Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prvotuženi je podneo odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tužioca i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Tražio je naknadu za sastav odgovora na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Ne stoje navodi revizije o bitnim povredama odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom u smislu odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Nalog drugostepenog suda prvostepenom sudu za odluku o zahtevu za oslobađanje od obaveze plaćanja sudskih taksi nije od značaja za donošenje presude o tužbenom zahtevu. Donošenje odluke o preinačenju tužbe u nadležnosti je prvostepenog suda, i takođe nije od značaja za donošenje zakonite i pravilne drugostepene presude, a drugostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev, već je odlučio o žalbi i prvostepenoj presudi onako kako ona glasi, te nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374. stav 1. u vezi člana 417. Zakona o parničnom postupku učinjene pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene odluke, tužilac i tuženi su suvlasnici privrednog društva GG za proizvodnju, trgovinu i usluge eksport-import ..., i to svako od njih sa udelom od 33,33%. Kao zastupnik privrednog društva GG najpre je bio upisan tužilac, nakon čega je rešenjem APR od 04.04.2014. godine umesto tužioca kao zakonski zastupnik upisan prvotuženi BB, a tužilac je nakon što je smenjen sa mesta direktora ostao u privrednom društvu kao pomoćni radnik sve do marta 2015. godine, kada je dobio otkaz. Prvotuženi je vlasnik i privrednog društva DD ... sa 100% udela, koje društvo je osnovano na osnovu osnivačkog akta od 24.04.2014. godine, dok je kao zakonski zastupnik društva upisana supruga prvotuženog. Utvrđeno je da su privredno društvo GG, kao korisnik konsaltinga i privredno društvo DD, kao konsultant, tokom 2014. godine zaključili veći broj ugovora o konsaltingu čija vrednost ukupno iznosi 1.320.000,00 dinara, te da je između njih zaključen i ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, koji je za predmet imao poslovnu saradnju u vezi transporta neopasnog otpada, usluge rada radnih mašina (bager) i usluge upravljanja radnom mašinom (traktor), koje usluge rada bagera je izvršavao autoprevoznik ĐĐ i naplaćivao u određenoj ceni od DD, a potom je privredno društvo DD po višoj ceni ispostavljalo račune privrednom društvu GG, pa je po tako ispostavljenim računima, u periodu od 31.05.2014. godine do 31.12.2015. godine, naplaćen od privrednog društva GG ukupan iznos od 9.295.020,00 dinara. Takođe, privredno društvo DD ispostavilo je privrednom društvu GG, po osnovu usluga prevoza kamionom, ukupno 117 faktura za period od 13.01.2016. do 29.12.2016. godine, sa uračunatim PDV-om na iznos od 11.232.000,00 dinara, pri čemu je GG za iste usluge u 2015. godini fakturisalo treće lice 114 računa na iznos od 7.242.000,00 dinara. Tokom postupka je utvrđeno i koja treća lica su ispostavila privrednom društvu GG račune i u kojim iznosima, te po kom osnovu, u periodu 2014. – 2016. godine. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka je utvrđeno da su cene usluga i cene robe po nekim ispostavljenim računima koje je plaćalo privredno društvo GG neuobičajene za domaćinsko i savesno poslovanje pažnjom dobrog privrednika i u interesu privrednog društva GG, ali da ne postoje ograničenja za plaćanje obaveza po ispostavljenim računima, te da predmetni računi imaju elemente koje račun mora da sadrži, kao i da su usluge za koje su računi ispostavljeni uobičajene za poslovanje većine preduzeća, pa i za preduzeće kao što je GG. Cena usluga po svim računima izdatim za 2014., 2015. i 2016. godinu, zajedno sa 117 računa koje je DD izdavao privrednom društvu GG, bez uračunavanja računa izdatih od strane AZA Agencije, iznosi 52.884.258,00 dinara, a obračunato prema iznosu udela tužioca daje iznos od 17.628.086 dinara. Tokom postupka je utvrđeno da, prema podacima o redovnim godišnjim izveštajima objavljenim na sajtu APR, te bilansu uspeha privrednog društva GG, neto dobitak po godinama iznosi: 7.747.000,00 dinara u 2015. godini, 15.586.000,00 dinara u 2016. godini, 11.973.000,00 dinara u 2017. godini, dok zbir navedenih iznosa daje iznos od 35.306.000,00 dinara, a 33,33% navedenih iznosa daje iznos od 11.769.000,00 dinara, pri čemu nije sporno da su prema sadržini zapisnika sa održanih sednica skupštine članova društva GG od 30.06.2016. godine, 23.06.2017. godine i 28.06.2018. godine, donete odluke da se godišnja neto dobit za 2015., 2016. i 2017. godinu neće raspoređivati.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete koju tužilac potražuje na osnovu odredbe člana 78. Zakona o privrednim društvima, a koji zahtev je usmeren prema druga dva člana društva, za štetu koju su prouzrokovali tužiocu tako što su povredom dužnosti i pažnje, kao lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu, zaključenjem različitih štetnih ugovora po društvo, odnosno tako što zaključeni ugovori nisu izvršeni, ili su ugovorene usluge naplaćene po netržišnim cenama. Iznos pretrpljene štete tužilac je opredelio na osnovu tvrdnje da je štetu pretrpelo zajedničko društvo preduzetim štetnim radnjama od strane tuženih, i u iznosu srazmernom njegovom udelu u zajedničkom društvu. Tužilac smatra kao stvarnu štetu onaj iznos koji bi društvo ostvarilo da nije plaćalo utvrđene i navedene usluga, usled čega je došlo do umanjenja vrednosti celokupnog kapitala privrednog drušva, a samim tim i visine tužiočevog udela u društvu, dok za izmaklu dobit tužioca smatra da je nastala zbog nemogućnosti isplate dobiti usled ponašanja tuženih, te je opredeljuje na 33,33% ukupne dobiti prema bilansu uspeha.

Na temelju tako utvrđenih činjenica prvostepeni sud nalazi tužilac ne može za sebe tražiti isplatu iznosa na ime naknade štete za koju navodi da je nastala društvu, podnoseći individualnu tužbu u smislu odredbe člana 78. Zakona o privrednim društvima, te da tužilac nije dokazao da je zbog radnji tuženih nastala šteta na njegovoj imovini umanjenjem iste, u smislu odredbe člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, pa je odbio tužbeni zahtev i za naknadu stvarne (obične) štete i za naknadu izgubljene dobiti. Prvostepeni sud ističe da tužilac nije dokazao da je radnjama tuženih sprečavano povećanje njegove imovine i nastanak dobitka koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, s obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su računi ispostavljani za usluge koje su uobičajene za vrstu delatnosti kojom se bavi privredno društvo GG, te da i ukoliko su ispostavljani u većom iznosu, šteta bi se eventualno mogla sastojati samo za iznos preko uobičajenog za cenu usluga za koju su računi ispostavljani, a ne kao zbir po računima.

Drugostepeni sud odbija žalbu tužioca i potvrđuje prvostepenu presudu prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda. Ističe da je kod utvrđenog činjeničnog stanja zahtev za naknadom stvarne štete koju je pretrpeo tužilac ostao nedokazan, te da ne postoji uzročno-posledična veza između preduzetih štetnih radnji za koje se terete tuženi i navodno nastale štete na imovini tužioca, u vidu umanjene vrednosti njegovog udela u zajedničkom privrednom društvu. Posebno je istaknuto da je faktičke radnje mogao da preduzima isključivo prvotuženi u svojstvu statutarnog zastupnika privrednog društva, te da je nesporno da je skupština zajedničkog privrednog društva donela odluke da se utvrđena godišnja neto dobit za 2015., 2016. i 2017. godinu neće raspoređivati, koje tužilac nije pobijao. Tužilac nije dokazao da je radnjama tuženih sprečavano povećanje njegove imovine i s obzirom na to da odluka da se ostvarena nego godišnja dobit ne raspodeljuje ne znači da su većinski udeličari društva prouzrokovali štetu tužiocu, budući da su postupali u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, koja im kao članovima privrednog drušva pripadaju. Uz to dobit, saglasno odredbi člana 270. Zakona o privrednim društvima, tužilac ne može tražiti od tuženih već od društva, i to tek nakon pokrića gubitaka i uplate rezervi. Drugostepeni sud ističe i da se osnov štete očigledno može dokazati isključivo procenom vrednosti osnovnog kapitala zajedničkog privrednog društva na dan pre preduzimanja štetnih radnji po društvo i na dan utuženja, te da tek ukoliko bi se utvrdilo postojanje razlike između procenjene vrednosti preostalog osnovnog kapitala društva u odnosu na osnovnu vrednost kapitala pre preduzetih radnji tuženih, tako obračunata razlika predstavljala bi stvarnu štetu, a da nalaz i mišljenje veštaka dokazuje samo štetu koju su navodno tuženi prouzrokovali zajedničkom privrednom društvu, i to sa rezervom s obzirom da je ocenom nalaza veštaka utvrđeno da ne postoje ograničenja za plaćanje obaveza po ispostavljenim računima, da predmetni računi imaju elemente koje račun mora da sadrži i da su usluge za koje su uspostavljeni uobičajeni za poslovanje većine preduzeća, pa i za privredno drštvo GG. Aktivnu legitimaciju tužioca drugostepeni sud prihvata pod uslovima propisanim odredbom člana 78. Zakona o privrednim društvima. Međutim, konstrukcija da su tuženi samim činom prouzrokovanja štete društvu pričinili štetu tužiocu kao članu društva u srazmeri sa procentom njegovog udela, nema utemeljenje u odredbama Zakona o privrednim društvima i odredbama Zakona o obligacionim odnosima, budući da tužilac nije dokazao postojanje uzročno- posledične veze između preduzetih radnji tuženih prema društvu i nastale štete na njegovoj ličnoj imovini.

Revident osporava primenu materijalnog prava nižestepenih sudova, uz navode da se iz odluka ne vidi koje odredbe zakona su primenjene, te da li je tužbeni zahtev odbijen iz razloga nedostatka aktivne legitimacije ili nedokazanosti štete. Ističe da kao titular prava svojine na udelu u visini 33,33% ima pravo raspolaganja na svom udelu i pravo na isplatu dividende, te uživa zaštitu u slučaju štete na predmetu prava svojine. Revident ističe da je pogrešno upućen od strane prvostepenog suda da isplatu dividendi potražuje od društva, jer njegovu izgubljenu dobit predstavlja 33% profita društva, za koji nije odlučeno zašto se ne raspoređuje za isplatu članovima, kao i da je visina stvarne štete tokom postupka utvrđena, jer je zbog štete koja je nastala za društvo umanjena ukupna vrednost kapitala društva na tržištu, te je samim tim umanjena i vrednost tužiočevog udela na tržištu za taj iznos. Uzročno- posledična veza između radnji prvotuženog i stvarne štete koja je nastala za tužioca ogleda se u činjenici koju je sud utvrdio, da je šteta naneta direktno društvu u smislu smanjenja dobiti i vrednosti društva, pa kako tužilac poseduje udeo u društvu, to se i vrednost njegovog udela srazmerno smanjila, a uzročno-posledična veza u odnosu na izgubljenu dobit ogleda se u tome što su tuženi 2/3 većinom glasova odlučili da se neto prihod ne raspodeli za isplatu dividende.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navodi revizije ne stoje i da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava izveli zaključak da je tužbeni zahtev neosnovan.

Revizijski sud prihvata razloge nižestepenih sudova u pogledu pravnog puta tužioca da ostvari svoje legitimno pravo na naknadu štete koja mu pripada kao članu društva i na dobit iz poslovanja privrednog društva. Individualnom tužbom tužilac, u skladu sa odredbom člana 78. Zakona o privrednim društvima, u odnosu na tužene kao lica koja mogu da mu prouzrokuju štetu povredom posebnih dužnosti prema društvu, može ostvariti pravo na naknadu štete, obične i izmakle koristi, u smislu odredaba člana 155. i 189. ZOO, pod uslovom da dokaže da je štetu pretrpeo i njenu visinu. U konkretnom slučaju to je izostalo. Eventualna šteta koja je naneta društvu, u smislu da je radnjama tuženih iz sredstava društva plaćeno više na ime cena roba i usluga nego što je domaćinskim i savesnim poslovanjem u interesu društva trebalo, ne može u procentualnom delu predstavljati štetu nanetu članu društva. Niti se takvo plaćanje neposredno odražava u istom iznosu na vrednost društva na tržištu, niti je tužilac dokazao tvrdnju koju ističe u reviziji, da je za isti iznos, srazmerno veličini udela, smanjena na tržištu i vrednost udela tužioca u društvu. Takva tvrdnja tužioca nema uporište ni u ekonomskom smislu, niti je takvo šta utvrđeno veštačenjem na koje se revident poziva, niti je tužilac dokazao konkretno smanjenje vrednosti svog udela na tržištu radnjama tuženih. Član društva koji podnosi individualnu tužbu u svoje ime i za svoj račun, u obavezi je da kumulativno dokaže da je neposredno pretrpeo štetu i da postoji uzročna veza između preduzetih radnji ili propuštanja lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu sa nastankom štete.

Sledom rečenog, a nasuprot navodima revidenta, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao da je pretrpeo stvarnu štetu koju traži tužbenim zahtevom.

Nadalje, odluka o podeli dobiti predstavlja odluku privrednog društva, koju njeni članovi donose koristeći se ovlašćenjima koja im po zakonu pripadaju, imajući u vidu zakonske obaveze u pogledu raspodele dobiti, kao i mogućnosti izbora raspodele, a navedena odluka skupštine privrednog društva može biti predmet pobijanja. Takvom mogućnošću se tužilac nije koristio. Ne može većinska odluka tuženih kao članova društva, sama po sebi, predstavljati uzrok izgubljene dobiti tužioca, niti neto dobit privrednog društva može u neposredno iskazanom procentu predstavljati izubljenu dobit člana društva, imajući u vidu da se dobit može raspodeliti na različite načine.

Prema tome, kako ne stoje za osnovane razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Zahtev prvotuženog za naknadu troškova povodom odgovora na reviziju odbijen je stavom drugim izreke, jer taj trošak nije potreban za odlučivanje o reviziji, primenom odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić