U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, Gordane Ajnšpiler Popović i Branka Stanića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „AA“ u stečaju iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Vla Bogdan, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 7891/14 od 16.03.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 23.02.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 7891/14 od 16.03.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Privrednog suda u Beogradu P 3722/14 od 11.09.2014. godine, u stavu I izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi štetu u iznosu od 878.878,95 dinara sa kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati počev od dana donošenja presude do isplate, dok je stavom II izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud presudom Pž.br.7891/14 od 16.03.2016. godine, u stavu prvom izreke preinačava navedenu prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca u celosti i presuđuje da se obavezuje tuženi da plati tužiocu iznos od 878.878,95 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 11.09.2014. godine do isplate, te obavezuje tuženi da plati tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 66.356,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, tuženi izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove nije tražio niti opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tuženog nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu predstavljati revizijski razlog nema, a ukazivanje revidenta na nenadležnost privrednog suda ne može uticati na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Naime, revident nije imao u vidu da je tužilac preduzeće u stečaju, te da je stoga u trenutku podnošenja tužbe, u smislu člana 25. stav 1. tačka 4. Zakona o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“ br. 116/08....101/13) privredni sud bio stvarno nadležan, bez obzira što je tuženi fizičko lice, s obzirom da privredni sud u prvom stepenu sudi sporove povodom stečaja, što je ovde slučaj (a nije u pitanju parnica radi utvrđivanja postojanja, zasnivanja i prestanka radnog odnosa pokrenuta pre otvaranja stečaja). Nakon zasnivanja stvarne nadležnosti privrednog suda, zadržava se prvobitna priroda spora, te tako primenjuje i cenzus za sporove male vrednosti propisan za sporove opšte nadležnosti, a ne privredne, te je revizija u konkretnom slučaju dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Takođe, netačan je revizijski navod da je drugostepeni sud presudio na osnovu krivičnih spisa, korišćenih bez saglasnosti tuženog. Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je na ročištu održanom dana 16.06.2014. godine tuženi istakao da se ne protivi združivanju krivičnih spisa Osnovnog suda u Novom Sadu K 2871/11, da su isti pribavljeni i pročitani na ročištu održanom dana 11.09.2014. godine, te da se tuženi navedenom nije protivio niti prigovarao u bilo kom smislu, a zapisnike o održanim ročištima je uredno potpisao bez primedbi. Takođe, na ročištu održanom dana 16.06.2014. godine, tuženi je učinio nespornim visinu tužbenog zahteva, te ne stoje ni navodi revidenta da je tužilac trebalo da dokazuje istu, imajući u vidu čl. 230 stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je bio zaposlen kao šef poslovnice kod pravnog prethodnika tužioca u ..., pa je dana 14.12.2008. godine NN licu koje mu se predstavilo kao VV, vlasnik „GG“ iz ..., predao robu po računu br. ...-... i br. ...-... od 14.12.2008. godine u vrednosti od 878.878,95 dinara, a da tom prilikom nije tražio izvod iz registra Agencije za privredne registre i fotokopiju kartona deponovanih potpisa kod poslovne banke za navedeno preduzeće. Lice koje je robu preuzelo istu nije platilo, a prema podacima iz APR-a „GG“ iz ... i VV kao ovlašćeno lice ne postoje. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K 2871/11 od 29.04.2013. godine okrivljeni BB ovde tuženi oslobođen je optužbe da je učinio krivično delo nesavesnog rada u privrednom poslovanju iz člana 234. stav 1. Krivičnog zakonika, a iz obrazloženja proizilazi da je tuženi u svojoj odbrani priznao u potpunosti izvršene radnje koje mu se optužnim aktom stavljaju na teret, te da je nesavesno postupao u konkretnom događaju i time oštećenom „AA“ prouzrokovao štetu, ali da ovakvo postupanje više nije predviđeno kao krivično delo iz člana 234. Krivičnog zakonika u skladu sa odlukom Skupštine od 24.12.2012. godine kojom je usvojen Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koji je stupio na snagu od 01.01.2013. godine, te je stoga tuženi oslobođen optužbe. Tuženi je na ročištu održanom dana 16.06.2014. godine, učinio nespornim visinu tužbenog zahteva.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud nalazi da tužilac nije dokazao krivicu tuženog za nastalu štetu što je potvrđeno oslobađajućom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K 2871/11 od 29.04.2013. godine, te je odbio tužbeni zahtev u celosti.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovao pobijanu presudu, pa je istu preinačio i u smislu čl. 154, 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev smatrajući da u konkretnom slučaju postoji građansko-pravna odgovornost tuženog, iako ne postoji krivična.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak drugostepenog suda da su ispunjeni uslovi za obavezivanje tuženog da naknadi štetu tužiocu u utuženom iznosu u smislu člana 163. st. 1, 5. i 6. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05 ....75/14), kao i čl. 154, 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema članu 163. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05 ....75/14) zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi s radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu, u skladu sa zakonom, dok stav 5. istog člana propisuje da postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje – utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Stav 6. istog člana propisuje da ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbama stava 5. ovog člana, o naknadi štete odlučuje nadležni sud.

Takođe, prema članu 154. Zakona o obligacionim odnosima ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a član 155. istog Zakona propisuje da je šteta umanjenje ničije imovine ( obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakle koristi) kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha ( nematerijalna šteta). Član 158. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.

Imajući u vidu da je tuženi bio odgovorno lice sa svojstvom šefa poslovnice kod tuženog, da je po sopstvenom priznanju preduzeo štetnu radnju odnosno nije prilikom izdavanja robe NN licu postupao sa dužnom pažnjom privrednika proveravajući identitet i poslovni subjektivitet budućeg klijenta a da ista nikada nije plaćena, to postoji uzročna veza između ove radnje tuženog i posledice koja je nastala na imovini tužioca u utuženoj visini zbog neplaćanja izdate robe, te je pravilno drugostepeni sud zaključio da je tuženi dužan da plati tužiocu sporni iznos na ime naknade štete, bez obzira što navedeno postupanje tuženog kao zaposlenog nije inkriminisano kao krivično delo Krivičnim zakonikom.

Tačan je revizijski navod da je na osnovu člana 13. Zakona o parničnom postupku, u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan pravnosnažnom presudom krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Međutim, u konkretnom slučaju osnov obavezivanja tuženog na naknadu štete nije i ne mora biti samo postojanje krivične odgovornosti tuženog već građansko pravna odgovornost istog u smislu citiranih članova. Stoga, za razliku od prvostepenog suda, na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, te zaključio da ne postojanje krivične odgovornosti tuženog ne oslobađa štetnika građansko pravne odgovornosti za naknadu štete prouzorkovane tužiocu, pa je pravilno preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev u celosti.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić