Presudom Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž 5055/18 od 28.11.2019. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima I, II i III izreke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20), a radi razmatranja opštih pitanja i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao i radi ujednačavanje sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije izjavljene na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, sve imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene odluke. Nižestepenim odlukama odlučeno je o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti sporazuma zaključenog pred sudom, o zasnivanju založnog prava na nepokretnosti, kojim je tužilac, kao založni dužnik, u korist prvotuženog kao založnog poverioca, konstituisao hipoteku na nepokretnosti. Takav zahtev se zasnivao na tvrdnji tužioca da za ovakvo raspolaganje direktor (drugotuženi) nije imao saglasnost osnivača i odluku upravnog odbora koja je bila neophodna prema odredbi člana 12. Statuta tužioca, te da je pri tom, i prvotuženi postupao nesavesno jer prethodno nije proverio da li direktor tužioca ima nekih ograničenja za zaključenje pravnog posla koji se pobija tužbom.

Odluka nižestepenih sudova zasniva se na materijalnom pravu Republike Crne Gore, kao merodavnom pravu za rešavanje statusnopravnih pitanja u koje spada i pitanje ovlašćenja i ograničenja statutarnih zastupnika za zastupanje privrednih društava, na čemu tužilac temelji zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog Sporazuma. Nižestepeni sudovi su nakon ispitivanja sadržine relevantnih odredaba Zakona o privrednim društvima Crne Gore, utvrdili da se ograničenja lica ovlašćenog za zastupanje privrednog društva koja proističu iz statuta ili odluke organa društva, ne mogu isticati prema trećim licima, čak i u situaciji da su bila objavljena i primenili te odredbe na konkretnu situaciju, da je drugotuženi bio registrovan u nadležnom registru kao lice ovlašćeno za zastupanje tužioca bez ograničenja ovlašćenja, u vreme zaključenja predmetnog Sporazuma i zasnivanja hipoteke, te tako odlučili o zahtevu za utvrđenje ništavosti sporazuma. Nižestepeni sudovi su primenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima relevantne za ništavost ugovora. Imajući u vidu pravne zaključke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za tumačenjem pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti pravnih pitanja od opšteg interesa, niti za novim tumačenjem prava. Navodi tužioca ne predstavljaju relevantni osnov za izjavljivanje revizije iz odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već njegovo tumačenje normi za koje smatra da je trebalo primeniti na rešavanje ovog spora. Navodi koji se tiču izostanka u presudama određenih članova propisa koji su primenjeni, tiču se eventualnih povreda odredaba parničnog postupka, što nije relevantno za izuzetnu dozvoljenost revizije. Revident ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu u pogledu načina utvrđivanja merodavnog prava.

Stoga nisu ispunjeni uslovi za posebnu reviziju, pa je iz iznetih razloga na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 485. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20) revizija nije dozvoljena u privrednim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu podneo 28.05.2014. godine. Prvostepena presuda je u ovom postupku doneta dana 30.05.2018. godine, a drugostepena odluka je doneta 28.11.2019. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke je 500.000,00 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost od 4.322,78 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne odluke je ispod zakonom propisanog cenzusa za dozvoljenost revizije u ovom privrednom sporu. Zato izjavljena revizija u konkretnom slučaju nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20) odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić