Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...18/2020), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Drugostepenom presudom pravnosnažno je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca za isplatu iznosa koje je tuženi stekao od tužioca primenom nezakonite ugovorne odredbe. Stavom 4. člana 9. Ugovora zaključenog između parničnih stranaka 19.05.2010. godine – broj ...-... ugovoreno je da za vreme primene navedenog ugovora mogu vršiti promene ugovorene kamatne stope, kao i načina obračuna i naplate u skladu sa Politikom kamata, naknada i provizija banke, a u okviru kojem to dozvoljavaju odredbe Posredničkog finansijskog ugovora i odredbe člana 22. Ugovora o dugoročnom kreditu. Pravnosnažno je odlučeno i o zahtevu tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu, po osnovu neosnovano naplaćenih kursnih razlika, isplati specificirane novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, a usled prethodno utvrđene ništavosti odredbe člana 8. predmetnog ugovora, kojim je predviđeno da se kamate, kamate za kašnjenje u plaćanju i drugi eventualni troškovi obračunavaju po prodajnom kursu banke za evro na kredite na dan izmirenja obaveza, sve imajući u vidu da je kredit u skladu sa članom 2. ugovora plasiran po kupovnom kursu banke za evro na kredite na dan puštanja kredita u korišćenje. Odlučeno je pravnosnažno i o tužbenom zahtevu kojim je tužilac tražio isplatu iznosa od 93.245,70 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 20.05.2010. godine, a po prethodnom utvrđenju ništavosti odredbe ugovora iz člana 10. stav 1. kojim je određeno da je korisnik dužan da za obradu zahteva i odobravanje kredita plati 1% naknade od iznosa kredita, na dan zaključenja ugovora.

Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište nižestepenih sudova u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Kada se radi o troškovima (ili naknadama) obrade kreditnog zahteva, navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo da naplati troškove naknade bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita, ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentima u toku realizacije kredita, mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita bilo u procentualnom iznosu, ili apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim je troškovima reč. Ukoliko to nije slučaj, odredba ugovora o kreditu jeste ništava, pa u opisanoj situaciji nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa, ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava, jer su nižestepeni sudovi postupili u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda povodom spornog pravnog pitanja. Isto se odnosi i na odluku nižestepenih sudova kojima je prethodno utvrđena ništavost ugovornih odredbi kojima je banka pustila tužiocu u tečaj kredit izražen u stranoj valuti, prema kupovnom kursu banke, a ugovorila vraćanje kredita po prodajnom kursu banke. Valutna klauzula se može pravno valjano ugovoriti u cilju očuvanja jednakosti uzajamnih davanja, jednake vrednosti plasiranih kreditnih sredstava i vraćenog iznosa dinarskog duga, ali ugovaranjem različitog kursa po kome se plasiraju i vraćaju kreditna sredstva se upravo narušava jednakost uzajamnih davanja. Dalje, odredbama ugovora koje banci, kao jačoj ugovornoj strani, daju mogućnost jednostrane izmene ugovorene kamatne stope u skladu sa njenim internim odlukama o kamatnim stopama narušava se načelo ravnopravnosti ugovornih strana, budući da su takve odredbe neodređene i neodredive sadržine, a uzroci promene kamatne stope ne mogu se jasno diferencirati i izdvojiti. Ovakve odredbe ugovora za svoj predmet imaju neodredivu obavezu korisnika kredita. Odluke nižestepenih sudova, kojima je utvrđena ništavost ovakvih odredbi, u skladu su sa stavom Vrhovnog kasacionog suda iskazanim u brojnim odlukama. Stoga pobijana presuda, zasnovana na takvim utvrđenjima ništavosti pojedinih odredaba ugovora o kreditu nije suprotstavljena stavovima iskazanim u sudskoj praksi. Pitanje posledica ništavosti odredaba ugovora takođe ne zahteva razmatranje pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, niti za novim tumačenjem prava.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...18/20) našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 12.05.2020. godine, radi isplate stečenog bez osnova po osnovu prethodno utvrđene ništavosti ugovornih odredbi o plaćanju naknade za obradu kreditnog zahteva, odredbi kojima je ugovorena otplata obaveze po prodajnom kursu banke važećem na dan otplate, kao i promene kamate saglasno sa internim aktima banke. Vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju iznosi 489.023,01 dinar, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 4.158,36 evra.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanja u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. istog Zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, te se zaključuje da je izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić