O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu 13P 6459/2021 od 16.11.2021. godine, u stavu I izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je ništava odredba ugovora o kreditu broj ...-...-... od 14.10.2012. godine, sadržana u članu 8. kojom je korisnik kredita obavezan da odmah po prijemu obračuna plati naknadu predviđenu važećom Tarifom naknada za usluge banke u visini od 0,5% od iznosa iskorišćenog kredita određenog u članu 1. ovog ugovora (Naknada za obradu zahteva za korišćenjem sredstava kredita), uvećano za pripadajuće javne dažbine (ukoliko je primenjivo), u skladu sa pozitivnim propisima Republike Srbije, što ukupno iznosi 125 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan obračuna predmetne provizije. U stavu II izreke obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 125 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.10.2012. godine do isplate. U stavu III izreke obavezana je tužena da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 29.064,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda 7Pž 1037/22 od 27.07.2023. godine odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavu I izreke, dok je ukinuta presuda u stavu II i III izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao posebnu reviziju tužene i utvrdio da ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.74/11...10/23) za odlučivanje o istoj, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u odlučivanju o zahtevu tužioca za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora i vraćanje novčanog iznosa koji je plaćen na ime troškova obrade kreditnog zahteva kod tzv. subvencionisanih kredita.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, dana 14.10.2012. godine, tužilac kao korisnik kredita i tužena banka zaključili su ugovor o kreditu, kojim je tužiocu odobren kredit u iznosu od 25.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj, dok je članom 8. ugovoreno da tužilac plati naknadu za usluge banke u iznosu od 0,5% od ukupnog iznosa odobrenog kredita, te tokom postupka nije bilo sporno da je tužilac, dana 14.10.2012. godine, platio predmetnu naknadu.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužena nije dokazala da je pre zaključenja ugovora o kreditu, tužiocu uručila ponudu ili drugi dokument koji je sadržao jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, te da je usled toga došlo do povrede osnovnih načela obligacionog prava, pa je primenom odredbe člana 4. i 43. Zakona o bankama, člana 10., 12., 15., 103. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti i primenom odredbe člana 104. i 214. istog Zakona obavezao tuženu na vraćanje novčanog iznosa koji je naplaćen po ništavoj ugovornoj odredbi.

Drugostepeni sud zaključuje da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, te da u konkretnom slučaju tužena nije pružila dokaze da je tužioca u predugovornoj fazi na jasan i nedvosmislen način informisala o svim troškovima povodom ugovora o kreditu, pa potvrđuje prvostepenu odluku u delu u kome je utvrđena ništavost predmetne ugovorne odredbe.

Vrhovni sud ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova, jer nalazi da je isto zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zauzeto pravno stanovište nižestepenih sudova da tužena nije dokazala da je tužilac na adekvatan, jasan i nedvosmislen način unapred, u predugovornoj fazi, bio upoznat sa obavezom plaćanja naknade za obradu kreditnog zahteva, ne može se prihvatiti u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena u skladu sa odredbom člana 7. stav 3. Uredbe o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava i izvoznih poslova u 2012. godini („Službeni glasnik RS“, br. 85/2012). Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava za kredite, ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, navedenom uredbom se propisuju i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava, te se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika i malog preduzeća, srednjih i velikih preduzeća, način plasiranja i vraćanja tih sredstava, kao i uslovi za subvencionisane kamate. Na taj način su učinjeni poznatim uslovi za dobijanje predmetnih kreditnih sredstava, kojim su klijenti banke obavešteni o uslovima za zaključenje ugovora sa bankom. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je između parničnih stranaka predmetni ugovor o kreditu u kome je odredbom člana 8. ugovora propisana i obaveza plaćanja naknade za obradu kreditnog zahteva u visini od 0,5% ukupnog iznosa kredita.

Iz tih razloga pravno je neutemeljen zaključak nižestepenih sudova da tužena nije tužiocu na jasan način u predugovornoj fazi predočila sve elemente njegovih kreditnih obaveza. Zato je pobijanom odlukom pogrešno primenjena odredba člana 103. stav 1. i člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 165. stav 2., 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju troškovi postupka u ukupnom iznosu od 56.310,00 dinara, dosuđeni u stavu trećem izreke, i to: za sastav revizije u iznosu od 32.400,00 dinara (27.00,00 dinara + 20% pdv), kao i na ime takse na reviziju u iznosu od 9.564,00 dinara i takse na revizijsku odluku u iznosu od 14.346,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi, imajući u vidu vrednost predmeta spora.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković