U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Preduzeće za trgovinu na veliko i malo ĆURDIĆ DOO Beograd, Unska br. 1, čiji je punomoćnik Aleksandar Samuilović, advokat u ..., protiv tuženog GRAD BEOGRAD, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Beograda, Beograd, radi isplate, vrednost predmeta spora 24.027.993,47 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 205/21 od 21.10.2021. godine, u sednici veća održanoj 1. septembra 2022. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tuženog se ODBIJA u delu kojim se pobija presuda Privrednog apelacionog suda 1Pž 205/21 od 21.10.2021. godine u delu odluke o tužbenom zahtevu za glavni dug, za zakonske zatezne kamate na glavni dug od podnošenja tužbe 20.01.2017. godine do isplate, i odluka o troškovima postupka, kao neosnovana, dok se revizija USVAJA i PREINAČUJE presuda Privrednog apelacionog suda 1Pž 205/21 od 21.10.2021. godine u delu odluke o tužbenom zahtevu za zakonske zatezne kamate, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca za zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 24.026.254,74 dinara za period do dana podnošenja tužbe, odnosno do 19.01.2017. godine, kao neosnovan.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 1 Pž 205/21 dana 21.10.2021. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu 38P 1256/18 od 14.10.2020. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 24.026.254,74 dinara na ime glavnog duga, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od određenih datuma do isplate i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 1.451.471,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke o troškovima do isplate.

Protiv navedene drugostepene presude je tuženi izjavio dozvoljenu i blagovremenu raviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) i odlučio da je revizija delimično osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešno cenio dokaze ne stoje, jer drugostepeni sud nije cenio dokaze i utvrđivao činjenično stanje, već je prihvatio za pravilno utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane prvostepena i drugostepena presuda, utvrđenom od strane prvostepenog suda, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu koji su uredile Ugovorom o poveravanju prevoza putnika u javnom gradskom prevozu Beograd od 29.12.2005. godine. Tim ugovorom je tuženi poverio tužiocu kao prevozniku obavljanje prevoza putnika u Beogradu na označenim linijama. Članom 4. ugovora odredili su parametre na osnovu kojih dolazi do promene ugovorene cene, tako da se cene menjaju kada je promena parametara takva da izaziva promenu osnovne cene za više od 5%, s tim da kontrolu cene i predlog za njenu izmenu radi ovde tuženi na osnovu zahteva prevoznika, a rok za odgovor na zahtev prevoznika je 10 dana. Parnične stranke su aneksima korigovali dogovorene cene. Osim navedenog, parnične stranke su zaključile i Ugovor o poveravanju prevoza putnika u javnom linijskom prevozu u Beogradu dana 27.03.2008. godine kojim je tuženi poverio tužiocu da obavlja prevoz sa 6 solo vozila prema rasporedu linija, kojim su u članu 5. takođe dogovorili parametre na osnovu kojih dolazi do promene ugovorene cene, tako da se cene menjaju kada je promena parametara takva da izaziva promenu osnovne cene za više od 5%, s tim da kontrolu cena i predlog za njenu izmenu radi ovde tuženi na osnovu zahteva prevoznika, da Direkcija za javni prevoz zahtev prevoznika razmatra 25-tog u mesecu u kome su podneti, te da u slučaju da je potvrđena promena zbirne vrednosti parametara za više od 5% osnovna cena će se korigovati za ustanovljeni procenat i primenjivaće se od 1. dana narednog meseca. Iz sadržine nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da su u momentu podnošenja zahteva za korekciju cena, promene svih ugovorenih parametara zajedno prevazilazile procenat promena od 5%, i to na dan 28.08.2013. godine za 5.175.1822%, a na dan 25.03.2014. godine za 6,3361321%, od čega tuženi nije priznao nikakav procenat povećanja. Da je tuženi izvršio korekciju cena po podnetim zahtevima u skladu sa ugovorom i pripadajućim aneksima za svaki mesec pojedinačno počev od 01.12.2013. godine do 31.12.2015. godine, obaveza tuženog prema tužiocu bi iznosila još dodatih 24.026.254,74 dinara.

Prvostepeni sud je zaključio da je smisao odredbe člana 4. Ugovora od 29.12.2005. godine, odnosno člana 5. Ugovora od 27.03.2008. godine, da se ugovorena cena usluga prevoza povećava kada se promene parametri koji određuju cenu usluga, a da je stvar tehnike sprovođenja promena podnošenje zahteva za povećanje cena od strane prevoznika, te da nepodnošenje zahteva od strane tužioca nema za posledicu gubljenje prava na povećanje cena usluga prevoza prema tuženom. Ovo zato što je tuženi imao, ili je mogao imati isto saznanje o promeni parametara za povećanje cena kao i tužilac, jer se radilo o objektivno poznatim parametrima (promena evra, promena cena na malo, promena prosečnog BLD u Beogradu, promena cene goriva) i imao ugovorno ovlašćenje da i sam pokrene postupak za izmenu cena, te je o ispunjenosti uslova za izmenu cena bio obavešten i od drugih prevoznika, bilo ispostavljanjem faktura sa uvećanom cenom, bilo podnošenjem zahteva direkciji.

Drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno utvrdio zajedničku nameru ugovorača prilikom zaključenja predmetnih ugovora i pravilno tumačio sporne odredbe. Nadalje, smatra da kada se zbog promene ugovorenih parametara na osnovu kojih se formira cena ispune uslovi za povećanje cena usluga prevoza, a direkcija ne izvrši isplatu korigovane cene, tada tužilac ima pravo da traži naplatu po promenjenim – višim cenama, koja mu ne može biti uskraćena, niti ograničena saglasnošću tuženog kao druge ugovorne strane, te da bi takvo ovlašćenje tuženog moralo da se jasno ugovorom predvidi.

Na osnovu tako izraženih stavova su nižestepeni sudovi obavezali tuženog da tužiocu plati razliku u ceni između onog što je već platio za sporni period po ispostavljenim fakturama tužioca i iznosa koji bi tužiocu pripadao po izmenjenim cenama, kao ispunjenje ugovorne obaveze tuženog.

Revident pobija pravilnost odluke o tužbenom zahtevu time što ističe da tužilac nije podneo nijedan zahtev za promenu cena iz ugovora, niti je ispostavio fakture po novim, automatski povećanim cenama, te nema uslova za obavezivanje tuženog na isplatu kada o promeni cene nije postignuta saglasnost volja ugovornih strana, aneksom, kako je među parničnim strankama ustaljena praksa. Šta više izostao je zahtev tužioca da bi se sprovela procedura izmene ugovora o njegovom bitnom elementu.

Revizijski sud zaključuje da je prema utvrđenoj sadržini ugovora koje su stranke zaključile cena usluga odrediva, tako da zavisi od promene određenih elemenata, prema kojima se utvrđuje, što znači da do promene dolazi automatski. Tuženi je u obavezi da tužiocu plati cenu utvrđenu prema predviđenim elementima primenjenim na dan kada je tuženi trebalo da je utvrdi, bilo po zahtevima prevoznika, bilo po sopstvenoj inicijativi, kada do ugovorene promene tih elemenata dođe. Ali, podnošenje zahteva od strane tužioca jeste bitno za dospelost obaveze na plaćanje po promenjenim cenama. U situaciji kada su odredbama ugovora predviđeni rokovi za ispunjenje obaveze tuženog na isplatu tužiocu po mesečnim obračunima, ali ugovor predviđa i zahtev tužioca kao ugovorne strane za izmenu cene, tada tužilac nema pravo na zakonske zatezne kamate za period pre nego što se tuženom obratio za isplatu po korigovanim, višim cenama. Revizijski sud smatra da je ugovorom među strankama predviđen zahtev tužioca kao njegovo pravo, ali i obaveza savesne strane da pozove tuženog na ispunjenje kada se za takvu, povećanu cenu steknu uslovi. Stoga se tuženom ne može staviti na teret obaveza plaćanja zakonskih zateznih kamata na utvrđeni iznos razlike u ceni pre podnošenja tužbe u ovoj parnici, kao prvog obraćanja tužioca za isplatu. To je u skladu sa odredbom člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer ugovorom nije izričito određen rok tuženom za plaćanje razlike po korigovanim cenama.

Stoga je revizija delimično usvojena, u delu koji se tiče zakonske zatezne kamate na iznose glavnice na ime razlike u ceni za period do tužbe i u tom delu je preinačena pobijana presuda, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Revizija nije osnovana u delu kojim se pobija pravnosnažna presuda o tužbenom zahtevu za glavni dug, jer obaveza tuženog proizilazi iz ugovornih odredaba, te je tužilac ovlašćen da od tuženog zahteva plaćanje cene u skladu sa ugovorom, shodno odredbi člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac na dosuđeni iznos glavnog duga ima pravo na zakonske zatezne kamate od dana podnošenja tužbe, do isplate, shodno odredbama člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema tome je revizija u navedenom delu odbijena primenom odredbe člana 415. Zakona o parničnom postupku.

Kako je tuženi uspeo sa revizijom samo u odnosu na sporedan zahtev, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, primenom odredaba člana 153. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić