Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilac, kao banka kreditor je sa Preduzećem za puteve „Beograd“ ad Beograd (čija stečajna masa je umešač u ovoj parnici) kao korisnikom kredita zaključio 11.08.2011. godine ugovor o kreditu za iznos od 38.000.000,00 dinara, što je tada predstavljalo dinarsku protivvrednost od 369.028,06 evra, sa rokom vraćanja do 26.09.2011. godine i predviđenom kamatom. Ispunjavajući ugovornu obavezu, korisnik kredita je ugovorom o zalozi prava potraživanja od 11.08.2011. godine u korist tužioca založio svoje potraživanje prema tuženom iz Ugovora o obavljanju radova na održavanju i zaštiti regionalnih i magistralnih puteva sa Aneksom broj 10, zasnovano na privremenoj situaciji broj 1 od 01.10.2010. godine na iznos od 45.251.564,21 dinar, radi obezbeđenja novčanog potraživanja tužioca po ugovoru o kreditu. Upisano je založno pravo u Registar založnih prava na pokretnim stvarima, 11.08.2011. godine, za osnovni iznos obezbeđenog potraživanja od 38.000.000,00 dinara i maksimalni iznos od 65.251.564,21 dinar, jer je za iznos od 20.000.000,00 dinara zasnovano založno pravo na potraživanju po nalogu tuženog za redovno održavanje puteva I i II reda za avgust mesec 2011. godine. Tuženi je primio obaveštenje o postojanju založnog prava potraživanja upisanog u registar založnih prava, 15.08.2011. godine, kojim je upućen da po osnovu založenih potraživanja plaća tužiocu. Utvrđeno je da je ukupna vrednost od strane Preduzeća za puteve „Beograd“ izvedenih radova redovnog održavanja puteva I i II reda za avgust 2011. godine sa PDV-om 2.599.368,87 dinara. Utvrđeno je da je u drugoj parnici doneta presuda Privrednog suda u Beogradu 12P 3965/18 dana 29.01.2020. godine, pravnosnažna 10.09.2020. godine, kojom je obavezan ovde tuženi da ovde umešaču kao tužiocu u toj parnici, isplati iznos od 45.251.564,21 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 30.07.2010. godine do isplate po osnovu neisplaćene cene za izvedene radove na raskrsnicama M i R puteva na teritoriji Opštine Aranđelovac po privremenoj situaciji broj 1 za juli mesec 2010. godine. Tuženi nije isplatio tužiocu dospelo potraživanje iz ugovora o kreditu koji je tužilac zaključio sa Preduzećem za puteve „Beograd“, a koje potraživanje je obezbeđeno upisanim založnim pravom na potraživanju umešača prema tuženom po osnovu privremene situacije broj 1, oktobar 2010. godine na iznos od 45.251.564,21 dinar sa pripadajućim porezom i po osnovu hitnog naloga broj 953-6590/1 od 28.07.2010. godine.

U toku postupka, nad Preduzećem za puteve „Beograd“ je otvoren postupak stečaja 03.12.2015. godine. Prvostepeni sud je zaključio da je tužilac time izgubio aktivnu letigimaciju, odnosno pravo da od tuženog kao svog dužnika zahteva isplatu potraživanja, jer potraživanja koja su predmet ove parnice predstavljaju imovinu Preduzeća za puteve „Beograd“ i kao takva ulaze u njegovu stečajnu masu, a tužilac se ne može namirivati mimo stečaja, već samo na način i pod uslovima propisanim Zakonom o stečaju. To je razlog zbog koga je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je odluku zasnovao na odredbi člana 80. stav 2. Zakona o stečaju, prema kojoj se razlučna prava, odnosno prava na odvojeno namirenje ostvaruju isključivo u stečajnom postupku (osim u slučaju ukidanja zabrane izvršenja i namirenja iz člana 93. stav 1. Zakona o stečaju), te na zaključku da je stečajni dužnik jedini aktivno legitimisan da traži naplatu potraživanja, nakon čega iz dobijenih sredstava isplaćuje razlučnim poveriocima koji su imali uspostavljeno obezbeđenje na potraživanju stečajnog dužnika prema njegovom dužniku. Kako je postupak stečaja otvoren nad zalogodavcem, Preduzećem za puteve „Beograd“, to je tužilac imao obavezu da u stečajnom postupku prijavi svoje razlučno pravo, jer potraživanja koja su predmet ove parnice predstavljaju imovinu zalogodavca, a tužilac se ne može namiriti mimo stečaja. U odnosu na činjenicu da je tuženi po pravnosnažnoj presudi koja je bila doneta u ovoj parnici platio potraživanje iz tužbenog zahteva tužiocu, drugostepeni sud obrazlaže da je u ovoj parnici tužilac izgubio pravni osnov za namirenje od tuženog, time što je Vrhovni kasacioni sud ukinuo presudu Privrednog apelacionog suda Pž 5292/14 od 20.01.2016. godine, donetu nakon otvaranja postupka stečaja nad umešačem, i presudu Privrednog suda u Beogradu P 581/12 od 23.05.2014. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Tužiocu je bilo poznato da ima obezbeđeno potraživanje prema Preduzeću za puteve „Beograd“, obuhvaćeno nepravnosnažnom presudom i bio je dužan da isto prijavi u postupku stečaja nad svojim dužnikom, bez obzira što je tuženi u međuvremenu izvršio isplatu tužiocu. Ovo bez obzira na okolnost da je tuženi kao dužnik založenog potraživanja, od trenutka pismenog obaveštenja o zalozi 15.08.2011. godine, mogao dug ispuniti samo prema založnom poveriocu, po odredbi člana 11. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvari i pravima upisanim u registar. Ovo zato, što potraživanje predstavlja imovinu stečajnog dužnika, to se kao lex specialis ima primenjivati Zakon o stečaju, a ne Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar. Sa druge strane, drugostepeni sud istovremeno navodi da propust tužioca da prijavi svoje potraživanje po istom osnovu kao razlučno potraživanje u postupku stečaja nad glavnim dužnikom nije od uticaja na osnovanost tužbenog zahteva, jer tuženi ne može biti dvaput obavezan na isplatu jednog istog potraživanja: glavnom dužniku i založnom poveriocu. Konačno, stav je drugostepenog suda da je pravilna prvostepena presuda, jer tuženi ne može biti dvostruko obavezan na isplatu jednog istog potraživanja – glavnom dužniku i tužiocu kao založnom poveriocu. Drugostepeni sud zaključuje da parnica koja je pravnosnažno okončana između umešača i tuženog obuhvata založeno potraživanje od 45.251.564,21 dinar po privremenoj situaciji broj 1 i od nastupanja pravnosnažnosti te presude (10.09.2020. godine) to potraživanje postalo je deo stečajne mase i od tog trenutka jedino je ovde umešač ovlašćen da traži isplatu potraživanja od ovde tuženog.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata za pravilnu iznetu primenu materijalnog prava.

Predmet tužbenog zahteva je iznos od 38.151.988,91 dinar sa zakonskom zateznom kamatom, koga tužilac traži od tuženog kao dužnika založenog potraživanja, koje potraživanje proističe iz izvedenih radova Preduzeća za puteve „Beograd“ po privremenoj situaciji broj 1, za mesec oktobar 2010. godine na periodičnom izvođenju radova na raskrsnici M i R puteva na teritoriji Opštine Aranđelovac i izvedenih radova po Nalogu tuženog broj 953/11990/11 za redovno održavanje puteva prvog i drugog reda za avgust 2011. godine.

U ovoj parnici je doneta presuda P 581/12 od 23.05.2014. godine, koja je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5292/14 od 20.01.2016. godine, nakon otvaranja stečajnog postupka nad zalogodavcem Preduzećem za puteve „Beograd“ 03.12.2015. godine. Tužilac u reviziji ukazuje da je imao pravnosnažnu i izvršnu presudu protiv tuženog u vreme kada je još trajao rok za prijave potraživanja u stečajnom postupku nad zalogodavcem. U toku tog roka tužilac je primio dobrovoljno namirenje, odnosno uplatu tuženog, dana 03.03.2016. godine po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi. Dakle, tužilac smatra da nije imao razloga niti osnova za podnošenje prijave potraživanja u postupku stečaja nad zalogodavcem, u situaciji kada je primio dobrovoljno ispunjenje potraživanja od tuženog.

Nakon toga, rešenjem Prev 131/16 od 18.01.2017. godine Vrhovnog kasacionog suda, ukinute su presuda Privrednog apelacionog suda Pž 5292/14 od 20.01.2016. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P 581/12 od 23.05.2014. godine, i predmet u ovoj parnici je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud, pre svega, nalazi da presudom po tužbi ovde umešača protiv ovde tuženog za isplatu iznosa od 45.251.564,21 dinar po privremenoj situaciji broj 1 nije odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva u ovoj parnici, ovde tužioca prema istom tuženom. Donošenjem presude Privrednog suda u Beogradu P12 P 3965/18 od 29.01.2020. godine nije raspravljen odnos između ovde tužioca kao založnog poverioca i tuženog kao dužnika založenog potraživanja. Raspravljen je odnos između zalogodavca i njegovog dužnika, koji je i dužnik založenog potraživanja. U toj parnici je svakako bila bitna činjenica i to da je tuženi isplatio potraživanje založnom poveriocu. Međutim, odluka suda u toj parnici ne rešava ovu parnicu, kako to zaključuje drugostepeni sud kada u razlozima odluke navodi da tuženi ne može dvaput biti obavezan i to prvo glavnom dužniku, a zatim i založnom poveriocu.

U ovoj parnici bitna činjenica jeste da je tuženi dužnik založenog potraživanja, da je obavešten o postojanju založnog prava potraživanja upisanog u registar založnih prava još 15.08.2011. godine i da je založeno potraživanje izmirio tužiocu koji je založni poverilac. Prema odredbama Zakona o zakonu o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar („Službeni glasnik RS“ br. 57/2003, 61/2005, 64/2006, 99/2011, 31/2019) kojim se uređuje zaloga prava radi obezbeđenja potraživanja poverioca, namirenje založnog poverioca i prestanak založnog prava, u članu 10. određeno je da se založno pravo na potraživanju stiče na osnovu ugovora o zalozi potraživanja upisom u Registar zaloge, što je konkretno tužilac stekao. Dejstvo zaloge potraživanja je takvo da od dana dostavljanja obaveštenja o postojanju založnog prava dužnik založenog potraživanja može ispuniti dug samo založnom poveriocu, a ne i zalogodavcu, osim ako je založni poverilac dao drukčija uputstva (član 11.). Zakonom je uređen prestanak založnog prava između ostalog i prestankom potraživanja isplatom duga. Ako potraživanje založnog poverioca prestane isplatom duga ili na drugi način, založno pravo prestaje i briše se iz Registra zaloge (član 51.). Time, brisanje založnog prava iz Registra zaloge ima deklaratorno dejstvo. Da je to tako, proizilazi i iz odredbe člana 55. istog Zakona, prema kojoj se brisanje založnog prava iz Registra zaloge može tražiti na osnovu sudske odluke kojom se utvrđuje da je prestalo založno pravo (dakle pre brisanja iz Registra zaloge).

Iz ovog dalje proizilazi zaključak da je založno pravo koje je tužilac stekao upisom u Registar zaloge prestalo isplatom duga od strane tuženog kao dužnika založenog potraživanja. Prema tome, tužiocu, kome je prestalo potraživanje prema glavnom dužniku isplatom duga od strane tuženog, kao dužnika založenog potraživanja, i kome je na taj način prestalo i založno pravo, ne može se osporiti aktivna legitimacija time što nije prijavio to isto potraživanje kao obezbeđeno zalogom prava potraživanja u stečajnom postupku nad glavnim dužnikom. Činjenica da tužiocu jeste izmireno potraživanje od strane dužnika založenog potraživanja, na osnovu činjenice da je ustanovljeno založno pravo, ne može se ignorisati zbog odredbe člana 8. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar. Tom odredbom, propisano je da se u slučaju stečajnog postupka nad imovinom zalogodavca, na namirenje iz vrednosti predmeta založnog prava primenjuju pravila zakona kojim se uređuje stečaj. Međutim, to ne znači da je prestalo založno pravo, jer to tako ne propisuje ni Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar, niti Zakon o stečaju. Drugostepeni sud se poziva na odredbu člana 80 stav 2. Zakona o stečaju, prema kojoj se otvaranjem stečajnog postupka razlučno pravo ostvaruje isključivo u stečajnom postupku, u vezi člana 93. stav 1. prema kome se od dana otvaranja stečajnom postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja. Međutim, te odredbe ne znače prestanag založnog prava otvaranjem stečajnog postupka, niti se zbog tih odredaba može prenebregnuti činjenica da je tuženi isplatio založeno potraživanje tužiocu koji je založni poverilac, po založnom pravu koje je ustanovljeno i nije prestalo pre isplate. Dakle, zbog svega napred iznetog, revizijski sud nalazi da je tužilac bio ovlašćen kao založni poverilac da primi namirenje duga isplatom od strane tuženog kao dužnika založenog potraživanja po založnom pravu koje nije prestalo do trenutka isplate duga od strane tuženog. Time je potraživanje tužioca prestalo u meri u kojoj je potraživanje namireno, kao i njegovo založno pravo, u meri u kojoj je obezbeđivalo potraživanje. Ovo je od značaja za sadržinu tužbenog zahteva o kome treba odlučiti u daljem toku postupka.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, u postupku je ostala neraspravljena visina dospelog obezbeđenog potraživanja tužioca. Utvrđene su druge činjenice, o vrednosti radova izvedenih po nalogu JP Putevi Srbije broj 953-11990 od 22.07.2011. godine, i visina potraživanja korisnika kredita po privremenoj situaciji br. 1 od 01.10.2010. godine koje je obuhvaćeno ugovorom o zalozi. Osnovano revident ukazuje da predmetno potraživanje zasniva i na založenom potraživanju po hitnom nalogu broj 953-11990/2011. To je razlog ukidanja nižestepenih presuda i vraćanja prvostepenom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Osim toga, osnovano revident ukazuje na kontradiktornosti u drugostepenoj presudi, kao na bitne povrede odredaba parničnog postupka. Te kontradiktornosti se očituju u stavu drugostepenog suda o značaju otvaranja stečajnog postupka i donošenja presude u parnici između glavnog dužnika i ovde tuženog. Zatim i u stavu drugostepenog suda da je od nastupanja pravnosnažnosti te presude (dakle 10.09.2020. godine) to potraživanje postalo deo stečajne mase i da je od tog trenutka jedino umešač kao glavni dužnik ovlašćen da traži isplatu tog potraživanja od ovde tuženog, iako je prethodno iznet stav da potraživanje pripada isključivo stečajnom dužniku od momenta otvaranja stečaja, od kog momenta je tužilac izgubio aktivnu legitimaciju. O ukazanom će se voditi računa u ponovljenom postupku, kod odlučivanja o tužbenom zahtevu nakon potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, uz okolnost da je obavezujući tužbeni zahtev u međuvremenu ispunjen.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić