Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužioca EMPOL DOO Novi Beograd, čiji je punomoćnik Gradimirka Jovanović, advokat iz ..., protiv tuženog BM PLAST DOO Konarevo bb Kraljevo, čiji je punomoćnik Dušan Gašić, advokat iz ..., radi duga, vrednost predmeta spora 12.987.642,70 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2683/20 od 18.11.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 05.05.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž 2683/20 od 18.11.2021. godine i presuda Privrednog suda u Kraljevu P 369/19 od 05.02.2020. godine i spisi predmeta se VRAĆAJU prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Međupresudom Privrednog suda u Kraljevu P 369/2019 od 05.02.2020. godine, u stavu 1. utvrđeno je da je zahtev tužioca osnovan. U stavu 2. konstatovano je da se do pravnosnažnosti ove presude zastaje sa raspravljanjem o visini tužbenog zahteva, a u stavu 3. da će o visini tužbenog zahteva i troškovima parničnog postupka biti odlučeno konačnom presudom.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2683/20 od 18.11.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena međupresuda Privrednog suda u Kraljevu P 369/19 od 05.02.2020. godine i odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Odlučujući o reviziji tuženog na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku donošenja drugostepene odluke nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Samo pozivanje revidenta na razloge iz člana 407. ZPP u pogledu bitnih povreda odredaba parničnog postupka bez obrazloženja istih je bez uticaja na drugostepenu odluku.

Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 12.980.642,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 20.02.2012. godine parnične stranke su zaključile ugovor po kome je tužilac bio u obavezi da tuženom obezbedi kvalitetnu sirovinu u obimu minimuma 210 tona mesečno u partijama od 70 tona svakih 10 dana, počev od prvog dana isporuke sirovine. Obaveze tuženog, pored obaveze plaćanja isporučene sirovine su i da snosi troškove transporta, da dogovori preradu, da u roku od 8 dana preradi isporučenu sirovinu i da istu uskladišti u svom magacinu. Tužilac je dužan da uz svaku isporuku dostavi tuženom fakturu koju je tuženi dužan da plati najkasnije u roku od 10 dana. Tužilac je istog dana zaključio i ugovor sa Drvoplastom Kolarevo čiji je predmet prerada sirovine po zahtevu tužioca. Članom 1. ugovorene su obaveze ugovornih strana, dok je članom 2. ugovorena cena sirovine. Za isporučenu sirovinu u količini od 70 tona tužilac je tuženom ispostavio dve fakture. Iz izvoda otvorenih stavki sa stanja na dan 31.10.2013. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je isti potpisan i pečatiran od strane tužioca i od strane tuženog, koji je isti overio zavodnim pečatom, prihvativši u potpunosti iskazano stanje, odnosno iznose po računima koji su taksativno probrani u predmetnoj ispravi.

Prvostepeni sud nalazi da je reč o neimenovanom ugovoru, odnosno o ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji, koji su stranke zaključile u skladu sa opštim načelima autonomije volje i uredile svoja međusobna prava i obaveze, iz kojih proizilazi da prilikom zaključenja ugovora nisu imale za cilj promet robe ili vršenje usluga već da su za cilj imale saradnju. Zaključivši da je tužiočevo potraživanje nastalo u toku poslovnog odnosa po osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, prvostepeni sud nalazi da se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima koji nije istekao. Ovo sa razloga, jer je tužba podneta dana 20.03.2017. godine, a tuženi je dana 31.12.2013. godine svojim potpisom i pečatom na izvodu otvorenih stavki sa stanjem na dan 31.10.2013. godine u potpunosti potvrdio tužiočevo potraživanje po ranije ispostavljenim računima. Prvostepeni sud nije prihvatio navode tužioca da je tuženom dostavio izvod otvorenih stavki sa stanjem na dan 31.03.2014. godine budući da je isti potpisan i pečatiran samo od strane tužioca i da nema dokaza da je isti dostavljen tuženom.

Ovaj zaključak prihvata i drugostepeni sud ističući da pojedina prava i obaveze iz ugovora mogu imati i prirodu obaveza proisteklih u vezi sa prometom robe i usluga, a pojedine drugačiju kao u konkretnom slučaju. Polazeći da navedenim ugovorom nije predviđen rok trajanja i od obaveze tužioca da obezbedi sirovinu u obimu minimum 200 tona mesečno, kao i tuženog da snosi troškove transporta, da dogovori preradu iste, da u roku od osam dana preradi isporučenu sirovinu i da istu uskladišti u svom magacinu, drugostepeni sud zaključuje da su parnične stranke potpisavanjem spornog ugovora imale u vidu saradnju kojom je utvrđen samo obim isporučivanja sirovine kao i rok prerade primljene sirovine od strane tuženog, što ima za posledicu primenu opšteg roka zastarelosti na potraživanje tužioca.

Ceneći navode tuženog kao revidenta, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak nižestepenih sudova ne može prihvatiti.

Među strankama je sporna kvalifikacija konkretnog poslovnog odnosa po kome tužilac potražuje utuženi iznos, da li se radi o ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji ili o uslugama vezanim za promet robe i usluga, a zavisno od toga da li se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima ili trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima.

Ugovorom od 20.02.2012. godine, tužilac je preuzeo obavezu da obezbedi sirovinu u obimu minimalno 210 tona mesečno u partijama od 70 tona svakih deset dana računajući od prvog dana isporuke sirovine. Obaveza tuženog je da snosi troškove transporta, da dogovori preradu iste, da u roku od osam dana preradi isporučenu sirovinu i da istu uskladišti u svom magacinu. Tužilac je prema ugovoru u obavezi da za svaku isporuku dostavi fakturu tuženom pri čemu se cena obračunava po ugovorenoj formuli, a tuženi je dužan da tu cenu isplati u roku od 10 dana od dana dostavljanja računa. Tužilac je i fakturisao isporučenu sirovinu fakturom 01/2012 od 08.03.2012. godine sa valutom 18.03.2012. godine i fakturom 02/2012 od 14.03.2012. godine sa valutom od 24.03.2012. godine. Predmetni računi su obuhvaćeni izvodom otvorenih stavki koje je tuženi potvrdio i overio dana 31.12.2012. godine.

Izvršena obaveza tužioca, isporuka sirovine, koju je fakturisao tuženom utuženim računima kao i obaveza tuženog da isporučenu robu isplati u roku od 10 dana od dana ispunjenja očigledno ukazuju na sadržinu obaveza ugovornih strana vezanih za promet roba i usluga, na koju se primenjuje trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima i kad je isti odnos sastavni deo šireg ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, a ne opšti rok zastarelosti kako pogrešno zaključuju nižestepeni sudovi. Primena trogodišnjeg roka zastarelosti na utuženo potraživanje nije dovedena u pitanje ni ugovorom koji je zaključen između tužioca i „Drvoplasta“ po kome se tužilac obavezao da obezbedi kvalitetnu sirovinu za izradu robe po traženoj specifikaciji, a „Drvoplasta“ da izvrši preradu u koju ulaze svi troškovi i da fakturiše preradu u iznosu od 18,00 dinara po jednom kilogramu u roku od tri dana nakon izvršene prerade, a koji iznos je tužilac u obavezi da po dobijanju fakture uplati u roku od 10 dana na tekući račun BM PLASTA DOO, jer će on obezbeđivati plaćanje radne snage, održavanje, električne energije za izvršene ove dorade. Name, iz iskaza zakonske zastupnice tužioca koji je prvostepeni sud prihvatio u celosti proizilazi da isti ugovor nikad nije zaživeo i da je obaveza tužioca po tom ugovoru bila da isporučuje istu sirovinu kao i tuženom a da je obaveza "Drvoplasta" bila da istu preradi i gotov proizvod po nalogu tužioca preda trećim licima u kom slučaju da je ugovor sa PTR Drvoplast ostao na snazi onda bi izmirenje obaveze bilo izvršeno putem prebijanja međusobnih potraživanja do koga nije došlo. U konkretnom slučaju saradnja između parničnih stranaka sastojala u prometu robe i usluga, u kojoj je izdavanjem fakture od strane tužioca stvorena obaveza plaćanja isporučene sirovine. Činjenica da ugovorom nije preciziran rok trajanja istog, ne argumentuje zaključak drugostepenog suda da se na potraživanje tužioca primenjuje opšti rok zastarelosti koje proističe iz ugovora o poslovnoj saradnji. Naprotiv, konkretni poslovni odnos, sadrži elemente koji utuženo potraživanje kvalifikuju kao potraživanje iz ugovor o prometu robe i usluga, koji se sastoji od kontinuiranih prestacija kod kojih rok zastarelosti teče odvojeno za svaku izvršenu isporuku, uslugu ili rad kako osnovano navodi revident.

Kako je tužba u konkretnoj pravnoj stvari podneta dana 23.03.2017. godine, a tuženi svojim potpisom i pečatom potpisao izvod otvorenih stavki dana 31.12. 2013. godine sa stanjem na dan 31.10.2013. godine, kojim je potvrdio tužiočevo potraživanje po računima koji su predmet tužbenog zahteva, proizilazi da je istekao trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima od dana potvrđivanja izvoda otvorenih stavki do dana utuženja, odnosno da je potraživanje tužioca zastarelo.

Međutim, revizijski sud nema osnova da preinači drugostepenu presudu kojom je odbijena žalba tuženog i potvrđena međupresuda prvostepenog suda kojom je utvrđeno da postoji osnov tužbenog zahteva, jer se međupresudom odlučuje samo o jednom elementu tužbenog zahteva, postojanju pravnog osnova a ne o tužbenom zahtevu u celosti. S druge strane uslovi za donošenje međupresude postoje kada je među parničnim strankama sporno postjanje osnova po kome tužilac potražuje utuženi iznos, da bi se izbegli nepotrebni troškovi veštačenja u pogledu visine tužbenog zahteva. U konkretnom slučaju nije sporno da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu, odnosno da pravni osnov tužbenog zahteva postoji, a sama kvalifikacija istog od koga zavisi osnovanost prigovora zastarelosti, ne predstavlja procesnu situaciju u kojoj je bilo uslova za donošenje međupresude. Shodno tome, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene presude primenom člana 416. ZPP.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će pravilno primeniti odredbu člana 374. Zakona o obligacionim odnosima i odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva u celosti i doneti novu odluku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić