Revizijom pobijano rešenje nije zahvaćeno bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na čije postojanje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede koje bi mogle predstavljati revizijski razlog revident ne ukazuje.

Iz činjeničnog stanja utvrđenog u toku prvostepenog postupka proizlazi da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje ništavosti Ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala i kapitala u vlasništvu Akcijskog fonda, Preduzeća B. AD, Ov br.II 2644/2003 od 26. septembra 2003. godine. Ovaj ugovor je zaključen putem javnog tendera između Agencije za privatizaciju Republike Srbije, ovde prvotuženog i Akcijskog fonda, čiji je pravni sledbenik prvotuženi kao prodavca i L.E.H. Bv DOO H., kao kupca. Prodavac je kupcu prodao paket akcija zajedno sa svim akcijskim pravima u skladu sa merodavnim pravom bez ikakvog opterećenja, po ceni od 117.000.000 evra. Tužilac svoj zahtev zasniva na činjenici da je predmet ugovora o delu obaveze prodavca neodređen, da subjekt privatizacije B. AD nema status ugovorne strane, iako se prodaje njegov društveni kapital, da su ugovorne strane zaključenjem predmetnog ugovora postupale nesavesno, te da je on suprotan odredbama člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Nasuprot revizijskim razlozima, nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da je ugovor čije se utvrđenje ništavosti traži punovažan, jer je zaključen u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji i prinudnim propisima, i da nema uslova za primenu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije došlo do povrede prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja.

Prilikom ocene punovažnosti ugovora cenjeni su formalni uslovi u pogledu predmeta i osnova ugovora, a to podrazumeva preispitivanje da li je predmet obaveznog otkupa dopušten, određen ili odrediv i da li je osnov dopušten, odnosno u skladu sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima. Kako punovažnost ugovora zavisi od navedenih elemenata, to je u slučaju da se utvrdi postojanje bilo koje zakonom određene nepravilnosti u pogledu predmeta i osnova ugovora, on ništav u smislu Zakona o obligacionim odnosima. U pogledu predmetnog ugovora, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je isti zaključen u skladu sa Zakonom o privatizaciji, i u njemu je obaveza prodavca određena, obzirom da je paket akcija jasno definisan u članu 1. tačka 2. Ugovora, tako da se može utvrditi koliko akcija sadrži paket akcija i kolika je cena jedne akcije. Prema Zakonu o privatizaciji koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog ugovora, ugovorne strane u postupku privatizacije su Agencija za privatizaciju, koja prodaje kapital i Akcijski fond, kome se prenose akcije radi prodaje s jedne strane i domaće fizičko ili pravno lice kao kupac, s druge strane, dok je subjekat privatizacije preduzeće ili drugo pravno lice čija se imovina prodaje. S navedenim u vezi, kako subjekt privatizacije nije ugovorna strana, to i navodi revizije u tom smislu ne mogu biti prihvaćeni kao osnovani.

Članom 3. stav 1. Zakona o privatizaciji, propisano je da je predmet privatizacije društveni odnosno državni kapital u preduzećima i drugim licima, ako posebnim propisima nije drugačije određeno. Svrha predmetnog ugovora u smislu odredbi Zakona o privatizaciji, odnosno svrha postupka privatizacije je promena vlasništva nad društvenim, odnosno državnim kapitalom u preduzeću, a ne prodaja nepokretnosti subjekta privatizacije.

Nižestepeni sudovi su na ništavost ugovora pazili po službenoj dužnosti, u smislu člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ali su pravilno zaključili da u konkretnom slučaju ne postoje procesne pretpostavke za donošenje meritorne odluke o tužbenom zahtevu, već je prvostepeni sud tužbu odbacio, a u žalbenom postupku drugostepeni sud je potvrdio prvostepeno rešenje.

Ovako su sudovi postupili jer su zaključili da tužilac nema, u smislu odredbi člana 188. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pravni interes za tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala i kapitala vlasništva Akcijskog fonda, Preduzeća B. AD. Da bi tužilac imao pravni interes u smislu navedene zakonske odredbe, on mora da iznese tvrdnju da traži pravnu zaštitu određenog sadržaja, jer je njegovo subjektivno pravo povređeno ili ugroženo i da učini verovatnim da će, ako njegov zahtev bude usvojen, to za njega predstavljati ostvarenje određene pravne koristi, koju bez sudske odluke ne bi mogao ostvariti. U konkretnom slučaju tužiočevo subjektivno pravo nije povređeno niti ugroženo zaključenjem predmetnog ugovora, jer on nije bio pravni osnov za prenos prava svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, tj. osnovnim sredstvima subjekata privatizacije, a tužilac s druge strane nije učinio verovatnim da će ako njegov zahtev bude usvojen to za njega predstavljati ostvarenje određene pravne koristi, koju bez sudske odluke ne bi mogao ostvariti, jer u slučaju usvajanja tužbenog zahteva ne bi ostvario nikakvu korist koja bi se ogledala u povraćaju imovine, za koju tužilac tvrdi da je njegova. Posebno je i pravilno prvostepeni sud istakao da se imovinskopravni zahtevi ostvaruju u imovinskopravnim sporovima, dakle stvarnopravni zahtevi stvarnopravnim tužbama, koju je inače tužilac podneo u predmetu P 4155/2001 godinu, i tužio Privredno društvo B. radi utvrđivanja svojine na predmetnoj imovini i zahtevao primopredaju u državinu i naknadu štete. Predmetnim ugovorom promenjeno je vlasništvo nad društvenim, odnosno državnim kapitalom u preduzeću, ali nije prodavana nepokretnost subjekta privatizacije, tj. osnovna sredstva subjekta privatizacije, za koje tužilac tvrdi da je u njegovom vlasništvu. Prema tome, imovinu subjekta privatizacije B. ne treba izjednačavati sa njegovim kapitalom, imajući u vidu da imovina društva pripada društvu kao posebnom pravnom subjektu, da kupac kapitala nema nikakva svojinska ovlašćenja nad imovinom društva, već društvo samo u skladu sa odlukama svojih organa raspolaže tom imovinom.

U reviziji se većinom ponavljaju žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne ocene od strane drugostepenog suda, a razloge koje je drugostepeni sud dao prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Sa iznetog, a na osnovu odredbi člana 405. u vezi člana 412. stav 1. i 4. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.