U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca VELEFARM AD Holding kompanija za promet lekovima i drugom medicinskom robom Beograd – u stečaju, čiji je punomoćnik Vojislav P. Ilić, advokat u ..., protiv tuženog VELEFARM - VFB DOO Beograd – u stečaju, čiji je punomoćnik Milovan Lalić, advokat u ..., radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 170.804.497,50 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Privrednog apelacionog suda 1Pž 8883/22 od 16.08.2023. godine, u sednici veća održanoj 11.12.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 8883/22 od 16.08.2023. godine, kao neosnovana.

ODBIJAJU SE zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 22P 2318/2021 dana 07.10.2022. godine, kojom je I stavu izreke, usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo vansudsko poravnanje sačinjeno dana 30.07.2010. godine između pravnog prethodnika tuženog Privrednog društva „Farmacija – Plus“ d.o.o. Beograd i tužioca Velefarm a.d. Holding kompanija Beograd, koje poravnanje je overeno kod Opštinskog suda u Novom Sadu 30.08.2010. godine pod brojem Ov1 30681/2010; u II stavu izreke odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da tuženi plati na ime glavnog duga iznos od 170.804.497,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.03.2021. godine do isplate i u III stavu izreke rešio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Privredni apelacioni sud je pod brojem 1Pž 8883/22 dana 16.08.2023. godine, doneo rešenje kojim odbija žalbu tužioca i potvrđuje presudu Privrednog suda u Beogradu 22P 2318/2021 od 07.10.2022. godine u stavu II i III stavu izreke.

Tužilac je podneo blagovremenu reviziju protiv rešenja (presude) Privrednog apelacionog suda 1Pž 8883/22 od 16.08.2023. godine, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu odluku, koja je suštinski presuda, u pobijanom delu kojom se potvrđuje prvostepena presuda u II i III izreke, prema odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 10/23 – dr. zakon) i zaključio da revizija nije osnovana.

Pobijana odluka je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011...10/2023. – dr. zakon), na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

U reviziji tužilac navodi da je pobijana odluka Privrednog apelacionog suda pogrešno označena kao rešenje, jer je meritorno odlučeno od strane drugostepenog suda, pa je odluku trebalo doneti u formi presude, ali to ne ističe kao bitnu povredu odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Na takvu povredu odredaba parničnog postupka revizijski sud ne pazi po službenoj dužnosti, po odredbi člana 408. ZPP.

Tužilac razloge o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku ističe pod IV obrazloženja revizije, tako da je ekonomsko – finansijsko veštačenje u ovom postupku bilo suvišno i nepotrebno, jer postoji pravno relevantna izjava volje o postojanju i visini duga data od strane zakonskog zastupnika društva, overena pred nadležnim sudom, kao relevantan i dovoljan dokaz od strane tužioca na okolnost postojanja duga tuženog prema tužiocu i za obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 170.804.497,50 dinara sa kamatom od dana podnošenja tužbe. Stoga je teret dokazivanja da dug ne postoji, ili da nije tačan iznos duga, isključivo na strani tuženog, primenom odredbe člana 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revident smatra da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka u pogledu pravila o teretu dokazivanja činjenica, iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud ocenjuje da ovakvim razlozima revident osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, koja se prema odredbama člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku ne može pobijati u ovoj parnici, dok ne stoje razlozi o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka o teretu dokazivanja, pred drugostepenim sudom, jer nije drugostepeni sud utvrđivao činjenično stanje, već je prihvatio činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud, te stoga nije mogao povrediti pravila parničnog postupka o teretu dokazivanja. Stoga ni to nije razlog predviđen odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku, zbog koga revizija može da se izjavi.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu koga je doneta pobijana drugostepena odluka, pravni prethodnik tuženog VELEFARM- LEKOVI DOO je kupio od prodavca PP AGROINVEST na osnovu ugovora o kupoprodaji od 06.03.2000. godine pravo korišćenja započete gradnje na neizgrađenom građevinskom zemljištu u društvenoj svojini, ukupne površine 31,85 ari, upisanom u zemljišnoknjižni uložak broj .. KO Novi Sad između ostalih na katastarskoj parceli .. . PP AGROINVEST je na osnovu rešenja Skupštine Grada Novog Sada i ugovora od 25.11.1994. godine sa JP Zavod za izgradnju Novi Sad, stekao isključivo pravo korišćenja na tom građevinskom zemljištu u društvenoj svojini. VELEFARM- LEKOVI DOO promenio je naziv u FARMACIJA – PLUS DOO, a zatim je brisan usled statusne promene spajanja uz pripajanje privrednom društvu VELEFARM-VFB DOO. FARMACIJA – PLUS DOO je pravo korišćenja na kat. parceli .., ostalo građevinsko zemljište, upisanoj u listu nepokretnosti broj .. KO Novi Sad preneo na tužioca, vansudskim poravnanjem od 30.07.2010. godine, u zamenu za dug u iznosu od 170.804.497,50 dinara.

Prema utvrđenju prvostepenog suda, vansudskim poravnanjem od 30.07.2010. godine privredno društvo FARMACIJA – PLUS DOO i tužilac konstatovali su da je FARMACIJA – PLUS DOO uknjiženi korisnik kp. .. ostalo građevinsko zemljište ukupne površine 1085m2 upisano u listu nepokretnosti broj .. KO Novi Sad; da dug FARMACIJA – PLUS DOO prema tužiocu iznosi 1.369.086.470,31 dinar; da je predmetna nepokretnost procenjena od strane stalnog sudskog veštaka građevinske struke pre zaključenja poravnanja; da je skupština članova društva tuženog donela odluku kojom odobrava zaključenje vansudskog poravnanja radi namirenja obaveza nastalih iz poslovanja sa tužiocem; regulisana su međusobna prava i obaveze povodom potraživanja tužioca od FARMACIJA – PLUS DOO na način da FARMACIJA – PLUS DOO prenosi pravo korišćenja kp. .. za iznos duga od 170.804.497,50 dinara; da je FARMACIJA – PLUS DOO pre sudske overe vansudskog poravnanja tužioca uvela u posed nepokretnosti i da je saglasna da se tužilac može uknjižiti kao korisnik predmetnog zemljišta u javne evidencije o nepokretnostima. Poravnanje je overeno u Osnovnom sudu u Novom Sadu pod Ov 130861/2010 30.08.2010. godine. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 260/2012 od 02.04.2012. godine otvoren je stečajni postupak nad tuženim, a rešenjem od 09.12.2019. godine, Privrednog suda u Beogradu, određena je glavna deoba stečajne mase stečajnog dužnika – ovde tuženog.

U I stavu izreke presude Privrednog suda u Beogradu 22P 2318/2021 od 07.10.2022. godine je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo vansudsko poravnanje sačinjeno dana 30.07.2010. godine između pravnog prethodnika tuženog privrednog društva FARMACIJA – PLUS DOO Beograd i tužioca, overeno kod Opštinskog suda u Novom Sadu 30.08.2010. godine pod Ov1 30681/2010, u kom delu nije bilo žalbe protiv prvostepene presude.

Kako je vansudsko poravnanje ništavo, prvostepeni sud je odlučujući o zahtevu tužioca za isplatu iznosa od 170.804.497,50 dinara smatrao da se radi o zahtevu na osnovu odredbe člana 104. stav 1. ZOO. Prema zaključku prvostepenog suda, utuženi iznos predstavlja obaveze stečajne mase u smislu člana 104. stav 1. tačka 3. Zakona o stečaju, koje obaveze se prioritetno namiruju u skladu sa odredbom člana 104. Zakona o stečaju. Prvostepeni sud je smatrao da je prvi dan kada je tužilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze od tuženog, odnosno povraćaj novca, dan kada je otpao osnov po kom je tuženi izmirio novčanu obavezu, što je dan kada je sudskom odlukom utvrđena ništavost vansudskog poravnanja. Vansudskim poravnanjem je u preambuli konstatovana visina duga tuženog prema tužiocu i određen je način namirenja duga koji proizilazi iz ugovora o regulisanju međusobnih odnosa od 27.12.2006. godine. Smatrajući da je rok zastarelosti novčanog potraživanja počeo da teče danom utvrđivanja ništavosti vansudskog poravnanja, prvostepeni sud je zaključio da novčano potraživanje tužioca nije zastarelo. Međutim, sudovi navode da sudski veštak Vesna Milović nije mogla da utvrdi na osnovu kojih knjigovodstvenih dokumenata je evidentirano potraživanje tužioca prema tuženom na dan zaključenja ugovora o regulisanju međusobnih obaveza, ili na dan sačinjavanja vansudskog poravnanja, zbog nedostatka poslovne dokumentacije parničnih stranaka. Na osnovu analitičkih kartica tužioca, veštak je konstatovala da potraživanje tužioca prema tuženom na dan 31.12.2006. godine iznosi 1.461.445.578,31 dinar, a na dan 31.12.2010. godine 1.079.251.212,83 dinara. Oba ta iznosa su veća od duga od tuženog prema tužiocu od 170.804.497,50 dinara koji je predmet vansudskog poravnanja. Analitičke kartice tužioca predstavljaju jednostrane isprave, koje u situaciji osporavanja visine tužbenog zahteva moraju biti opravdane izvođenjem drugih dokaza. Kako veštačenjem nije mogla biti utvrđena visina potraživanja tužioca prema tuženom, ne može se izvesti zaključak da je ostvaren promet i da postoji poslovni odnos između učesnika vansudskog poravnanja iz koga je nastao dug koji se tužbom traži. Na kraju, sudovi zaključuju da, kako tuženi nije izvršio bilo kakvo plaćanje prema tužiocu, nema obaveze na strni tuženog da po osnovu ništavog pravnog posla vrati tužiocu utuženi iznos, jer nije tužiocu ništa platio.

Drugostepeni sud je smatrao da je odluka prvostepenog suda pravilna iz razloga što je pravnosnažnom sudskom presudom utvrđena ništavost vansudskog poravnanja, tako da je bez pravnog dejstva ugovor u celosti, pa i odredba u kojoj je naveden novčani iznos kao iznos duga tuženog. Sve i da se radi o prenovu, pa je ugovor o prenovu ništav, smatra se da nije ni bilo prenova i da ranija obaveza nije prestala postojati, što znači da nije prestalo novčano potraživanje tužioca. Međutim, u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao osnov i visinu duga tuženog, odnosno postojanje i visinu svog potraživanja po tužbenom zahtevu. Kako je tuženi osporio tužbeni zahtev za isplatu utuženog iznosa, teret dokazivanja da potraživanje postoji i njegova visina je na tužiocu, a tužilac isto nije dokazao.

Revident osporava pravilnost zaključaka nižestepenih sudova, u suštini isticanjem da je jedini deo vansudskog poravnanja koje je zahvaćen razlozima apsolutne ništavosti odredba o prenosu prava korišćenja na parceli, u cilju izmirinja konstatovanog novačnog duga. To ne čini ništavom izjavu o priznanju duga koji tužilac potražuje tužbom, a sve saglasno odredbi člana 1098. Zakona o obligacionim odnosima, jer preambula poravnanja u kom se konstatuje dug tuženog predstavlja nezavisnu celinu i priznanje duga u smislu člana 387. stav 2. ZOO.

Vrhovni sud ocenjuje da revizija nije osnovana.

Činjenica je da je pravnosnažnom sudskom presudom, u kom delu se presuda ne pobija revizijom, utvrđeno da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo vansudsko poravnanje zaključeno 30.07.2010. godine između tužioca i pravnog prethodnika tuženog, dakle u celosti, bez izuzetka u odnosu na pojedine odredbe vansudskog poravnanja. Sledom takvog značaja pravnosnažnog presuđenja, proizilazi zaključak da vansudsko poravnanje, kao sporazum stranaka, ne proizvodi pravno dejstvo ni u delu u kojem je utvrđena visina duga pravnog prethodnika tuženog prema tužiocu od 170.804.497,50 dinara. Time ne stoje navodi tužioca da je ovakvom sadržinom sporazuma parničnih stranaka sadržanog u vansudskom poravnanju od 30.07.2010. godine dokazano potrživanje tužioca prema tuženom koje je predmet tužbenog zahteva. Pravilno je to zaključio drugostepeni sud. U situaciji kada je novčano potraživanje tužioca po tužbenom zahtevu osporeno, bitno je da li je tužilac osnov potraživanja i njegovu visinu dokazao dokazima iznetim u postupku. Zaključak je nižestepenih sudova da osnov i visina potraživanja nisu dokazani, ocenom nalaza i mišljenja veštaka i značaja analitičkih kartica tužioca, kao njegovih jednostranih isprava. Pravilnost činjeničnog stanja ne može se pobijati revizijom u ovoj parnici, prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Iz tih razloga revizija tužioca nije osnovana.

Prema iznetom je odlučeno kao u izreci primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković