Protiv pravnosnažne drugostepene presude je tužilac izjavio posebnu reviziju, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao razloge revidenta za posebnu reviziju, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/20), i dozvolio reviziju zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, odlučujući po odredbi člana 404. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija osnovana.

Pobijana presuda je doneta na osnovu utvrđenja da je između parničnih stranaka, tužioca kao naručioca radova i tuženog kao izvođača radova zaključen ugovor broj 91/16 dana 23.11.2016. godine čiji je predmet izrada investiciono- tehničke dokumentacije i isporuka opreme i izvođenje kompletnih elektromontažnih i građevinskih radova na izgradnji dalekovoda 10 kv od TS 35/10 kv „Tlamino“ do TS 10/0,4 kv „Bosil metal“ u Karamanici, u svemu prema tehničkim uslovima i prihvaćenoj ponudi izvođača radova broj 65/16 od 17.11.2016. godine. Tužilac je tuženog punomoćjem ovlastio da u njegovo ime i za njegov račun podnosi zahteve državnim organima i trećim licima radi pribavljanja uverenja, dozvola i saglasnosti i da može preduzimati sve potrebne pravne i faktičke radnje za potrebe realizacije poslova na izgradnji dalekovoda. Tužilac je tuženom avansno uplatio ukupan iznos od 3.600.000,00 dinara. Tužilac tvrdi da je tuženi delimično ispunio svoju obavezu, tako što je uradio idejni projekat priključnog voda, ali da po punomoćju nije izvršio obavezu koja se tiče rešavanja imovinskopravnih odnosa sa vlasnicima parcela preko kojih je trasa dalekovoda trebalo da prođe, niti je izradio investiciono tehničku dokumentaciju, pa kako više od tri godine nije izvršio svoje ugovorne obaveze, niti je pokazao spremnost da realizuje ugovor do kraja, tužilac je dopisom od 08.08.2019. godine zatražio sporazumni raskid ugovora i da tuženi vrati primljeni avans u celini, na šta je tuženi odgovorio svojim predlogom za sporazumni raskid, tako što je ponudio da tuženi zadrži iznos od 3.578.956,00 dinara, a da tužiocu vrati 21.044,00 dinara. Kako predlog tuženog tužilac nije prihvatio, traži da sud utvrdi da je predmetni ugovor raskinut i traži vraćanje primljenog avansa od tuženog sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Tuženi osporava da je po ugovoru imao obavezu da o svom trošku reguliše imovinskopravne odnose sa vlasnicima parcela preko kojih prolazi trasa dalekovoda i da mu je u tom cilju uplaćen avans, a i da je ugovor izmenjen u smislu pribavljanja građevinske i upotrebne dozvole od strane tuženog. Tuženi tvrdi da jeste izradio projekat – idejno rešenje za dalekovod i idejni projekat, da je pribavio lokacijske uslove i izradio drugu tehničku dokumentaciju potrebnu za dobijanje građevinske dozvole u skladu sa ugovorom, da je pribavio i isporučio veći deo opreme za izradu dalekovoda, te da je pozivao tužioca da reguliše imovinskopravne odnose sa vlasnicima parcela, a i da je tužilac ostvario stvarnu nameru za zaključenje ugovora – povećanje snage električne energije. Sa druge strane tvrdi da tužilac nije ispunio svoje ugovorne obaveze jer nije uplatio jednokratno ceo avans, a uplatu je izvršio sa zakašnjenjem. Tuženi je istakao kompenzacioni prigovor za iznos od 3.608.400,00 dinara. Utvrđeno je da je tuženi po ugovoru izveo radove u ukupnom iznosu od 2.895.750,00 dinara, sa PDV-om u ukupnom iznosu od 3.474.900,00 dinara, da je izradio idejni projekat i da Opština Bosilegrad nije iznela primedbe u pokrenutoj proceduri za izvođenje radova pa se može prihvatiti ukupan iznos za izradu od 540.000,00 dinara sa PDV-om, te da je tuženi kupio i transportovao građevinske elemente i opremu u ukupnom iznosu sa PDV-om od 2.934.900,00 dinara, što ukupno u odnosu na ukupno ugovorenu vrednost procentualno iznosi 45,40%. Utvrđeno je da odobrenje za izvođenje predmetnih radova nije izdato zbog nerešenih imovinskopravnih odnosa. Dalje, realizacija ugovora na ugradnji stubova i elektromontaže nije bila moguća bez pribavljenog rešenja za izvođenje predmetnih radova kod nadležne opštinske uprave, iako je od strane tuženog izrađen idejni projekat i pribavljen i dopremljen građevinski materijal. Kod tako utvrđenih činjenica je prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev u celosti neosnovan, nalazeći da tužilac nije dokazao da su se stekli zakonski uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja primenom odredbe člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, niti je dokazao da su se stekli uslovi iz člana 127. Zakona o obligacionim odnosima za raskid ugovora bez ostavljanja naknadnog roka, i da zbog toga nema mesta vraćanju avansa sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom primenom odredaba člana 132. stav 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu utvrđenih činjenica je drugostepeni sud zaključio da je tuženi u svemu postupio u skladu sa svojim ugovornim obavezama i da je pokazao spremnost da ugovor realizuje do kraja, a da punomoćjem tuženi nije preuzeo obavezu rešavanja imovinskopravnih odnosa, niti to proizilazi iz ponude na osnovu koje je zaključen ugovor. Od avansa koji je tužilac uplatio tuženom od skoro 50% od ukupne vrednosti radova sa PDV-om tuženi je prema odredbi člana 2. ugovora kupio i transportovao građevinske elemente i opremu u neposrednoj blizini duž trase dalekovoda i izradio idejni projekat, a u daljem ispunjenju obaveze je sprečen ponašanjem tužioca koji nije regulisao imovinskopravne odnose sa vlasnicima parcela preko kojih je trasa dalekovoda trebalo da prođe, čime tužilac nije dokazao da su se stekli uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja, pa nema osnova zahtevu za vraćanje uplaćenog avansa. Ukupna vrednost izvedenih radova sa strane tuženog iznosi 45,40% od ugovorene vrednosti radova. Posebno, drugostepeni sud ocenjuje da punomoćjem nije dato ovlašćenje i obaveza tuženom na pribavljanje investiciono-pravne dokumentacije i rešavanje imovinskopravnih odnosa sa vlasnicima parcela preko kojih je trasa dalekovoda trebalo da prođe. Po shvatanju drugostepenog suda spisi predmeta Opštinske uprave u Bosilegradu čiji je sastavni deo idejni projekat su uzeti u obzir prilikom veštačenja, a nisu od bitnog značaja za rešavanje spornih činjenica i odluku u ovoj pravnoj stvari. Konačno, drugostepeni sud zaključuje da sledom toga što tužilac nije dokazao da su se stekli uslovi za rasidanje ugovora zbog neispunjenja, nema mesta ni vrćanju avansa s pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu odredbe člana 132. stav 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima.

U reviziji, tužilac osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova kada cene da li su bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja, kod činjenice da je tužilac tražio utvrđenje da je ugovor vansudskim putem jednostranom izjavom tužioca raskinut, a ne da sud raskine ugovor. Revident navodi da je prestala svrha izgradnje predmetnog dalekovoda s obzirom da je rešenjem Ministarstva rudarstva i energetike rad Pilot postrojenja, za čije potrebe je dalekovod trebalo da bude izgrađen, bio oročen na tri godine, sa čime je tuženi bio upoznat prilikom zaključenja ugovora i izrade projektne dokumentacije, i da je na tuženog preneo obavezu rešavanja imovinskopravnih odnosa, pa je imao pravo na raskid ugovora vansudskim putem. Smatra da su sudovi izgubili iz vida autonomiju volje stranaka i da je trebalo samo da raspravlja o zahtevu za povraćaj datog i o eventualnoj šteti, radi čega je potrebno da utvrdi koja od ugovornih strana nije ispunila ugovorne obaveze. Ukazuje da ga tuženi nije obavestio o preduzetim radnjama kako bi se zapisnički izvršio prijem u pogledu kvantiteta i kvaliteta materijala i prateće opreme i kako bi se dopremljeni građevinski materijal i oprema mogli skladištiti na odgovarajućem mestu i u odgovarajućim uslovima, čime bi se sprečilo oštećenje i krađa od strane trećih lica, već je materijal i opremu razbacao i neadekvatno smestio na više lokacija i to van trase izgradnje dalekovoda, zbog čega je došlo do oštećenja u vidu lomljenja jednog dela materijala i opreme i krađe, dok je drugi deo bio zatrpan zemljom i postao neupotrebljiv, koje činjenice su konstatovane od strane veštaka, ali ih sud nije cenio. Osporava da mu je predat idejni projekat, te tužilac nije imao uvid u sadržinu projekta, zbog čega je zaključak suda da je idejni projekat bio dovoljan za izvođenje neke vrste radova sasvim proizvoljan. Dalje ukazuje da je tuženi u ime i za račun tužioca pribavio saglasnost od 12 vlasnika katastarskih parcela preko kojih je trebalo da pređe dalekovod i na koje je trebalo da budu postavljena stubna mesta i te saglasnosti overio pred nadležnim organom, ali je dalje odustao od ispunjenja te obaveze. Smatra da je sadržina i pravno dejstvo punomoćja pravno pitanje u kome sudovi nisu mogli zaključivati na osnovu mišljenja veštaka. Dalje, revident ukazuje na utvrđenu činjenicu da se po prijemu obaveštenja o raskidu ugovora zbog neispunjenja ugovornih obaveza tuženi izjasnio da prihvata raskid ugovora prihvatajući da vrati neznatni deo novčanog iznosa, što je u suprotnosti sa zaključkom sudova o nepostojanju uslova za raskid ugovora.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da su nižestepeni sudovi kod odlučivanja o tužbenom zahtevu za utvrđenje da je ugovor među parničnim strankama raskinut pogrešno primenili materijalno pravo. Prema utvrđenim činjenicama o sadržini ugovora koga su parnične stranke zaključile proizilazi zaključak da se radi o ugovoru o građenju, koji je prema odredbi člana 630. Zakona o obligacionim odnosima po svojoj prirodi ugovor o delu. Deo obaveza tuženog predviđen je i punomoćjem od 20.04.2017. godine. To ukazuje na potrebu da sudovi o navedenom tužbenom zahtevu odluče primenom relevantnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima za prestanak ugovora o delu, među kojima je odredba člana 629. kojom je propisano da sve dok naručeni posao nije dovršen naručilac može raskinuti ugovor kad god hoće. Druga je stvar razrešenje međusobnih obaveza među parničnim strankama koje nastaju povodom raskida ugovora od strane naručioca. U tom smislu revident osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava kod odlučivanja o istaknutim tužbenim zahtevima za utvrđenje raskida ugovora i o novčanom zahtevu tužioca, ali i o kompenzacionom prigovoru tuženog. Proizilazi i da je osnovan prigovor revidenta da su sudovi izgubili iz vida da su se parnične stranke saglasile oko raskida ugovora, ali ne i o uslovima za raskid u smislu koliko bi tuženi bio u obavezi da tužiocu vrati od primljenog avansa. Naprotiv, kako su zaključili da je za raskid ugovora, odnosno prestanak ugovora među parničnim strankama bitno jedino to da li je ispunjen uslov za raskid zbog neispunjenja ili zbog proteka roka za ispunjenje, sudovi su zaključili da nema mesta ni vraćanju avansa, što je preuranjen zaključak. Kod ukazanog materijalnog prava sadržanog u odredbi člana 629. Zakona o obligacionim odnosima koje tužiocu kao naručiocu daje pravo da ugovor o delu raskine kad god hoće, proizilazi da su bez značaja utvrđenja o procentu od 45,40% vrednosti izvedenih radova u odnosu na ugovorene, za odlučivanje o tužbenom zahtevu za utvrđenje da je ugovor raskinut. Nije raspravljeno da li bi postojala obaveza tuženog da tužiocu vrati nešto od iznosa koga je od tužioca primio avansno, doslednom primenom odredbe člana 629. Zakona o obligacionim odnosima.

Stoji i razlog revizije da nižestepeni sudovi nisu raspravili na koje faktičke i pravne radnje je u ime i za račun tužioca jeste bio ovlašćen tuženi, i istovremeno i obavezan punomoćjem, već je samo od strane drugostepenog suda zaključeno da iz punomoćja ne proizilazi da je istim dato ovlašćenje tuženom da preuzima obavezu pribavljanja investiciono-pravne dokumentacije i rešavanje imovinskopravnih odnosa sa vlasnicima parcela. Sadržina ovlašćenja i ujedno obaveze tuženog po tom punomoćju može biti od značaja za razrešenje međusobnih zahteva parničnih stranaka po raskidu ugovora.

Iz tih razloga je primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet je vratio prvostepenom sudu, kako bi, nakon što pravilno primeni ukazano materijalno pravo od značaja za prestanak ugovora među parničnim strankama, raspravio sve činjenice potrebne za pravilnu primenu materijalnog prava u odlučivanju o zahtevu isplatu koga je tužilac istakao i o kompenzacionom prigovoru tuženog, kao posledici prestanka ugovora.

U ponovljenom postupku sudovi će doneti i odluku o troškovima celog postupka, po odredbi člana 163. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić