traci auto puta obustavljeni nakon dobijanja instrukcije Ministarstva i da je predviđeno izmeštanje iste rampe na novu stacionažu, te je prestala potreba za izgradnjom naplatnih stanica na „Y“ kraku usled izmene prostornog plana, i da je data saglasnost petotuženom kao korisniku iz Ugovora o građenju od 27.04.2010. godine da se preostali radovi na izgradnji odmorišta na km 67+000 i 97+000 izvedu u okviru druge faze, odnosno prilikom rehabilitacije desne strane auto puta. Utvrđeno je da je naručilac doneo odluku o faznoj izgradnji kojom se odustalo od gradnje punog autoputnog profila, te da sa prvotuženim nisu ugovoreni nedostajući radovi. Naručiocu je ispostavljena poslednja privremena situacija br. 11. dana 05.12.2012. godine.

Prvotuženi je 06.09.2013. godine petotuženom kao korisniku predložio sporazumni raskid Ugovora od 27.04.2010. godine sa aneksom, sa razloga što je deonica leve trake auto puta E 75 puštena u eksploataciju 2011. godine, istekao garantni rok od dve godine, a za preostale radove u Budžetu Republike Srbije nisu predviđena sredstva i da je s obzirom na promenu projekta „Y“ kraka iz autoputnog profila u magistralni, potrebno ponovo ugovoriti navedenu deonicu sa novim pozicijama i količinama. U istom dopisu je prvotuženi naveo i da su ugovoreni i izvedeni radovi za koje su ispostavljene situacije u visini od 169.103.186,58 dinara, koji nisu plaćene, iako su radovi izvršeni pre dve godine, da je ostao neopravdan avans po svim ugovorima od 137.359.982,26 dinara, a da je vrednost iznosa koji je zadržan na ime dobrog izvršenja posla 132.348.149,54 dinara, koje je potrebno vratiti zbog toga što je istekao garantni rok. Prvotuženi je podneo tužbu protiv ovde tužioca radi naplate naknade za izvedene radove po osnovu ispostavljenih građevinskih situacija, i tužbu radi naplate razlike u ceni za izvedene radove.

Kod ovakvog utvrđenja, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev za povraćaj avansa koji je nakon prestanka izvođenja radova ostao neopravdan radovima prvotuženog, u iznosu od 137.359.982,27 dinara, jer je prvotuženi na osnovu ugovora o preuzimanju obaveze pravdanja avansa zaključenog sa drugotuženim preuzeo avans od 448.695.000,00 dinara, opravdao avans od 311.355.017,73 dinara, i da u poslovnim knjigama prvotuženog za iznos od 137.359.982,27 dinara nisu izvršeni radovi. Dopisom od 06.09.2013. godine (koji je prvotuženi uputio petotuženom kao korisniku radova), prvotuženi je potvrdio da duguje neopravdano zadržani avans. Prvostepeni sud smatra da se radi o stečenom bez osnova na strani prvotuženog, u smislu odredbe člana 210. ZOO, po kom osnovu potraživanje zastareva u opštem zastarnom roku iz člana 371. ZOO, te utuženo potraživanje nije zastarelo. Kako se od izvođenja radova odustalo zbog izmena i dopuna prostornog plana koje podrazumevaju prestanak potrebe za izgradnju naplatnih rampi na „Y“ kraku, i zbog odluke tužioca da se preostali radovi na izgradnji odmorišta izvedu u okviru druge faze, odnosno prilikom rehabilitacije desne trake auto puta, radi stvaranja uslova za dobijanje upotrebne dozvole i ustupanja navedene deonice krajnjem korisniku, prvostepeni sud ne smatra drugotuženog nesavesnim sticaocem avansa, pa time ni prvotuženog koji je pristupio njegovom dugu, zbog čega tužiocu na dosuđeni iznos glavnog duga pripada kamata od utuženja po odredbi člana 214. ZOO.

Drugostepeni sud prihvata za pravilno zaključivanje prvostepenog suda, primenom odredaba člana 210. i 214. ZOO, o sticanju bez osnova i obavezi vraćanja stečenog bez osnova, člana 451. ZOO, prema kojoj treći stupa u obavezu pored dužnika ugovorom između poverioca i trećeg kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika i člana 371. ZOO, o opštem zastarnom roku.

Smatra da prvotuženi jeste pasivno legitimisan da vrati neopravdani avans u novcu, koji avans je primio drugotuženi, zato što se članom 5. Aneksa ugovora o građenju od 27.04.2010. godine prvotuženi obavezao da dostavi tužiocu bankarsku garanciju za povraćaj avansa od 380.314.319,49 dinara i preuzeo obavezu da izvede radove kojim će izvršiti povraćaj neopravdanog dela avansa kroz naredne privremene situacije u iznosu od 380.314.319,49 dinara sa PDV-om. Drugostepeni sud smatra da je na opisani način prvotuženi pristupio dugu Preduzeća za puteve Beograd AD Beograd, odnosno obavezi pravdanja avansa. Kako nije opravdan avans u celini, ostao je neopravdan utuženi iznos, to sa osnovom u odredbi člana 451. ZOO stoji pasivna legitimacija prvotuženog.

Drugostepeni sud smatra da ne stoji prigovor zastarelosti, koga prvotuženi zasniva na odredbi člana 374. ZOO o zastarevanju potraživanja iz ugovora o prometu roba i usluga među pravnim licima. Obrazlaže da, kako se od izvođenja neizvedenih radova odustalo, to je otpao osnov za zadržavanje avansa uplaćenog radi izvođenja tih radova, pa se radi o potraživanju nastalom iz osnova koji je otpao, u smislu odredbe člana 210. ZOO, koje zastareva u opštem zastarnom roku iz člana 371. ZOO.

U reviziji, prvotuženi ponavlja da zaključenjem Aneksa nije preuzeo obavezu plaćanja radi vraćanja neopravdanog avansa datog drugotuženom, već samo obavezu da dostavi bankarsku garanciju za povraćaj avansa od 380.314.319,49 dinara, što je dostavio, i da izvede radove kojim će izvršiti povraćaj neopravdanog avansa u istom iznosu, te je izvedenim radovima opravdao primljene avanse do preostalog iznosa od 137.359.982,27 dinara, tako da je tužilac od prvotuženog mogao da zahteva samo da izvede radove, dakle činidbu, a ne i vraćanje neopravdanog avansa koji je tužilac uplatio drugotuženom. Kako tužilac nije protestvovao bankarsku garanciju, po isteku bankarske garancije prestaje svaka novčana obaveza prvotuženog prema tužiocu. Osporava i pravilnost zaključivanja o osnovanosti prigovora zastare u odnosu na novčani tužbeni zahtev, pozivom na odredbu člana 374. stav 1. ZOO, jer međusobna potraživanja između tuženih pravnih lica potiču iz predmetnog ugovora o građenju koji po svojoj prirodi jeste ugovor o pružanju usluga, i smatra bitnim da je od uplate avansa do podnošenja tužbe prošlo više od tri godine.

Revizijski sud smatra da je pre svega bitno da li je na strani prvotuženog nastala obaveza, i ako jeste, kada je dospela obaveza na vraćanje neopravdanog iznosa avansa.

Među parničnim strankama nije sporno da je prvotuženi predao tužiocu bankarsku garanciju. Sama po sebi obaveza na izdavanje bankarske garancije ne znači i izvornu obavezu prvotuženog na isplatu novčanog iznosa. Bankarska garancija je izdata na ime avansa koji nije opravdan kroz radove zaključno sa 8. privremenom situacijom, sa rokom važenja do 01.05.2012. godine. Bankarske garancije za obezbeđenja vraćanja avansa datog na ime naknade za izvođenje građevinskih radova su po pravilu činidbene garancije, a njihov rok je vezan za rok predviđen za izvođenje radova za koje je avans dat. Prema stanju u spisima predmeta o sadržini Aneksa 5. Ugovora o građenju, kojim je prvotuženi preuzeo obavezu da za iznos neopravdanog avansa koji je primio drugotuženi, a koji iznos nije opravdao kroz do sada izvršene radove zaključno sa 8. privremenom situacijom, dostavi bankarsku garanciju za povraćaj avansa, sa rokom važenja koji mora biti usklađen sa ugovorenim rokom za izvođenje radova, odnosno mora pokriti period potreban za izvođenje radova neophodnih za pravdanje celokupnog izinosa. U slučaju produžetka roka za izvođenje radova prvotuženi će izvršiti produženje roka važnosti garancije za povraćaj avansa i za dobro izvršenje posla u vrednosti radova. Ovo je od značaja za zaključak o sadržini obaveze prvotuženog prema tužiocu. Sadržinu izdate bankarske garancije u navedenom smislu nižestepeni sudovi nisu cenili. Od zaključka šta je izvorna obaveza prvotuženog - isplata novčanog iznosa ili izvođenje radova kojima se pravda avans, dalje zavisi odluka o tužbenom zahtevu za isplatu. Ako je obaveza prvotuženog na izvođenje radova, tada može imati obavezu na isplatu avansa tužiocu ako je izostalo izvođenje radova kojima je trebalo da opravda avans. Međutim, utvrđeno je da se prvotuženom ne mogu pripisati u odgovornost okolnosti zbog kojih je prestala, izmenjena ili odložena potreba za daljim izvođenjem ugovorenih radova. Tužilac je dao saglasnost da se produži rok za izvođenje radova na odmorištima. Drugi su razlozi utvrđeni za prestanak potrebe za određenim radovima, zbog kojih je nastala potreba za izmenom glavnog projekta i za izmenom postojećih ugovora o građenju. Odbijen je tužbeni zahtev za isplatu ugovorne kazne, i zbog neispunjenja i zbog kašnjenja u radovima. Odbijen je zahtev za raskid ugovora, kao neosnovan. Utvrđeno je da predmetni ugovori nisu raskinuti pismenim putem.

Kod ovakvog stanja stvari proizilazi zaključak da su sudovi obavezali prvotuženog da tužiocu isplati iznos avansa koji nije opravdan radovima prvotuženog po ugovorima koji nisu raskinuti. Zato je ostalo neraspravljeno kada je nastala obaveza prvotuženog da vrati neopravdani iznos avansa.

Prvostepeni sud je zastarni rok računao od uplate avansa 27.04.2010. godine i zaključio da desetogodišnji, opšti rok zastarelosti nije protekao do podnošenja tužbe 18.05.2016. godine. Međutim, zastarni rok se ne može računati od trenutka uplate avansa sa strane tužioca drugotuženom, jer tada nije dospela obaveza na vraćanje avansa. Takvo računanje zastarnog roka protivno je odredbi člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Zaključak nižestepenih sudova da je prvotuženi zaključenjem Aneksa broj 5, suštinski pristupio dugu, u kontradikciji je sa shvatanjem drugostepenog suda da se radi o sticanju bez osnova na strani drugotuženog, koju obavezu vraćanja ima prvotuženi. Dakle, radi se o međusobnim odnosima ugovornih strana povodom izvršenja ugovora o građenju, te se primenjuje zastarni rok iz člana 374. ZOO. Međutim, bitno je zaključiti od kada je prvotuženi u docnji sa ispunjenjem obaveze na vraćanje neopravdanog avansa u izvednim radovima. O tome se nižestepeni sudovi nisu odredili.

Ne vidi se da je ugovoren rok za vraćanje avansa. Tužba je podneta 18.05.2016. godine.Utvrđeno je da je 05.12.2012. godine naručiocu ispostavljena poslednja privremena situacija broj 11. U obzir dolazi trenutak kada je prvotuženi izveo i poslednje radove, što može biti ispostavljanje poslednje situacije, 05.12.2012. godine, a i predaja radova izvedenih po ugovoru o izvođenju dodatnih radova od 29.07.2013. godine. Može se smatrati relevntnim i datum kada je prvotuženi napustio gradilište zbog loše finansijske situacije, 20.10.2012. godine. Pominje se i odluka naručioca o faznoj izgradnji kojom se odustalo od gradnje punog autoputnog profila, doneta posle 03.11.2015. godine. Iz dopisa Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture RS od 26.03.2012. godine je utvrđeno da je petotuženi obavešten da je prestala potreba za izgradnjom čeone naplatne rampe i naplatnih stanica na „Y“ kraku usled izmene prostornog plana, a iz dopisa Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture od 02.04.2015. godine da je data saglasnost petotuženom da se preostali radovi na izgradnji odmorišta izvedu u okviru druge faze, odnosno prilikom rehabilitacije desne trake auto puta Horgoš do Novog Sada. Iz interne stranice petotuženog iz 2014. godine je utvrđeno da su radovi na „Y“ kraku od GP „Kelebija“ do petlje „Subotica jug“ privremeno obustavljeni dok se ne obezbede sredstva iz budžeta RS za nastavak izgradnje. Radovi su izvedeni tako da je leva traka auto puta puštena u saobraćaj 20.12.2011. godine, da je prema konačnom zapisniku od 24.08.2012. godine predata krajnjem korisniku JP „Putevi Srbije“ saobraćajna signalizacija i oprema na levoj traci auto puta u sistem redovnog održavanja, što znači da su tuženi tada ispunili svoju ugovornu obavezu a nisu izveli radove na odmorištima u Lovćenac i Čenej, na čeonoj naplatnoj rampi i to 3/7 na desnoj traci auto puta i na deonici od GP Kelebija do petlje Subotica tzv. „Y“ krak. Dana 02.04.2015. godine je data saglasnot petotuženom kao korisniku radova da se preostali radovi izvedu u okviru druge faze odnosno prilikom rehabilitacije desne trake auto puta, a upravo je tužilac dao saglasnost da se produži rok za izvođenje radova u navedenim odmorištima.

Sve navedene činjenice mogu biti od značaja za nastanak obaveze na vraćanje neopravdanog avansa.

Zbog navedenih razloga su nižestepene presude ukinute u delu kojim je obavezan revident na isplatu tužiocu, preostalog neopravdanog iznosa avansa koji je primio drugotuženi, sa zateznim kamatama, kako bi u ponovljenom postupku sudovi raspravili bitne činjenice za osnov i dospeće obaveze prvotuženog, i u vezi s tim za odluku o prigovoru zastarelosti, i na osnovu toga pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o tužbenom zahtevu u odnosu na prvotuženog i posledično o troškovima postupka.

Odluka je doneta po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić