Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 3867/12 od 14.06.2013. godine tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, kojom pobija drugostepenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je odgovorio na reviziju tužioca i predložio da se ista odbije kao neosnovana, potvrdi drugostepena presuda a tužilac obaveže da tuženom nadoknadi troškove revizijskog postupka u visini sudske takse na odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09) a u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) koji je stupio na snagu 01.02.2012. godine i odlučio da je revizija tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2 tač. 9 Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz tačke 12. ovog člana na koju se neosnovano ukazuje u reviziji. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati njena zakonitost i pravilnost, sadrži razloge o bitnim činjenicama koji nisu u suprotnosti sa stanjem u spisima predmeta i izvedenim dokazima.

Prema stanju u spisima predmeta, tužilac je primarnim zahtevom tražio da se utvrdi da Ugovor o prodaji državnog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije V.s. Č. overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov broj 3073/08 od 30.09.2008. godine proizvodi pravno dejstvo. Eventualnim zahtevom je tražio da se obaveže tuženi da mu plati iznos od 51.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.09.2008. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su dana 30.09.2008. godine u Beogradu zaključili Ugovor o prodaji državnog kapitala metodom javne aukcije, na osnovu koga je tuženi, prodao tužiocu 70 % državnog kapitala subjekta privatizacije V.s. Č. iz Č. Tužilac kao kupac se ovim ugovorom obavezao, između ostalih obaveza i da će u roku od sedam godina, od dana zaključenja ugovora, obezbediti kontinuitet poslovanja u pretežnoj delatnosti za koju je subjekt privatizacije bio registrovan na dan održavanja aukcije. Navedenim ugovorom u članu 9. tačka 1. tačka 5, predviđeno je da se ugovor smatra raskinutim po sili zakona zbog neispunjenja, ako ni u naknadno ostavljenom roku kupac ne obezbedi kontinuitet poslovanja shodno stavu 6. tačka 3. ugovora. Članom 9. tačka 2. ovog ugovora, predviđeno je da u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca, kupac kao nesavesna strana gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora. Iz sadržine Obaveštenja o raskidu ugovora zbog neispunjenja ugovora o prodaji državnog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije V.s. Č., kao i iz priloženih zapisnika o kontroli koju je izvršila tužena, utvrđeno je da tužilac kao kupac nije postupao u skladu sa ugovornom obavezom iz odredbe tačke 6. tačka 3. Ugovora, jer ni u naknadno ostavljenom roku nije dostavio dokaze da je ugovorenu obavezu, obezbeđenog kontinuiteta u poslovanju subjekta privatizacije, ispunio. Poslednjom kontrolom izvršenom od strane tužene Agencije za privatizaciju konstatovano je da kupac ne poštuje navedenu ugovorenu obavezu. Iz obaveštenja o ostavljenju naknadnog roka za ispunjenje ugovorenih obaveza od 15.10.2010. godine; 14.01. 2011. godine; 11.04.2011. godine i 01.07.2011. godine, se vidi da su tužiocu predočavani rezultati prethodno izvršenih kontrola, ostavljani su mu naknadni rokovi za dostavljanje dokaza da je u subjektu privatizacije održan kontinuitet poslovanja, kao i da su izmirena sva dugovanja na ime zarada zaposlenih, ali kako traženi dokazi o ispunjenim ugovorenim obavezama nisu dostavljeni, tužena Agencija je raskinula Ugovor.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje iz koga proizilazi da tužilac kao kupac državnog kapitala nije ni u naknadno ostavljenim rokovima izvršio ugovorenu obavezu u pogledu obezbeđenja kontinuiteta poslovanja subjekta u pretežnoj delatnosti, za koju je bio registrovan, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da Ugovor o prodaji državnog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije V.s. Č. proizvodi pravno dejstvo i istovremeno odbili i eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 51.000.000,00 dinara što predstavlja plaćenu kupoprodajnu cenu, sa zateznom kamatom od 09.09.2008. godine pa sve do isplate kao neosnovan.

Pravilno su nižestepeni sudovi na osnovu prethodno navedenog činjeničnog stanja i odredbi člana 5 st. 1 i člana 41a Zakona o privatizaciji, odbili kao neosnovan zahtev tužioca, kako primarni zahtev tako i eventualni zahtev. Agencija za privatizaciju po članu 5 st. 1 Zakona o privatizaciji je pravno lice koje prodaje društveni i državni kapital, odnosno imovinu i kontroliše postupak privatizacije. U postupku kontrole tužena je utvrdila da tužilac kao kupac državnog kapitala nije ispunio ugovorenu obavezu obezbeđenja kontinuiteta u poslovanju subjekta privatizacije, zbog čega je raskinut ugovor. Tužilac ne može tražiti da se održi na snazi Ugovor čije obaveze nije ispoštovao, što je dovelo do raskida ugovora i ne može kao nesavesna strana koja je skrivila raskid, tražiti povraćaj datog, konkretno kupoprodajne cene što je izričito propisano u članu 41a Zakona o privatizaciji a i u samom ugovoru- odredba 9.4. ugovora.

Navodi revizije da ugovorena odredba o kontinuitetu poslovanja kao raskidnom uslovu podrazumeva da je subjekt privatizacije dužan da i posle prodaje, određeni vremenski period obavlja istu delatnost, da obim delatnosti nije određen ugovorom niti ova odredba znači održavanje obima poslovanja postojećeg u momentu prodaje, što po revidentu znači da ukoliko obim proizvodnje nije ostvaren, da to nije razlog za raskid ugovora, ne mogu se prihvatiti kao osnovani. Kako što je prethodno navedeno, tokom postupka je utvrđeno a što zapravo nije osporeno tokom postupka, da je kod subjekta privatizacije došlo do znatnog smanjenja obima poslovanja, da su poslovni prihodi subjekta privatizacije, na primer u 2010. godini manji za 54 % u odnosu na poslovne prihode u baznoj 2007. godini koja je prethodila privatizaciji, da je tekuća likvidnost subjekta privatizacija održavana na osnovu kratkoročnih pozajmica od privrednih društava u vlasništvu tužioca, da se zarade isplaćuju sa zakašnjenjem, dakle, sve su to činjenice na osnovu kojih je zaključeno da tužilac kao kupac državnog kapitala nije ispunio ugovorenu obavezu obezbeđenja kontinuiteta poslovanja subjekta privatizacije, ni u ugovorenom roku a ni u naknadno ostavljenim rokovima, zbog čega je Agencija za privatizaciju osnovano raskinula ugovor. Ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi revizije da je usled više sile, došlo do smanjenja obima poslovanja a ne krivicom tužioca, te da tu činjenicu nižestepeni sudovi nisu pravilno ocenili kod donošenja odluke a upravo ta činjenica je od značaja, kod ocene savesnosti odnosno nesavesnosti u pogledu ispunjavanja ugovorenih obaveza, od koje činjenice zavisi i pravo tužioca, konkretno na vraćanje kupoprodajne cene. Vrhovni kasacioni sud smatra da su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je viša sila prirodni događaj ili ljudska radnja koja se nije mogla predvideti ili sprečiti a usled koje je nastupila šteta, s tim da se ljudska radnja nije mogla pripisati u krivicu lica na koje bi inače padala odgovornost. U konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je došlo do više sile, tačnije rečeno, razlozi neispunjenja kontinuiteta poslovanja koje je tužilac naveo kao višu silu i to: smanjenje stočnog fonda i ekonomska kriza, nepreduzimanje mera od strane države za povećanje i razvoj stočnog fonda, ne predstavljaju višu silu, jer to nisu niti nepredvidivi niti neotklonjivi događaji, koji ne nastupaju redovno, da bi se mogli smatrati kao viša sila.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud smatra da je pravilnom primenom materijalnog prava i to člana 5. i 41a Zakona o privatizaciji, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i to primarni i eventualni zahtev i razloge koji su dati od strane drugostepenog suda u svemu prihvata i ovaj sud bez potrebe za ponavljanjem.

Odlučujući o zahtevu tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni kasacioni sud je odlučio da je ovaj zahtev neosnovan sa razloga što odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari, pa ni troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne troškove koji bi se dosudili na teret tužioca

Na osnovu svega izloženog i člana 161. i 405. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Stojan Jokić,s.r.