Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju. U smislu obrazloženih revizijskih razloga predlaže da se pobijana rešenja ukinu.

Vrhovni sud je ocenio navode revizije, pa je našao da je revizija izjavljena protiv odluke drugostepenog suda kojom je žalba tužioca odbijena i potvrđeno rešenje Privrednog suda u Beogradu P br. P 5440/23 od 26.06.2024. godine, nedozvoljena.

Prema odredbi člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku, stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, dok prema odredbi iz stava 3. revizija je uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje, odnosno kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju žalbe izjavljene protiv prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o glavnoj stvari. U stavu 4. propisano je da je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju revizije izjavljene protiv pravnosnažne presude u sporovima u kojima bi revizija bila dozvoljena a u stavu 5. da je uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se odbacuje predlog za ponavljanje postupka i rešenje drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka.

Kako je u konkretnom slučaju revizija izjavljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje o odbijanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje, odnosno kako se ne radi o rešenju drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan niti se radi o rešenju iz odredbe člana 420. stav 3, 4 i 5. Zakona o parničnom postupku, to je revizija u tom delu nedozvoljena, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 413. a u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom.

Ceneći osnovanost revizije izjavljene protiv odluke iz stava II rešenja Privrednog apelacionog suda Pž 4952/24 od 14.11.2024. godine, na osnovu člana 408 a u vezi člana 420. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijanog rešenja nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema stanju u spisima, tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 17.07.2009. godine a po sprovedenoj glavnoj raspravi prvostepeni sud je, dana 24.12.2010. godine, doneo presudu P 3752/2010, ispravljenu rešenjem istog suda P 3752/2010 od 14.02.2011. godine. Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž 5932/11 od 23.02.2012. godine utvrđeno je nastupanje prekida postupka. Postupak je nastavljen rešenjem od 15.11.2018. godine, pa je u nastavku istog Privredni apelacioni sud doneo presudu Pž 4690/20 od 02.12.2020. godine kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 3752/2010 od 24.12.2010. godine. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 1241/2022 i Prev 1247/2022 od 14.09.2023. godine delimično je usvojena revizija tužioca, pa su ukinuta rešenja sadržana u stavu prvom izreke presude Privrednog suda u Beogradu P 3752/10 od 24.12.2010. godine, ispravljene rešenjem od 14.02.2011. godine, u delu kojim se sud oglasio nenadležnim i odbacio tužbu u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su apsolutno ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo: Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo Beograd, zaveden pod brojem 46-296/06 od 07.12.2006. godine, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu dana 07.12.2006. godine pod II /3-2146/06 i Odluka o izmenama i dopunama odluke o osnivanju Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo 05 broj 022-1183/07 i u pogledu odluke o troškovima postupka, i rešenja sadržano u stavu II izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 4690/20 od 02.12.2020. godine kojim su u navedenom delu prvostepena rešenja potvrđena, te je spis vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U nastavku postupka ročište za glavnu raspravu bilo je zakazana za dan 28.03.2024. godine. Na navedeno ročište sud je pozvao punomoćnike tužioca advokata Miroslava Jeremića kao i advokata Pavla Kovačevića. Podneskom od 27.03.2024. godine advokat Miroslav Jeremić obavestio je sud da zbog konstatovane bolesti i naloženog strogog mirovanja nije u mogućnosti da pristupi te je zamolio odlaganje, uz obaveštenje sudu da ukoliko bude duže sprečen sugerisaće vlastodavcu angažovanje drugog punomoćnika. Preporučenim podneskom predatom pošti 21.03.2024. godine, tužilac obaveštava sud da je od strane advokata Pavla Kovačevića dobio pismeno vezano za predmet, da taj punomoćnik duži period nije uključen u ovaj predmet, te da opoziva punomoćje svim punomoćnicima osim advokatu Jeremiću. Navedeni podnesak nije stigao do ročišta zakazanog za 28.03.2024. godine, već 29.03.2024. godine. Na ročište su pristupili punomoćnici oba tužena, koji su naveli da odbijaju da raspravljaju. Prvostepeni sud je doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Obrazlaže da punomoćnik tužioca, iako uredno pozvan, nije pristupio na ročište niti je izostanak opravdao, da su prvotuženi i drugotuženi izjavili da odbijaju da raspravljaju, te je primenom člana 311. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneo odluku. Predlog za vraćanje u pređašnje stanje, rešenjem od 26.06.2024. godine, prvostepeni sud je odbio. Pobijanom odlukom drugostepenog suda odbijena je žalba izjavljena protiv rešenja od 26.06.2024. godine kojom je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, kao i žalba izjavljena protiv rešenja od 28.03.2024. godine o presumiranom povlačenju tužbe. Drugostepeni sud smatra pravilnim zaključak prvostepenog o neopravdanom izostanku tužioca navodeći da punomoćnik, advokat, Miroslav Jeremić izostanak jeste opravdao ali da to nije učinio advokat Pavle Kovačević, što znači da je neopravdano izostao. Ukazuje da je opozivanje punomoćja ovom advokatu izvršeno od strane tužioca podneskom koji je u sud prispeo 29.03.2024. godine, nakon zakazanog ročišta, što znači da je u vreme zakazanog ročišta bio opunomoćen a da svoj izostanak nije opravdao.

Revident osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova ukazujući da je na dan zakazanog ročišta tužilac imao samo jednog punomoćnika advokata Miroslava Jeremića koji usled zdravstvenih razloga nije bio u mogućnosti da pristupi na ročište, da je zanemarena odredba člana 92. Zakona o parničnom postupku koja predviđa da stranka može u svako vreme da opozove punomoćje ali da to mora saopštiti sudu pred kojim se vodi postupak u pisanom obliku ili usmeno na zapisnik te da je tužilac blagovremeno obavestio sud o opozivu punomoćja.

Revizija je osnovana jer je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 92. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da vlastodavac može po svojoj volji suziti ili opozvati punomoćje, čak iako se ugovorom odrekao tog prava. Prema odredbi člana 30. stav 1. Zakona o advokaturi advokat ima pravo da otkaže zastupanje (punomoćje), dok prema odredbi iz stava 3. advokat je dužan da u roku od 30 dana od dana obaveštavanja iz stava 2. ovog člana nastavi sa pružanjem pravne pomoći, izuzev ako ga stranka te obaveze nije izričito oslobodila ili ako to nije suprotno propisima. Odredbom člana 92. stav 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP) propisano je da stranka može u svako vreme da opozove punomoćje, a punomoćnik ga može u svako vreme otkazati, u stavu 2. da opozivanje, odnosno otkaz punomoćja mora da se saopšti sudu pred kojim se vodi postupak u pisanom obliku ili usmeno na zapisnik, u stavu 3. da punomoćnik je dužan o otkazu punomoćja obavesti stranku i sud, u stavu 4. da opozivanje, odnosno otkaz punomoćja proizvodi pravno dejstvo za protivnu stranku od časa kada je saopšteno, dok prema odredbi iz stava 5. posle otkaza punomoćja punomoćnik je dužan da još 30 dana preduzima parnične radnje za lice koje mu je izdalo punomoćje, ako je potrebno da se otkloni šteta za davaoca punomoćja koja bi u to vreme mogla da nastane. Prema odredbi člana 104. stav 1. i 2. istog propisa, podnesak koji je vezan za rok blagovremen je ako je podnet sudu pre isteka roka, a dan podnošenja podneska upućenog sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili upućenog telegrafskim putem, smatra se kao dan podnošenja sudu.

Imajući u vidu navedene odredbe materijalnog prava i to odredbi Zakona o obligacionim odnosima ali i Zakona o advokaturi, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da je u vreme održavanja ročišta od 28.03.2024. godine tužilac imao dva angažovana punomoćnika. Ovo iz razloga što je punomoćje advokatu Pavlu Kovačeviću otkazano, o čemu je sud obavešten podneskom koji je sudu poslat preporučeno dana 21.03.2024. godine. Punomoćje može prestati dispozicijom stranke (opoziv punomoćja), punomoćnika (otkazivanje punomoćja) ili njihovim sporazumom. Stranka može opozvati punomoćje u svako doba (člana 92. stav 1. ZPP) a takvo procesno rešenje odgovara pravilu iz odredbe člana 92. stav 1. ZOO prema kom vlastodavac može po svojoj volji suziti ili opozvati punomoćje čak iako se ugovorom odrekao tog prava. Kada je u pitanju forma i način opoziva punomoćja, zakonodavac ne postavlja posebne zahteve. Valja napomenuti da nije propisana obaveza punomoćnika kome je opozvano punomoćje da zastupa stranku i u narednom periodu kao što je to propisano za slučaj otkaza punomoćja od strane advokata. Najzad, bez obzira da li se radi o opozivu ili otkazu, dejstvo prema sudu proizvode nakon što mu je saopšten pa od tog momenta sud dalje komunicira sa strankom neposredno ili, posredstvom drugog punomoćnika ako takvog ima.

Ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da se odredba člana 104. stav 2. Zakona o parničnom postupku ne odnosi na podnesak tužioca kojim je data izjava o opozivu punomoćja jer je, kako obrazlaže, navedenom odredbom regulisano pitanje blagovremenosti podnesaka vezanih za rok, a da podnesak o opozivu istim nije vezan. Za takvo mišljenje nema zakonskog utemeljenja. Prvo, treba imati u vidu da ako za pojedine radnje nije predviđen oblik u kom se preduzimaju (čl. 98 st. 1 ZPP predviđa pisanu formu za tužbu, odgovor na tužbu i pravne lekove) one se mogu preduzimati usmeno na ročištu ili pismeno, podneskom. Dalje, podnesci mogu biti pripremni ili konačni (dispozitivni). Odredba člana 98. stav 5. Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da se pisani podnesci podnose isključivo izvan ročišta, a najkasnije 15 dana pre održavanja ročišta, odnosi se na sve. Dalje, odredba člana 104 jeste smeštena u glavu VIII Zakona o parničnom postupku koja nosi naziv „rokovi i ročišta“ pod 1. „rokovi“, pri čemu je u članu 102. stav 1. propisano da ako rokovi nisu određeni zakonom određuje ih sud s obzirom na okolnosti slučaja. Kako se u istoj glavi pod istim podnaslovom nalazi i odredba člana 104. proizilazi da se ona odnosi na sve rokove i to i zakonske rokove (prekluzivni ili instrukcione) i sudske.

Stoga, kako se parnične radnje mogu preduzimati usmeno i pismeno podneskom, kako se podnesci podnose najkasnije 15 dana pre održavanja ročišta, kako je ovaj rok zakonski ali monitorni, ne prekluzivni, to se na isti primenjuje i odredba člana 104. stav 2. ZPP što vodi zaključku da je u smislu odredbe čl. 92. stav 1. ZOO tužilac u vreme održavanja ročišta ipak imao samo jednog punomoćnika čiji izostanak nije bio neopravdan, što konstatuju i nižestepeni sudovi.

Imajući u vidu navedeno nižestepeni sudovi se nisu upustili u suštinsku ocenu sadržine tužbenog zahteva, što je imalo za posledicu da nisu utvrđene bitne činjenice za utvrđivanje osnovanosti istog.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbi člana 416. stav 2, u vezi sa članom 410. stav 6. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković