U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Branislave Apostolović i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici po tužbi tužioca A.b.S. a.d. iz B., koju zastupa punomoćnik S.R., advokat iz B., protiv tuženog Stečajna masa E. a.d. iz P., koga zastupa punomoćnik S.C., advokat iz U., radi utvrđenja potraživanja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.1116/14 od 25.03.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 11.02.2016.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1116/14 od 25.03.2015.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Užicu P br. 239//13 (2008) od 18.12.2013.godine, u stavu 1A, utvrđeno je potraživanje tužioca prema tuženom po ugovoru o deviznom kreditu broj 3375/02 od 17.06.2002.godine u iznosu od 3.878.055,37 dinara sa zateznom kamatom počev od 25.09.2007.godine pa do isplate. Stavom 1B, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 2.134.584,95 dinara sa kamatom po kamatnoj stopi od 20% počev od 25.09.2007.godine pa do isplate, kao i za kamatu na iznos priznatog potraživanja od 1.698.556,50 dinara po kamatnoj stopi od 20% počev od 25.09.2007.godine pa do isplate. Stavom 1V izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se utvrdi da tužilac radi namirenja potraživanja iz stava 1A i B ima pravo prioriteta u deobi stečajne mase tuženog ostvarene od prodaje nepokretnosti srazmerno procenjenom učešću u vrednosti ovih nepokretnosti koje su predmet razlučnog prava u odnosu na procenjenu vrednost pravnog lica na nepokretnostima i to ostale zgrade, upravna zgrada broj 1 površine u gabaritu 272 m2 izgrađena na kp.br.... upisanoj u list nepokretnosti broj ... KO R.; zemljište ukupne površine 16009 m2 koje se nalazi na kp.br.... upisanoj u list nepokretnosti broj ... KO R.; i dealnog dela od ½ zemljišta površine 1090 m2 koji se nalazi na kp.br.... upisanoj u list nepokretnosti broj ... KO R.. Stavom 2A, utvrđeno je potraživanje tužioca prema tuženom po ugovoru o obezbeđenju potraživanja broj 3169/01 od 03.08.2001.godine u iznosu od 15.251.193,93 dinara. Stavom 2B, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 6.001.561,07 dinara sa zateznom kamatom po važećoj stopi određenoj zakonom, odnosno ugovorenom kamatom prema odlukama o kamatnoj politici ukoliko je viša počev od 25.09.2007.godine pa do isplate. Stavom 2V, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se utvrdi da radi namirenja potraživanja navedenog u prethodnim stavovima ima pravo prioriteta u deobi stečajne mase tuženog ostvarene od protaje nepokretnosti srazmerno procenjenom učešću u vrednosti ovih nepokretnosti koje su predmet razlučnog prava u odnosu na procenjenu vrednost pravnog lica i to nepokretnostima zgrade broj 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12. i 13. izgrađene na kp.br…. i upisane u list nepokretnosti broj … KO R., a stavom 3 izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br. 1116/14 od 25.03.2015.godine, u stavu prvom izreke odbio žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Užicu u stavovima 1B, 1V, 2B, 2V i 3 izreke. Stavom drugim izureke, drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u stavu 2A izreke, tako što je utvrđeno osnovanim potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 1.970.550,85 dinara, a odbijen zahtev tužioca u delu za iznos od 13.320.643,08 dinara.

Protiv drugostepene presude, tužilac je izjavo reviziju, pobijajući je u celosti zbog svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan odredbom člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se konkretnom ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda koje bi mogle biti razlog za ukidanje pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu je u stečajnom postupku protiv tuženog koji je pokrenut 04.10.2007.godine osporeno prijavljeno potraživanje po ugovoru o deviznom kreditu za iznos od 3.477.751,00 dinar glavnog duga i obračunate kamate u iznosu od 2.098.363,00 dinara i troškova postupka u iznosu od 50.000,00 dinara, kao i status razlučnog poverioca na određenim nepokretnostima. Navedenim ugovorom o kreditu ugovoren je devizni kredit u iznosu od 70.000 evra sa kamatom u devizama po stopi od 12% godišnje od 19.06.2002.godine do 19.06.2003.godine, a od 19.06.2003.godine sa kamatom u devizama u visini od 20% do konačne isplate.

Po osnovu ugovora o avaliranju menica, tužiocu je u stečajnom postupku osporeno potraživanje na ime glavnog duga od 619.916,00 dinara i na ime kamate 19.240.068,00 dinara, a na ime ostalih troškova 1.284.671,00 dinar, odnosno ukupno osporeno potraživanje mu je 21.144.650,00 dinara. Po osnovu ovog potraživanja u celosti mu je osporeno razlučno pravo.

Po oba osnova, tužiočevo potraživanje je bilo obezbeđeno uknjižbom založnog prava u tadašnju knjigu intabulacije, na osnovu rešenja Opštinskog suda u Priboju donetih u izvršnom postupku na osnovu kojih je i određena prodaja nepokretnosti. U postupku stečaja tuženi je prodat kao pravno lice, pa je stečajni postupak nad dužnikom obustavljen, a postupak je nastavljen nad stečajnom masom a.d. E. u P.. Po ugovoru o avaliranju menica i ugovoru o obezbeđenju potraživanja tuženi je kao jemac platac pristupio obavezi koju je prema J. imao E. d.o.o. iz P. u iznosu od 11.800.000,00 dinara plus kamata, naknada i provizija, kao i troškovi za vreme trajanja ugovora.

Kako tuženi nije izmirio svoje obaveze u potpunosti ni po ugovoru o odobrenju deviznog kredita, ni po ugovoru o obezbeđenju potraživanja iz ugovora o avaliranju menica, prvostepeni sud je veštačenjem utvrdio da je po ugovoru o kreditu tužilac prijavio potraživanje u iznosu od 98.382,29 evra, te da mu je u toku postupka stečaja utvrđeno potraživanje u iznosu od 27.238,54 evra, tako da bi razlika iznosila 71.143,66 evra, što po srednjem kursu na dan 25.09.2007.godine iznosi 5.576.574,45 dinara, po varijanti kada se na glavni dug u prvih 12 meseci obračunava ugovorena stopa kamate od 12%, a po isteku 12 meseci po stopi od 20%. Po drugoj varijanti obračuna, ako bi se do 16.03.2006.godine kada je tužilac aktivirao založno pravo obračunavala redovna ugovorena kamata od 12%, a nakon toga kamata od 20% dug bi iznosio 3.674.220,90 dinara. Po trećoj varijanti ako bi se za ceo period obračunavala kamata po stopi od 12%, dug tuženog bi iznosio 3.072.149,74 dinara, dok bi po četvrtoj varijanti obračuna dug tuženog kada se za docnju u naplati duga primeni zakonska zatezna kamata iznosio 3.878.055,37 dinara.

Po ugovoru o obezbeđenju potraživanja utvrđeno je da je tuženi u celosti platio glavni dug, ali da duguje kamatu i naknade koje prema prvoj varijanti kada se kamata na dospele a u roku neizmirene obaveze obračunava po stopi predviđenoj Odlukom po kamatnoj politici banke za plaćanja po osnovu avala i naknada tromesečno po stopi iz Odluke banke o politici naknada na iznos menica koja je dospela u tom tromesečju i pala na teret banke dug i iznosio 15.251.193,93 dinara. Prema drugoj varijanti u situaciji kada se kamata na dospele, a u roku neizmirene obaveze obračunava po kamatnoj stopi predviđenoj Odlukom o kamatnoj politici banke na plaćanja po osnovu avala, a naknada tromesečno po stopi iz odluke o politici naknada ali na ukupan ostatak nerealizovanih menica, dug bi iznosio 18.058.214,30 dinara. Prema trećoj varijanti obračun duga iznosi 1.970.550,85 dinara, ako se kamata na dospele, a u roku neizmirene obaveze obračuna po stopi zakonske zatezne kamate.

Kod ovako utvrđenih činjenica, kada je reč o dugu tuženog prema tužiocu po osnovu ugovora o deviznom kreditu nižestepeni sudovi su prihvatili obračun duga kada se za docnju u naplati primeni zakonska zatezna kamata, jer je ugovaranje kamate po većoj stopi za period docnje nedozvoljeno ugovaranje zakonske zatezne kamate. Neosnovano je u ovom delu pozivanje revidenta na odredbu člana 277. stav 2. ZOO i stav da je po navedenoj zakonskoj odredbi zatezna kamata u potpunoj dispoziciji ugovornih strana. Ugovorena kamata je naknada koja se na osnovu saglasnosti volja plaća kao protivvrednost za koristi koje se ugovorom dobijaju. Plaćanje zatezne kamate u slučaju zadocnjenja u ispunjenju novčane obaveze je sankcija za neblagovremeno ispunjenje koja je zakonom predviđena s obzirom na prirodu novca kao dugovane stvari. Zakon o obligacionim odnosima u članu 277. propisuje da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom. U stavu 2. dozvoljava da ako je ugovorena stopa kamate viša od stope zatezne kamate ona teče i posle dužnikove docnje. To u konkretnom slučaju znači da samo ona ugovorena kamata do padanja dužnika u docnju može da teče i posle dužnikove docnje ako je viša od stope zatezne kamate, što ne daje pravo tužiocu da za slučaj docnje ugovara veću stopu kamate u odnosu na ugovorenu stopu kamate do padanja dužnika u docnju. Kako je u konkretnom slučaju na osnovu obračuna veštaka utvrđeno da je za tužioca povoljni obračun zakonske zatezne kamate od obračuna po ugovorenoj kamatnoj stopi od 12%, a na obračun kamate od 20% nema pravo, pravilno su nižestepeni sudovi preko dosuđenog iznosa po ovom osnovu odbili tužbeni zahtev.

Neosnovan je i navod revidenta kojim osporava primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, po kome tužilac ima pravo da zahteva samo potraživanje po osnovu ugovora o avaliranju menica na koje se obračunava kamata po stopi zakonske zatezne kamate, a ne po kamatnoj stopi propisanoj Odlukom o kamatnoj politici banke za plaćanja na osnovu avala i naknada. Ugovaranje kamate saglasno poslovnoj politici banke kako pravilno zaključuje drugostepeni sud nije odrediva kategorija za obe ugovorne strane, jer dužnik ne zna po kojim principima se ona određuje, niti od čega zavisi. Predmet ugovora određuje sevoljom ugovornih strana. Zbog toga se i pitanje određenosti predmeta ugovora mora ceniti u skladu sa pravom voljom parničnih stranaka. To konkretno znači da predmet ugovorne obaveze mora biti određen i nesporan među ugovornim stranama, jer je to pitanje kojim se uslovljava mogućnost izvršenja preuzete ugovorne obaveze. Ugovaranje predmeta obaveze tuženog u zavisnosti od poslovne politike tužioca koji diktira uslove ugovaranja bez mogućnosti druge ugovorne strane da utiče na visinu suprotno je odredbi člana 46. stav 2. ZOO i takvo ugovaranje je ništavo saglasno članu 47. istog zakona. Ništavost odredbe o kamati ne vodi ništavosti ugovora, te se u toj situaciji primenjuje zakonska zatezna kamata kako je tužiocu drugostepenom presudom utvrđeno potraživanje po osnovu ugovora o obezbeđenju potraživanja po osnovu avala menica, dok je u preostalom iznosu tužbeni zahtev pravilno odbijen.

Neosnovano je i ukazivanje revidenta da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su utvrdili da ne postoji razlučno pravo tužioca zato što hipoteka nije upisana u katastru nepokretnosti, obzirom da je ista konstituisana u skladu sa zakonom, zabeležbom izvršnom u knjizi intabulacije. Takođe prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica i posredično brisanje svih tereta na nepokretnostima ne sme da uzrokuje gubitak prava razlučnih poverilaca. U vezi sa tim neosnovano je i pozivanje revidenta na pogrešnu primenu odredbe člana 63. i 64. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te na nemogućnost prestanka hipoteke ako nije brisana. U konkretnom slučaju ne radi se o prestanku hipoteke, već o činjenici da se u konkretnom slučaju nije mogao identifikovati predmet hipoteke, a što je osnov za odlučivanje o delu zahteva tužioca da ima pravo prioriteta u deobi stečajne mase tuženog ostvarene od prodaje nepokretnosti srazmerno procenutalnom učešću u vrednosti hipotekovanih nepokretnosti u odnosu na procenjenu vrednost pravnog lica. Nemogućnost identifikacije je posledica činjenice da u sporazumu za uspostavljanje hipoteke koja je uspostavljena na proizvodnoj hali i upravnoj zgradi navedene su površine koje predstavljaju ukupnu površinu parcele pod objektima i dvorištem, odnosno nisu tačno definisani predmeti na kojima je uspostavljena hipoteka.

Na osnovu izloženog, te kako se ostalim revizijskim navodima osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog u konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 405. stav 1. relevantnog ZPP odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.