Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 7802/21 od 09.08.2023. godine, delimično je odbijena žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i petom izreke. Delimično je usvojena žalba tuženog i prvostepena presuda je preinačena u stavovima trećem, četvrtom, šestom i sedmom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništava i ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 7. tačka 7.1. tačka 7.2. i tačka 7.3. Ugovora o dugoročnom kreditu broj .../... od 16.11.2004. godine i aneksa broj 1 Ugovora o dugoročnom kreditu od 07.12.2004. godine, sadržine kao u izreci drugostepene presude. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe člana 14. tačka 14.2. Ugovora o dugoročnom kreditu broj .../... od 16.11.2004. godine i aneksa broj 1 Ugovora o dugoročnom kreditu od 07.12.2004. godine, sadržine kao u izreci drugostepene presude. Odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na osnovu neosnovanog obogaćenja usled naplaćene naknade za obradu kreditnog zahteva po Ugovoru o drugoročnom kreditu broj .../... od 16.11.2004. godine i aneksa broj 1 Ugovora o dugoročnom kreditu od 07.12.2004. godine, isplati tužiocu iznos od 424.083,06 dinara sa zateznom kamatom od 10.12.2004. godin do isplate. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv drugostepene presude u preinačujućem delu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u pogledu ništavosti ugovorne odredbe kojom je ugovoreno plaćanje troškova obrade kredita, u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Međutim, u slučaju kada zakonskim i podzakonskim propisima na koje se poziva drugostepeni sud u momentu zaključenja ugovora o kreditu, nije bila propisana obaveza banke da korisniku kredita uruči ponudu ili drugi obrazac u cilju obaveštavanja korisnika kredita o svim bitnim elementima ugovora, to se onda ne može govoriti o nesavesnom postupanju tužene banke, niti ništavosti odredbe iz člana 7 tačka 7.1, 7.2 i 7.3 ugovora o kreditu.

Takođe, nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj ni u delu pobijane drugostepene presude kojom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti odredbe člana 14.2 Ugovora o kreditu. Navedenom ugovornom odredbom predviđeno je pravo tužene banke da uveća kamatu ukoliko tužilac za vreme trajanja ugovora ne obavi minimum 70% platnog prometa preko tužene banke. Tuženi ne ukazuje na postojanje razloga za odlučivanje o reviziji kao posebnoj u smislu različite sudske prakse, potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ili potrebe za novim tumačenjem prava, zbog čega Vrhovni sud nalazi da ni u ovom delu revizija tužioca ne ispunjava uslove iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 14.10.2020. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 626.027,81 dinar.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena. Bez uticaja na dozvoljenost revizije je to što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, iz razloga što je u sporovima male vrednosti revizija isključena izričitom zakonskom odredbom, a zbog prirode spora, pa nije moguće primeniti odredbu člana 403. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković