Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu relevantni revizijski navodi da je drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12 Zakona o parničnom postupku, jer se revizija ne može izjaviti zbog bitne povrede predviđene tom zakonskom odredbom, prema odredbama člana 407. stav 1. – 3. ZPP-a.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, BB iz ... kao vlasnik 100% kapitala društva „Vujić Voda” DOO Valjevo (ovde tužioca), koga je po specijalnom punomoćju zastupao VV iz ... - ... tužioca, zaključio je u svojstvu prenosioca udela ugovor o prenosu udela sa ovde tuženim AA dana 17.05.2012. godine. Članom 4. ugovora sticalac udela se obavezao da prenosiocu udela za 100% preneti udeo isplati 22.500.000,00 evra u valuti prema ugovorenoj dinamici. Iznos prve rate (14.861.000,00 evra) uplaćuje se u cilju apsolutnog rasterećenja društva od svih dospelih bankarskih i poreskih obaveza, koja će se izvršiti prema nalozima za plaćanje ovlašćenog prenosioca, a na osnovu dostavljenih izveštaja od strane banaka poverioca i izjave „Vujić kompanije” o poreskim zaduženjima na dan 15.05.2012. godine. Treća rata će se uplatiti nakon dostavljenih izveštaja od strane banaka poverilaca o potpunom rasterećenju privrednog društva i izjave društva o poreskim zaduženjima, doprinosima, PDV-a, koncesija i plata radnika na dan 30.12.2012. godine. Ugovarači su dalje zaključivali anekse ugovora kojim su menjali rokove za uplatu, a aneksom 6. ugovora od 17.08.2013. godine, ugovarači su predvideli automatski raskid u slučaju neuplate prve rate 02.09.2013. godine i naknadu štete bez bližeg određenja vrste i obima štete, i to tako da je sticalac udela dužan da ako nastupe uslovi za automatski raskid ugovora, prenosiocu udela naknadi celokupnu štetu koju je prenosilac udela pretrpeo zbog neizvršenja ugovora od strane sticaoca udela. Tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu i ugovor je automatski raskinut 02.09.2013. godine, kako su ugovarači i predvideli, kada je protekao rok za isplatu prve rate.

Tužbu za naknadu štete tužilac zasniva na tezi da tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu, a da jeste, od tih uplata najpre bi se namirile banke - hipotekarni poverioci tužioca koji su imali upisane hipoteke na fabrici vode, i to za kredite koja su druga povezana lica tužioca koristila, a takođe bi bile izmirene obaveze i prema Poreskoj upravi i radnicima. Tužbeni zahtev je tužilac opredelio na iznos od 335.185.465,67 dinara, koliko je obračunata kamata na nevraćene kredite i za dug prema Poreskoj upravi i to za period od 02.09.2013. godine, kada je ugovor raskinut, pa zaključno do 13.05.2015. godine, kada je podneta tužba u ovoj parnici.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su stali na stanovište da tužbeni zahtev nije osnovan. Prema datim razlozima, nema uslova za naknadu štete tužiocu po osnovu ugovorne odgovornosti shodno odredbi člana 266. stav 1. ZOO. Tuženi nije pristupio dugu, niti je preuzeo tužiočev dug, zbog čega ne može biti odgovoran za neispunjenje obaveza koje je tužilac imao prema svojim poveriocima. Dalje se obrazlaže da raskid ugovora ne povlači za sobom automatski i odgovornost za naknadu štete strane koja je kriva za raskid, već se moraju dokazati svi elemetni bitni za ocenu odgovornosti i visinu štete. Tužilac nije dokazao da je u momentu zaključenja ugovora tuženi znao za zaduženje tužioca, kolika je bila kamata prema bankama, kada dospeva i slično, zbog čega nižestepeni sudovi nalaze da nema dokaza da je tuženi imao saznanja o navedenim činjenicama, zbog čega nema uslova za naknadu štete na osnovu odredbe člana 154, u vezi člana 155, 189. i 266. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev u celosti.

Revident osporava materijalnopravne zaključke nižestepenih sudova i ukazuje da tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu, te da je to neposredan uzrok gomilanja obaveza tužioca u vidu kamata za kredite koji nisu vraćeni i poreskih obaveza na koje se takođe obračunava kamata, čime je tužilac oštećen. Da je tuženi izmirio ugovorene obaveze, tužilac bi bio u mogućnosti da izmiri sve dospele obaveze čime bi i kamate prestale da teku, te da tužilac i tuženi nisu zaključili ugovor i anekse ugovora, da tuženi nije pomerao rokove i visinu rata i time tužioca držao u neizvesnosti, tužilac bi rešenje problema potražio da drugoj strani, a sve cilju apsolutnog rasterećenja od dospelih obaveza, što je bio i cilj zaključenja pravnog posla između parničnih stranaka. Osporava pravilnost zaključka sudova o tome da li je tuženi imao saznanja i morao predvideti moguće posledice povrede ugovora s obzirom na činjenice koje su mu bile poznate u vreme zaključenja ugovora.

Revizija tužioca nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev, za šta Vrhovni kasacioni sud daje delom drugačije razloge.

Pre svega, revizija je zasnovana na tezi, koju revident ponavlja, da su tužilac i tuženi zaključili Ugovor o prenosu udela overen u Osnovnom sudu u Valjevu pod Ov 1.5858/12 dana 17.05.2012. godine, što ne stoji prema utvrđenom činjeničnom stanju i stanju u spisima predmeta. Ugovor o prenosu udela i anekse ugovora, pa i aneks 6. Ugovora o prenosu udela sa tuženim je zaključilo treće lice, neparničar, BB kao ugovorna strana, prenosilac udela u društvu koje je ovde tužilac. Tuženi se ugovorom obavezao prenosiocu udela, a ne tužiocu. Iz te činjenice pre svega proizlazi neosnovanost zahteva tužioca za naknadu štete koji ističe prema tuženom.

Iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da su ugovor o prenosu udela zaključili BB iz ..., kao vlasnik 100% kapitala tužioca i ovde tuženi. Obaveza tuženog bila je da u skladu sa ugovorom isplati naknadu za udeo, na način i u rokovima predviđenim aneksima ugovora, od koje uplate bi se namirivali poverioci tužioca – banke i Poreska uprava po osnovu ranije nastalih obaveza. Nakon potpune isplate tuženi bi postao isključivi vlasnik sa udelom od 100% u privrednom društvu. Ugovoreni iznos tuženi bi uplatio na račun ovlašćenog punomoćnika prenosioca udela, VV, u ime i za račun prenosioca. Nižestepeni sudovi u obrazloženju svojih odluka razmatraju primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređena naknada ugovorne štete, a prvostepeni sud, iako konstatuje da tužilac nije u ugovornom odnosu sa tuženim, zaključuje da se predmetni ugovor odnosi i na tužioca jer se direktno odražava na njegovo finansijsko stanje. Međutim, pravilnom primenom materijalnopravnih normi kojima su regulisana prava trećih lica iz ugovora, proizlazi da nema osnova da se tužilac kvalifikuje kao aktivno legitimisan da od tuženog potražuje naknadu štete iz konkretnog ugovora u kome nije ugovorna strana, pa ni za naknadu štete zbog neispunjenja ugovora.

Nije sporno da treće lice može imati određenih beneficija iz ugovora drugih ugovornih strana, kao što je ugovor u korist trećeg iz člana 149. Zakona o obligacionim odnosima. Ovom zakonskom odredbom, kada neko ugovori u svoje ime potraživanje u korist trećeg, treći stiče sopstveno i neposredno pravo prema dužniku, ako nije što drugo ugovoreno ili ne proizlazi iz okolnosti posla. Ugovarač ima pravo zahtevati da dužnik izvrši prema trećem ono što je ugovoreno u korist trećeg lica.

U konkretnom ugovoru nije ugovoreno sopstveno i neposredno pravo tužioca prema tuženom. Tuženi se nije obavezao prenosiocu udela da će ispuniti obavezu prema ovde tužiocu sa takvim pravnim dejstvom da tužilac može samostalno od tuženog zahtevati ispunjenje. Šta više, to ni tužilac ne smatra, budući da ponavlja tezu da je on zaključio ugovor sa tuženim, dakle kao ugovorna strana. Naprotiv, u ovom ugovoru tuženi se obavezao prenosiocu udela, BB, kako na isplatu cene za udeo, tako i na naknadu štete koju prenosilac udela pretrpi zbog neizvršenja ugovora od strane tuženog, kao sticaoca udela.

Korist koja daje pravo korisniku (beneficijaru) da zahteva ispunjenje obaveze neposredno od dužnika mora biti nesumnjivo predviđena u samom ugovoru, ali u konkretnom slučaju iz sadržine ugovora o prenosu udela ne proizlazi da je tako nešto ugovoreno u korist tužioca.

Činjenica da su ugovorne strane u ugovoru naznačile da se naknada za prenos udela koristi za finansijsko rasterećivanje tužioca, ne ukazuje na primenu instituta ugovora u korist trećeg, jer posredna ekonomska korist koju treće lice ostvaruje (ili može ostvariti) iz novčanih transakcija ugovornih strana, nije relevantna za primenu ovog instituta. Bez izričitog ugovaranja koristi za treće lice ne može se odstupiti od relativnog dejstva ugovora, a sami motivi za zaključenje pravnog posla, bez obzira da li se tiču trećeg lica, ne mogu uspostaviti nikakva prava za lica koja nisu ugovorna strana. Dakle, odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima je predviđeno odstupanje od relativnog dejstva ugovora i proširenje njegovog dejstva na treće lice ne mogu se primeniti u ovom slučaju. U situaciji kada je drugostepeni sud konstatovao da tuženi nije pristupio dugu, niti je preuzeo dug koji tužilac ima prema bankama i Poreskoj upravi, ostaje neutemeljena aktivna legitimacija tužioca da od tuženog zahteva naknadu štete zbog neispunjenja ugovora.

Na osnovu iznetog, stanovište je Vrhovnog kasacionog suda da tužilac nije aktivno legitimisan da od tuženog potražuje naknadu ugovorne štete budući da nije ugovorna strana, da na osnovu ugovora o prenosu udela nije stekao sopstveno i neposredno pravo prema tuženom, niti je na drugi način zasnovan obligacioni odnos između tužioca i tuženog, računajući i deliktnu odgovornost tuženog koja svakako ne postoji u ovom slučaju.

Posebno, nema osnova potraživanju tužioca kod činjenice da je raskinut ugovor između tuženog i prenosioca udela. Raskidom ugovora obe ugovorne strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (član 132. stav 1. ZOO). Samim ugovorom, ugovorne strane su predvidele pravo jedne ugovorne strane, prenosioca udela, na naknadu štete od strane druge uvgovorne strane, ovde tuženog. Tužilac nema takvo pravo prema tuženom, ni prema odredbama ugovora, ni po kom drugom osnovu. Očekivanje da će ispunjenjem ugovora po tužioca nastati finansijska korist, ne daje osnova tužiocu da od tuženog traži naknadu štete što je ugovor raskinut.

Primena materijalnog prava navedenog u obrazloženju nižestepenih odluka u pogledu krivice za raskid ugovora, naknadu ugovorne štete, obima te štete i odgovornosti tuženog za istu, kao i razlozi dati u prilog odbijanju tužbenog zahteva nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke, iako su nižestepeni sudovi pogrešno zauzeli stav da je tužilac aktivno legitimisan za potraživanje istaknuto u ovom postupku. Stoga, nisu od uticaja revizijski navodi kojima se osporava primena materijalnog prava u pogledu ispitivanja uslova za primenu odredbe člana 266. stav 1. ZOO-a, odnosno da li je tuženi u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguću posledicu povrede ugovora štetu koju tužilac potražuje u ovom postupku.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić