Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5045/15 od 11.05.2017. godine, u stavu prvom izreke preinačena je presuda Privrednog suda u Pančevu 5. P.270/2012 od 21.04.2015. godine u stavu I izreke i presuđeno da se usvaja primarni tužbeni zahtev „AA“ u stečaju ... i utvrđuje da su ništave: Odluka Skupštine „AA“ ... od 27.03.2010. godine, Odluka Upravnog odbora „AA“ ... od 29.03.2010. godine, Sporazum o sudskom poravnanju od 22.12.2009. godine i Sporazum o vansudskom poravnanju Ov.br. ... od 30.03.2010. godine, koje su zaključili tužilac i tuženi. Stavom dva izreke ukinuta je presuda Privrednog suda u Pančevu 5. P.270/2012 od 21.04.2015. godine u stavu II izreke i odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavu III, IV i V izreke. Stavom tri izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 870.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove je opredeljeno tražio.

U odgovoru na reviziju tužilac osporava navode iste i predlaže da je revizijski sud odbije kao neosnovanu. Troškove je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu čl. 399. Zakona o paričnom postupku ( Sl. glasnik RS br. 125/04,...111/09), koji se primenjuje na osnovu čl. 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (Sl. glasnik RS br. 72/11 ...55/14) Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tuženog nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnim povredama iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi u vezi utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza, ne mogu biti revizijski razlozi kod pobijanja drugostepene presude u smislu člana 398. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je sa preduzećem „VV“, zaključio Ugovor o ustupanju potraživanja br. ... od 07.12.2009. godine kojim je tuženom ustupljeno potraživanje „VV“ prema tužiocu od 38.000.000,00 dinara. Preduzeće „VV“ iz ... je bio kupac 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije ovde tužioca i navedeni ugovor o ustupanju potraživanja zaključen je u vreme važenja ugovora o prodaji društvenog kapitala. Dužnik nije izmirio ovde tuženom ustupljeno potraživanje pa je tuženi kao novi poverilac isto utužio dana 11.12.2009. godine. Na ročištu 17.12.2009.godine ovde tužilac preko prokuriste daje odgovor na tužbu čineći nespornim navode tužbe s prilozima i predlaže da se sačini sudsko poravnanje. Stranke dana 22.12.2009. godine zaključuju vansudsko poravnanje (označavajući ga kao sudsko) tako što je ugovoreno da ovde tužilac kao glavni dužnik u zamenu ispunjenja preda u vanknjižnu svojinu ovde tuženom nepokretnost pod nazivom „...“ u ... procenjenu na iznos od 401.000,00 eura ili 38.468.531,50 dinara. Navedena nepokretnost je predata tuženom u posed preko tužiočevog prokuriste dana 25.12.2009. godine. Na ročištu održanom dana 11.02.2010. godine prokurista tuženog je dao izjavu da priznaje tužbeni zahtev, a 11.02.2010. godine Privredni sud u Pančevu donosi presudu na osnovu priznanja P 250/10 obavezujući ovde tužioca da plati ovde tuženom iznos od 38.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.12.2009. godine do isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 662.000,00 dinara. Tuženi nije izjavio žalbu na navedenu presudu i ista je postala pravnosnažna i izvršna 04.03.2010. godine. Posle pravnosnažnosti ove presude stranke 30.03.2010. godine zaključuju sporni Sporazum o vansudskom poravnanju. Skupština privrednog društva „AA“ ... donela je dana 27.03.2010. godine Odluku o sticanju i raspolaganju imovinom velike vrednosti kojom se verifikuje Odluka o sticanju imovine velike vrednosti od 15.12.2009. godine, Odluka o raspolaganju imovinom velike vrednosti od 23.02.2010. godine, zaključenje Ugovora o kredititiranju ili prodaji radi isplate obaveze prema Poreskoj upravi, a takođe je navedeno da će se po usvajanju ove odluke pribaviti saglasnost od Agencije za privatizaciju za sprovođenje iste. Tužilac nije tražio saglasnost Agencije za privatizaciju na Odluku Skupštine tužioca od 27.03.2010. godine. Sporazumom od 30.03.2010. godine saglasno je konstatovano da dužnik duguje poveriocu iznos od 38.000.000,00 dinara na osnovu glavnog duga i kamata, da je ovo potraživanja utvrđeno pravosnažnom i izvršnom presudom Privrednog suda u Pančevu P. 250/2010 (ranije P.br. 909/09), da dužnik iz svojih prihoda ne može da ispuni novčanu obavezu nastalu iz redovnog poslovanja, te obe strane čine ustupke: dužnik pristankom na poravnanje menja način ispunjenja dospele a neplaćene obaveze i ubrzava postupak izmirenja, a poverilac odustaje od eventualnog pokretanja stečajnog postupka i preuzima troškove ovog postupka i odustaje od kamate preko iznosa od 38.000.000,00 dinara. Na osnovu ovog Sporazuma RGZ Služba za katastar nepokretnosti u .... je rešenjem od 22.10.2010. godine dozvolila u listu nepokretnosti upis prava svojine u korist tuženog na spornoj nepokretnosti. Prvostepeni sud je doneo rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka nad tužiocem dana 16.04.2010. godine pod brojem St 89/2010, a dana 11.06.2010. godine pod istim brojem otvoren je stečajni postupak nad tužiocem.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključuje da sporna akta Odluke Skupštine i Upravnog odbora „AA“ i sporazumi o poravnanju nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i kao takvi ništavi. Međutim, usvojen je prvopostavljeni eventualni tužbeni zahtev pa se pobijaju pravne radnje stranka zaključenja navedenih sporazuma o sudskom i vansudskom poravnanju i drugopostavljeni osnovni tužbeni zahtev za pobijanje izjave zastupnika „AA“ o priznanju tužbenog zahteva i radnje propuštanja izjavljivanja žalbe, te je utvrđeno da presuda po osnovu priznanja od 11.02.2010. godine ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na stečajnu masu i obavezan je tuženi da vrati tužiocu sporne nepokretnosti navedene u izreci presude.

Drugostepeni sud suprotno prvostepenom sudu nalazi da su sporne Odluke „AA“ i sporazumi o poravnanju ništavi jer su doneti i zaključeni bez prethodno pribavljene saglasnosti Agencije za privatizaciju, te preinačava prvostepenu presudu u tom delu, a ukida bez vraćanja odluku o prvopostavljenom eventualnom zahtevu. Takođe drugostepeni sud prihvata zaključak prvostepenog suda da su ispunjeni uslovi za pobijanje izjave i radnji propuštanja kod donošenja presude na osnovu priznanja i potvrđuje prvostepenu presudu u stavovima trećem, četvrtom i petom izreke.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligaconim odnosima i odredbe člana 119 - 122. Zakona o stečaju usvojio prvo i drugopostavljeni osnovni tužbeni zahtev i to za utvrđenje ništavosti navedenih akakta i pobijanje pravne radnje donošenja pravnosnažne presude na osnovu priznanja.

Tužilac je u prvostepenom postupku uspeo u sporu usvajanjem eventualnog tužbenog zahteva. Postavljanjem tog zahteva on je pristao na donošenje svake povoljne presude u odnosu na postavljene zahteve. Usvajanjem prvopostavljenog osnovanog tužbenog zahteva u odnosu na eventualni u drugostepenom postupku takođe je udovoljeno tužbenom zahtevu. Stoga su revizijska ukazivanja tuženog da je pravilnija odluka prvostepenog u odnosu na drugostepeni sud, bespredmetna. Posledice tužiočevog zahteva su u svakom slučaju iste-da se predmetna nepokretnost vrati u stečajnu masu tužioca, a što je od odlučujućeg značaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Neosnovan je revizijski navod da tužilac nije dokazao da postoje preduslovi za podnošenje tužbe za pobijanje pravnih radnji od strane tužioca u pogledu utvrđivanja visine sredstava za namirenje svih poverilaca. Ovaj uslov je propisan odredbom člana 126. Zakona o stečaju. Međutim u konkretnom slučaju primenjena je odredba člana 120. istog Zakona, i utvrđeno je da su ispunjeni uslovi za pobijanje pravnih radnji na osnovu navedne odredbe Zakona o stečaju.

Sporno poravnanje je zaključeno u okviru roka od šest meseci pre podnošenja predloga za otvaranje stečaja. U njemu je jasno konstatovano da tužilac ne može da izmiruje obaveze zbog nesposobnosti za plaćanje (kao i da tuženi neće podneti predlog za otvaranje stečaja). Dakle navedenim tekstom poravnanja se nesumnjivo potvrđuje da je tuženom na dan njegovog zaključenja bila poznata činjenica postojanja tužiočeve nesposobnosti za plaćanje. Zato nije bilo potrebe da se ta okolnost posebno dokazuje. Prodajom sporne nepokretnosti u stečaju, tužilac je mogao da izmiri svoje obaveze prema ostalim poveriocima u skladu sa redosledom njihovog namirenja. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su na navedeni način ostali poverioci bili oštećeni jer je došlo do njihovog neravnomernog namirenja. Zato su revizijski navodi tuženog neosnovani.

Neosnovani su revizijski navodi tuženog u pogledu konvalidacije pravnih radnji prokuriste prilikom donošenja sporne presude na osnovu priznanja. Institut konvalidacije predviđen je u situacijama propisanim Zakonom o obligacionim odnosima za ništave pravne poslove, a ne i za pravno valjane poslove koji su predmet pobijanja po tužbi radi pobijanja pravnih radnji u stečaju koji je kao poseban institut regulisan Zakonom o stečaju.

Pobijanom presudom utvrđena je ništavost spornih akata pravnog prethodnika tužioca i sporazuma o sudskom i vansudskom poravnanju. Stoga su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari revizijski navodi tuženog u pogledu visine vrednosti imovine u odnosu na celokupnu imovinu tužioca otuđenu u korist tuženog.

Neosnovano je revizijsko pozivanje na odluku Ustavnog suda RS. Odlukom Ustavnog suda Uz 850/2010 utvrđena je neustavnost odredbi člana 150-154 Zakon o stečaju i ista deluje za ubuduće. Od datuma njenog objavljivanja u Sl. glasniku RS – 25.07.2012. godine pravne posledice sudskih odluka zasnovanih na neustavnim odredbama Zakona o stečaju, mogle su se otkloniti samo u posebnom postupku propisanom odredbom člana 61. Zakonom o Ustavnom sudu RS. U konkretnom slučaju to nije učinjeno. Zato su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari i revizijski navodi tuženog u pogledu postojanja prethodnog pravnog pitanja o zakonitosti pokrenutog stečaja nad tužiocem.

Rešavajući po zahtevu tužioca za naknadu troškova nastalih povodom odgovora na reviziju, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odgovor na reviziju nije bio potreban u ovoj pravnoj stvari. Stoga, ovi troškovi ne predstavljaju nužne troškove koji bi se u smislu člana 149. i 150. Zakona o parničnom postupku dosudili na teret suprotne strane. Iz tog razloga je primenom odredbe člana 161. istog Zakona odlučeno kao u stavu 2. izreke.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić