Revizija je osnovana jer je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je izgradio mini hidroelektranu i otpočeo proizvodnju električne energije. Pravni prethodnik tuženog, Privredno društvo za distribuciju električne energije „Elektrosrbija“ DOO Kraljevo je doneo rešenje broj 985/1 dana 08.03.2013. godine kojim je privremeno odobrio tužiocu da objekat za proizvodnju električne energije – malu elektranu „Kaludra“ priključi na njegov distributivni elektroenergetski sistem, a dana 22.07.2013. godine doneo je rešenje 985/1 kojim je odobrio priključenje objekta tuženog na njegov distributivni elektroenergetski sistem na period od 2 godine. Proizvedena aktivna električna energija isporučena je tuženom u periodu od 22.07.2013. godine do 28.02.2014. godine u količini od 1.481.397 kWh/kWArh, o čemu je potpisan zapisnik o stanju brojila za obračun električne energije i snage sačinjen 01.03.2014. godine, od strane pravnog prethodnika tuženog kao kupca i tužioca kao prodavca. Nesporna je činjenica da je struja koju je tužilac proizvodio bila u distributivnom elektroenergetskom sistemu pravnog prethodnika tuženog i da je ista prenošena kroz sistem krajnjim korisnicima u navedenom periodu. Tu struju je tuženi zajedno sa tužiocem evidentirao zapisnikom o stanju brojila za obračun električne energije. Prema činjenicama utvrđenim u prvostepenoj međupresudi, ovlašćeni radnici tuženog su priključili tužioca na elektroenergetski sistem. Nema spora da tužilac nije imao zaključen ugovor o prodaji električne energije, niti da se tužilac 21.03.2014. godine obratio Privrednom društvu za snabdevanje električnom energijom krajnjih kupaca „EPS snabdevanje“ DOO Beograd – Stari Grad, kao javnom snabdevaču koji je to postao 01.07.2013. godine, za zaključenje ugovora o otkupu električne energije. To proizilazi iz navoda odgovora na reviziju koji je podneo tužilac, u kom, kao i u toku postupka pred nižestepenim sudovima, ističe da je navedeno privredno društvo postalo javni snabdevač od 01.07.2013. godine, i da je otpočelo sa obavljanjem te delatnosti u skladu sa Uredbom o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije i Pravilnikom o utvrđivanju standardnih modela ugovora i predugovora o otkupu ukupnog iznosa proizvedene električne energije od 16.07.2013. godine, koji je stupio na snagu 24.07.2013. godine, zbog čega smatra da nije ni mogao zaključiti ugovor o otkupu električne energije pre 24.07.2013. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je doneo međupresudu kojom je utvrdio osnovanost potraživanja. Prema stanju u spisima predmeta tužilac tužbenim zahtevom traži isplatu novčanog iznosa na ime duga za električnu energiju isporučenu u periodu od 22.07.2013. – 28.02.2014. godine. Prvostepeni sud je doneo odluku o osnovanosti potraživanja tužioca prema tuženom na osnovu zaključka da je tuženi kao operator distributivnog sistema ovlašćen i imao obavezu da priključi na sistem objekat za čije priključenje postoje tehnički uslovi, te je i priključio objekat tužioca na distributivni sistem, a da je pre priključenja na tuženom bila obaveza za zaključenje ugovora o prodaji električne energije. Prvostepeni sud zaključuje da krivicu za nezaključivanje ugovora o prodaji električne energije i sticanje statusa povlašćenog proizvođača tužioca, snosi sam tuženi. Pravni osnov za potraživanje tužioca prema tuženom nalazi u sticanju bez osnova na strani tuženog, s obzirom da je tuženi odgovoran za nedostatak ugovora o prodaji proizvedene električne energije, a celokupnu proizvedenu energiju od tužioca je preuzeo bez pravnog osnova.

Drugostepeni sud je potvrdio međupresudu, sa razloga što je objekat tužioca priključen od strane tuženog na distributivni sistem i tuženi je preuzeo električnu energiju proizvedenu od tužioca bez pravnog osnova, s obzirom da tužilac nije imao zaključen ugovor o prodaji električne energije, te je tuženi sa tužiocem sačinio i potpisao zapisnik o količini isporučene električne energije. Kako je celokupno proizvedenu električnu energiju primio od tužioca i dalje je distribuirao krajnjim korisnicima u okviru obavljanja svoje delatnosti, tuženi je ostvario izvesnu korist od toga i na taj način svoju imovinu uvećao, dok je kod tužioca došlo do umanjenja imovine za vrednost preuzete električne energije.

Revizijski sud ne prihvata zaključke nižestepenih sudova za pravilne.

Iz utvrđenih činjenica proizilazi zaključak da je tužilac isporučio električnu energiju proizvedenu u mini elektrani u periodu od 22.07.2013. godine do 28.02.2014. godine, u količini od 1.481.397 kWh/kWArh, radi distribucije električne energije preko distributivnog sistema radi isporuke krajnjim kupcima. Prema odredbama Zakona o energetici koji je važio u spornom periodu („Službeni glasnik RS“ br. 57/11, 80/11, 93/12 i 124/12), iz člana 2. tačka 11., distribucija električne energije je prenošenje električne energije preko distributivnog sistema radi isporuke električne energije krajnjim kupcima, a ne obuhvata snabdevanje električnom energijom. Sama isporuka je fizička predaja energije iz objekata energetskog subjekta u objekat drugog energetskog subjekta, ili krajnjeg kupca, prema odredbi iz člana 2. stav 1. tačka 23. navedenog zakona. Prema odredbi tačke 37. istog člana navedenog zakona, operator distributivnog sistema električne energije je energetski subjekt koji obavlja delatnost distribucije električne energije i upravljanja distributivnim sistemom električne energije i odgovoran je za rad, održavanje i razvoj distributivnog sistema na određenom području, njegovo povezivanje sa drugim sistemima i za obezbeđenje dugoročne sposobnosti sistema da ispuni potrebe za distribucijom električne energije na ekonomski opravdan način. Dakle, zaključak je da je tuženi energetski subjekt koji obavlja delatnost distribucije električne energije, radi čega je i preuzeo isporuku električne energije koju je proizveo tužilac, u smislu fizičke predaje te energije radi njenog prenošenja preko distributivnog sistema radi isporuke krajnjim kupcima. Operator distributivnog sistema električne energije, što je ovde tuženi, ne može ni da kupuje, niti da prodaje električnu energiju (osim u slučaju kupovine električne energije radi nadoknade gubitka, što ovde nije slučaj), što je propisano odredbom člana 78. navedenog zakona. Prema tome, nema osnova za zaključak da je činjenicom da je tužilac isporučio proizvedenu električnu energiju u distributivni sistem, kojim upravlja tuženi, radi prenošenja električne energije preko distributivnog sistema radi isporuke krajnjim kupcima, došlo do umanjenja imovine na strani tužioca i jednakog uvećanja imovine na strani tuženog u vidu stečene električne energije i njene vrednosti.

Iz činjenice da je tuženi priključio objekat tužioca na distributivni sistem i preuzeo isporuku električne energije u sistem, bez ugovora o prodaji električne energije zaključenog između tužioca i snabdevača električnom energijom, ne proizilazi da je tuženi odogovoran za isporuku električne energije od strane tužioca, niti za prelaz električne energije sa tužioca kao energetskog subjekta u distributivni sistem i dalje drugim energetskim subjektima ili krajnjim kupcima, niti za umanjenje imovine tužioca za isporučenu količinu električne energije, niti znači da je time uvećana imovina tuženog. Kako je napred rečeno, javno snabdevanje je isključeno iz delatnosti distribucije, a javno snabdevanje je prodaja električne energije domaćinstvima i manjim kupcima po regulisanim cenama (član 2. stav 1. tačka 25. Zakona o energetici). Stoga je bez osnova zaključak drugostepenog suda da činjenica da je tuženi primio električnu energiju i dalje je distribuirao krajnjim korisnicima u okviru obavljanja svoje delatnosti znači da je ostvario izvesnu korist od toga, šta više da je na takav način svoju imovinu uvećao za vrednost preuzete električne energije.

Zaključak nižestepenih sudova o pasivnoj legitimaciji tuženog je suprotan i odredbama Zakona o energetici iz člana 59. prema kojima je javni snabdevač dužan da otkupi električnu energiju povlašćenog proizvođača na osnovu ugovora o otkupu električne energije u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona. Prema utvrđenim činjenicama od 01.07.2013. godine javni snabdevač je drugo pravno lice, ne tuženi, dakle i u periodu na koga se odnosi tužbeni zahtev. Dakle, javni snabdevač je taj koji preko sistema distribucije električne energije kojom upravlja tuženi stiče električnu energiju radi isporuke krajnjim kupcima.

Zaključak nižestepenih sudova da je tuženi trebalo da zaključi ugovor o otkupu električne energije sa tužiocem i da je to propustio, ne stoji. Kako je navedeno, operator prenosnog sistema električne energije, što je tuženi, odgovoran je za upravljanje prenosnim sistemom i radi toga i donosi pravila o radu prenosnog sistema pa i utvrđuje tehničko-tehnološke uslove za povezivanje elektroenergetskih objekata u jedinstven sistem i određuje tehničke uslove za priključenje na distributivni sistem, kao što je činio navedenim rešenjim u odnosu na tužioca u konkretnom slučaju. Prema odredbama člana 59. stava 2. Zakona o energetici javni snabdevač je dužan da otkupi električnu energiju od povlašćenog proizvođača na osnovu ugovora o otkupu električne energije u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona, a prema stavu 3. na zahtev energetskog subjekta koji je stekao privremeni status povlašćenog proizvođača javni snabdevač je dužan da u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva zaključi predugovor o otkupu električne energije, dok po stavu 4. nije dužan da zaključi ugovor o otkupu električne energije od povlašćenog proizvođača u skladu sa predugovorom ako energetski subjekt ne stekne status povlašćenog proizvođača u skladu sa ovim zakonom. Tužilac je taj koji je trebalo da podnese zahtev za zaključenje predugovora, a zatim i ugovora sa javnim snabdevačem, što nije tuženi u predmetnom periodu. Uredbom o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije je u članu 5. stav 1. predviđeno da je javni snabdevač dužan da na zahtev proizvođača električne energije iz elektrane koja koristi obnovljive izvore energije, kao što je ovde tužilac, zaključi ugovor o privremenom preuzimanju balansne odgovornosti i privremenom otkupu električne energije ukoliko je proizvođač prethodno ispunio uslove za odobrenje za priključenje i pribavi upotrebnu dozvolu, koji privremeni ugovor važi do zaključivanja ugovora o otkupu ukupnog iznosa proizvedene električne energije tokom podstricajog perioda, a ako proizvođač ne pribavi status povlašćenog proizvođača ima pravo da naplati prodatu električnu energiju javnog snabdevača po prosečnoj tržišnoj ceni, što je propisano u stavu dva i četiri istog člana. Prema članu 5., operator prenosnog odnosno distributivnog sistema je dužan da pre zaključenja privremenog ugovora kao i ugovora o otkupu ukupnog iznosa proizvedene električne energije između povlašćenog proizvođača i javnog snabdevača izvrši očitavanje brojila, u propisanom roku od dana dostavljanja zahteva od strane povlašćenog proizvođača, po kojoj obavezi je tuženi i postupio kada je očitao isporučene količine električne energije na dan 28.02.2014. godine i o stanju sa tužiocem potpisao zapisnik. Dakle, iz tih činjenica nikako ne proizilazi osnov za obavezu tuženog da tužiocu naknadi vrednost električne energije, odnosno osnov obaveze po tužbenom zahtevu.

Iz tih razloga su shodnom primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP, kod činjenice da nema osnova potraživanju o čemu je odlučeno međupresudom, ukinute prvostepena međupresuda i drugostepena presuda u odnosnom delu, i predmet vraćen prvostepenom sudu na dalje suđenje, s obzirom da nije bilo uslova za preinačenje međupresude i odbijanje tužbenog zahteva.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić