Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6484/19 od 17.12.2020. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 561/2019 od 01.10.2019. godine u stavu četvrtom izreke. U stavu drugom izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i utvrđeno da je ništav ugovor zaključen dana 08.02.2018. godine između prvotuženog i drugotuženog, koji je overen kod javnog beležnika Mirjane Simović Aleksić dana 12.12.2018. godine pod br. UOP-1: 1063-2018, a što su tuženi dužni da trpe. U stavu trećem izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem izreke. U stavu četvrtom izreke, obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplate iznos od 155.750,00 dinara. U stavu petom izreke, odbijen je zahtev prvotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu prvotuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao posebnoj reviziji iz člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju u kom je osporio revizijske navode. Postavio je opredeljen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Imajući u vidu da je revizija prvotuženog dozvoljena u skladu sa odredbama člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija) na koju se prvotuženi poziva.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija prvotuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti u skladu sa odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 08.02.2018. godine tuženi drugog reda kao ustupilac je sa tuženim prvog reda kao prijemnikom zaključio ugovor kojim je ustupio potraživanje koje drugotuženi ima prema tužiocu po presudi Privrednog suda u Somboru P 147/14 i to zakonske zatezne kamate u iznosu od 4.531.982,40 dinara počev od 08.11.2009. godine do isplate. Članom 3. ugovora o ustupanju potraživanja dogovoreno je da se prenos vrši uz naknadu, s tim što će visina i uslovi biti regulisani aneksom. Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2533/2012 od 24.10.2012. godine po tužbi tužioca DP „Zaliv“ DOO iz Crvenke protiv tuženog „Agrar Plus“ DOO iz Đurđeva obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.031.247,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i troškove parničnog postupka u iznosu od 85.912,00 dinara. Iz izvoda sa sajta Narodne banke Srbije od 12.03.2018. godine prvostepeni sud je utvrdio da je račun drugotuženog u blokadi za iznos od 66.467.545,43 dinara ukupno 1099 dana počev od 09.03.2015. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključuje da ugovor o cesiji čija se ništavost traži nije zaključen u cilju izmirivanja međusobnih obaveza ustupioca privrednog društva „Agrar Plus“ DOO iz Đurđeva i sticaoca privrednog društva „Exporto” DOO iz Zrenjanina, da navedena privredna društva nemaju međusobnih dužničko-poverilačkih odnosa, te da stoga se ne može primeniti odredba člana 5. stav 2. Zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost. Takođe, prvostepeni sud zaključuje da čak i da je navedeni ugovor zaključen protivno navedenom članu ne bi bio ništav na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je predviđena prekršajna odgovornost za postupanje suprotno navedenom članu. Stoga je prvostepeni sud odbio primarni, a usvojio eventualni tužbeni zahtev kojim je utvrđeno da je bez dejstva pobijani ugovor o ustupanju potraživanja prema tužiocu u meri koja je neophodna da se namiri njegovo potraživanje, nalazeći da su ispunjeni uslovi iz odredbe člana 280. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud u delu kojim je odbijen primarni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o ustupanju potraživanja ne prihvata izneto stanovište prvostepenog suda. Drugostepeni sud smatra da su u konkretnom slučaju prekršene odredbe člana 5. stav 2. Zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost imajući u vidu da se navedenom zakonskom odredbom izričito zabranjuje izmirenje obaveze učesnika obligacionih odnosa, između ostalog, i putem cesije u vreme kada je račun blokiran bilo kog učesnika transakcije zbog prinudne naplate potraživanja trećih lica. Drugostepeni sud dalje obrazlaže da je cilj navedene zakonske odredbe da se zakonom ustanovljeni red namirenja u postupku prinudne naplate ne može izigrati voljom dužnika i određenog poverioca na način kojim se omogućava namirenje njegovog potraživanja mimo ustanovljenog redosleda prinudne naplate. Iz navedenih razloga drugostepeni sud nalazi da ugovor o ustupanju potraživanja, budući da se njime izigrava ustanovljeni red izvršenja, jeste ništav prema odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer je ovaj pravni posao suprotan odredbi člana 5. stav 2. Zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost. U tom delu je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i usvojio primarni tužbeni zahtev. Sledstveno tome, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen eventualni tužbeni zahtev.

Revident ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda. Smatra da je u konkretnom slučaju propisana prekršajna sankcija za lica koja ne poštuju član 5. Zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost, te da se nikako ne može raditi o ništavosti. Posebno ukazuje da pobijanim pravnim poslom nisu ispunjene prethodno zasnovane obaveze između stranaka, jer stranke nisu bile u obligacionom odnosu, već se radi o prodaji potraživanja kao imovine drugotuženog. Takođe ističe da je u ranijim odlukama Privrednog apelacionog suda zauzeto stanovište da ovakvi pravni poslovi nisu ništavi upravo zbog toga što je propisana druga sankcija, a ne ništavost.

Revizija prvotuženog nije osnovana.

Vrhovni kasacioni sud prihvata date razloge drugostepenog suda u pogledu ocene punovažnosti pobijanog pravnog posla – ugovora o ustupanju potraživanja koji su zaključili prvotuženi i drugotuženi. U konkretnom slučaju radi se o ništavom pravnom poslu imajući u vidu da je preduzet suprotno odredbi člana 5. stav 2. Zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost („Sl. glasnik RS“ br, 68/15). Navedenom zakonskom odredbom propisano je da pravna lica i preduzetnici ne mogu izmirivati međusobne novčane obaveze na način iz stava 1. ovog člana (asignacija, cesija, pristupanje dugu, preuzimanje duga, ustupanje duga i dr.), ukoliko su njihovi računi u trenutku plaćanja blokirani radi izvršenja prinudne naplate, osim ako drukčije nije utvrđeno zakonom kojim se uređuje poreski postupak. Pravilno drugostepeni sud zaključuje da je cilj navedene zakonske odredbe da se spreči izigravanje prava prioritetnog namirenja poverilaca – trećih lica koja su po redosledu prinudne naplate prioritetnog karaktera.

Bez uticaja su revizijski navodi kojima se ukazuje da drugotuženi pre zaključenja ugovora o ustupanju potraživanja nije bio u obligacionom odnosu sa prvotuženim, te da ugovorom o cesiji nisu namirivane obaveze, već da se radilo o prodaji potraživanja. Ovo iz razloga što je prema utvrđenom činjeničnom stanju drugotuženi u momentu zaključenja ugovora o cesiji bio u blokadi i to za iznos od preko 66.000.000,00 dinara. Ustupanjem potraživanja za koji nije utvrđeno da je primljena bilo kakva protivvrednost, drugotuženi praktično umanjuje svoju aktivu i onemogućava ili otežava namirenje poverilaca koji su u postupku prinudne naplate, čime se praktično povređuju odredbe člana 5. Zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost. Iz navedenih razloga se ovakav pravni posao mora podvesti pod odredbu člana 5. stav 2. Zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost, jer je protivan cilju navedene zakonske odredbe.

Generalna sankcija za kršenje imperativnih zakonskih odredbi propisana odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jeste ništavost, i ona se samo u restriktivno određenim slučajevima može izbeći (ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo). Iz navedenih razloga, činjenica da je Zakonom o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost, propisana prekršajna odgovornost pravnih lica koja su postupila suprotno navedenoj zakonskoj odredbi, ne isključuje građanskopravnu sankciju koja je ustanovljena Zakonom o obligacionim odnosima, a to je ništavost ugovora.

Revizijski sud je imao u vidu navode prvotuženog da je Privredni apelacioni sud u ranijim odlukama stajao na stanovištu da ovakvi pravni poslovi nisu ništavi upravo zbog činjenice da je propisana druga sankcija, ali Vrhovni kasacioni sud ističe da je pravno stanovište o sankciji navedenih pravnih poslova izraženo u pobijanoj drugostepenoj odluci u saglasnosti sa aktuelnom sudskom praksom Vrhovnog kasacionog suda.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka u preinačujućem delu pravilna, te da ne stoje revizijski navodi na koje revident ukazuje.

Na osnovu iznetog primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Primenom odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka iz razloga što troškovi sastava odgovora na reviziju i takse na odgovor na reviziju ne predstavljaju nužne i potrebne troškove radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić