U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca „Udruženje Beogradski pokret“ iz Beograda, čiji je punomoćnik Arkudinskij Dragović Nevenka, advokat iz ..., protiv tuženog „Uniqa neživotno osiguranje“ a.d.o. iz Beograda, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 7.478.699,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5508/20 od 23.12.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 28.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž-5528/2020 od 23.12.2020.godine u delu stava dva izreke u kome je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P-2248/2019 od 04.09.2020. godine i odbijen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 3.283.740,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2020. godine do isplate i obavezan tužilac da naknadi troškove spora tuženom u iznosu od 639.082,12 dinara.

ODBACUJE SE kao neozvoljena revizija tužioca izjavljena u preostalom delu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž-5528/2020 od 23.12.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2248/19 od 04.09.2020. godine, u stavu jedan dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe iz podneska tužioca od 13.06.2017. godine. U stavu dva delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete plati iznos od 4.178.699,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2020. godine do isplate. U stavu tri odbijen je tužbeni zahtev za isplatu naknade štete u iznosu od 3.300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.04.2017. godine i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 4.178.699,00 dinara od 18.04.2017. godine do 03.09.2020. godine.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5508/20 od 23.12.2020. godine, u stavu jedan delimično su odbijene žalbe tužioca i tuženog, pa je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 2248/19 od 04.09.2020. godine u stavu dva izreke u delu u kojem je obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 894.958,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2020. godine do isplate i u stavu tri izreke u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete u iznosu od 3.300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.04.2017. godine i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 3.283.740,67 dinara od 18.04.2017. godine do 03.09.2020. godine. U stavu dva delimično su usvojene žalbe tužioca i tuženog i preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 2248/19 od 04.09.2020. godine u stavu dva izreke u delu u kojem je obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 3.283.740,67 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2020. godine do isplate i u stavu tri izreke u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 894.958,33 dinara od 18.04.2017. godine do 03.09.2020. godine tako što je obavezan tuženi da tužiocu na iznos od 894.958,33 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu od 18.04.2017. godine do 03.09.2020. godine i odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete u iznosu od 3.283.740,67 dinara sa zakonskom zateznom kamate od 04.09.2020. godine do isplate, a tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 639.082,12 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene odluke tužilac je uložio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud utvrdio je da je revizija tužioca dozvoljena protiv preinačujućeg dela drugostepene odluke primenom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. U preostalom delu drugostepene odluke kojim je potvrđena prvostepena presuda, revizija nije dozvoljena jer vrednost pobijanog dela ne prelazi zakonom propisani cenzus.

Prema odredbi člana 485. Zakona o parničnom postupku, revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 19.05.2016. godine. Preinačenje tužbe izvršeno je 13.06.2017. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude kojim je potvrđena prvostepena presuda u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete u iznosu od 3.300.000,00 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 100.000,00 evra po srednjem kursu na dan podnošenja tužbe, pa je primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odbacio reviziju tužioca u ovom delu kao nedozvoljenu.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu odluku u delu u kome je dozvoljena revizija u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11... 8/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana. U ovom delu u donošenju drugostepene odluke nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Pozivanje revidenta na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne može biti razlog za izjavljivanje revizije, primenom člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke bile su u ugovornom odnosu po osnovu polise za osiguranje imovine broj ...-... važećom za period od 05.06.2014. godine do 05.06.2015. godine. Zaključenim ugovorom tužilac je osigurao od osiguranog rizika, požara, lokal od 50 m2, kancelarijski nameštaj, 330.000 komada DVD diskova i 5 rolni samolepljive folije. Pre zaključenja ugovora tuženi je izlazio na lice mesta, obišao prostor i procenio rizik. Tužilac je uredno platio tuženom dospele ugovorene premije osiguranja. Dana 09.07.2014. godine desio se osigurani slučaj, požar, usled kojeg je oštećena osigurana imovina tužioca i načinjena materijalna šteta. Uzrok požara se ne može sa sigurnošću utvrditi i nema dokaza da je požar nastao krivicom ili nehatom tužioca. Tužilac je prijavio tuženom nastanak osiguranog slučaja i zahtevao je naknadu štete. Tuženi je odbio zahtev tužioca sa obrazloženjem da se ne može utvrditi ni osnovanost ni visina odštetnog zahteva na osnovu dostavljene dokumentacije.

Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, prvostepeni sud je utvrdio da je u požaru tužilac pretrpeo nespornu štetu od 879.699,00 dinara (od čega 53.699,00 dinara za štetu na nameštaju i 825.000,00 dinara za pet izgorelih rolni samolepljive folije). Sudski veštak ekonomsko finansijske struke nije mogao da se izjasni u pogledu količine uništenih diskova u požaru. Prvostepeni sud je iz fotografija sa lica mesta koje je dostavio tužilac, utvrdio da prilikom požara nisu uništeni svi diskovi, što je isticao i tuženi. Primenom člana 232. Zakona o parničnom postupku, na osnovuu slobodne ocene zaključio je da je 165.000 komada diskova uništeno, a da 165.000 komada nije uništeno. Imajući u vidu vrednost jednog diska od 20,00 dinara iz poslovnih knjiga tužioca, a prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, prvostepeni sud utvrđuje da je tužilac pretrpeo štetu u iznosu od 3.300.000,00 dinara, na ime uništenih diskova. Navedeni zaključak potkrepljuje činjenicama: da se ne radi o komercijalnim diskovima (čija je vrednost na tržištu u to vreme bila do 250 dinara) jer se radilo o diskovima sa kojih se nije smela puštati muzika; da diskovi imaju upotrebnu vrednost za tužioca od 20 dinara po komadu, jer su bili namenjeni da se od njih u budućnosti naprave ukrasni predmeti (podmetači za čaše); da je uništenjem diskova nastalo umanjenje u imovini tužioca u vrednosti od 20 dinara po uništenom disku; da su diskovi iako su dobijeni kao donacija, uknjiženi u poslovnim knjigama tužioca i imaju svoju upotrebnu vrednost. Shodno navedenom, prvostpeni sud je usvojio tužbeni zahtev za iznos od 4.178.699,00 dinara sa zakonskom zateznom kaamatom od 04.09.2020. godine, na ime naknade za pretrpljenu ukupnu štetu na predmetima osiguranja.

Polazeći od činjenica da se u periodu važenja polise desio osigurani slučaj, požar u prostorijama koje je koristio tužilac, da je oštećena imovina tužioca, kancalarijski nameštaj, da je izgorelo 5 rolni samolepljive folije i da je uništeno 165.000 komada DVD koje je tužilac dobio na ime donacije, drugostepeni sud nalazi da je pravilan zaključak u delu u kome je tuženi obavezan da naknadi štetu u iznosu od 894.958,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Po stavu drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud koristeći ovlašćenja iz člana 232. Zakona o parničnom postupku utvrdio količinu oštećenih/uništenih DVD. U prilog navedenog zaključka upućuje i zapisnik o uviđaju procene štete od 15.07.2014. godine sačinjen u prostoriji tužioca. U zapisniku se nalazi napomena da je osiguranik obavezan da dostavi spisak izgorelih i oštećenih DVD. Tužilac kao osiguranik nije dostavio traženi spisak, već fotografije na osnovu kojih je prvostepeni sud po slobodnoj oceni pravilno utvrdio količinu uništenih/ oštećenih DVD diskova i odbio tužbeni zahtev za iznos od 3.300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Preinačujuću prvostepenu odluku, odbijanjem tužbenog zahteva za iznos od 3.283.740,67 sa pripadajućom kamatom, drugostepeni sud konstatuje: da stranke u polisi nisu naznačile i nesporno navele kolika je vrednost DVD diskova ili vrednost pojedinog diska, već su samo naznačile sumu osiguranja, pa se ne može prihvtiti da je stvarna vrednost diskova koja je navedena kroz sumu osiguranja; da se mora utvrditi stvarna vrednost diskova, jer tužilac zahteva naknadu stvarne štete u visini vrednosti uništenih/oštećenih diskova; da je pogrešan zaključak o vrednosti jednog DVD diska od 20,00 dinara, a time i o visini pretrpljene štete; da se zavođenje u knjigovodstvenoj evidenciji tužioca predmetnih diskova u vrednosti od 20,00 dinara po komadu, ne može prihvatiti kao stvarna vrednost spornih diskova; da tužilac tokom postupka nije iznosio činjenične navode da zahteva štetu zbog izmakle koristi, tj eventualne prodaje nakon što bi diskovi bili pretvoreni u podmetače za čaše lepljenjem samolepljive folije na diskove od strane dece sa posebnim potrebama, obzirom na planiranu akciju.

Po oceni drugostepenog suda, predmetni diskovi su škart jer su stavljeni van prometa za svrhu za koju su proizvedeni, ali i kao takvi imaju upotrebnu vrednost za svrhu za koju ih je tužilac dobio. Polazeći od nesporne sadržine dopisa „City records“ od 21.10.2016. godine, koji je dostavljen po zahtevu prvostepenog suda, da se škart diskovi u to vreme prodaje po ceni od 6,16 dinara sa PDV po 1kg, drugostepeni sud zaključuje da se jedino ta vrednost mogla prihvatiti kao stvarna vrednost diskova. Kod nesporne činjenice da 330.000 komada DVD diskova teži 5.279 kg, drugostepeni sud je jednostavnom matematičkom operacijom utvrdio da 165.000 komada diskova teži 2639,5 kg, koja količina kada se pomnoži sa vrednošću 1kg škarta diskova od 6,16 dinara daje iznos od 16.259,32 dinara, koji tužiocu pripada na ime stvarne štete, kao stvarna vrednost oštećenih/uništenih DVD diskova. Drugostepeni sud je primenom člana 925. Zakona o obligacionom odnosima, preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev za preostali iznos od 3.283.740,67 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2020. godine.

Drugostepeni sud je stava da na iznos ukupne dosuđene naknade štete od 894.958,33 dinara, tužiocu pripada zakonska zatezna kamata i za period od 18.04.2017. godine do 03.09.2020. godine, jer se radi o iznosu štete koju je tužilac pretrpeo prema cenama koje su relevantne u vreme kada je tužilac konačno opredelio tužbeni zahtev.

Ceneći navode tužioca kao revidenta, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilna odluka drugostepenog suda, ali iz sledećih razloga:

Ugovorom o osiguranju obavezuje se ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo. Ugovor o osiguranju je zaključen kad ugovarači potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića.

Polisom osiguranja imovine broj 54/4037 od 05.06.2016. godine izvršeno je osiguranje imovine tužioca, građevinskog objekta, kancalarijskog nameštaja i 330.000 komada DVD diskova sa 5 rolni samolepnjivih folija sa štampom, od požara za period od 05.06.2014. godine do 05.06.2015. godine na ukupnu sumu osiguranja od 9.499.000,00 dinara od kog iznosa se na zalihe DVD diskova 330.000 komada i pet rolni samolepljive folije sa štampom odnosi 7.590.000,00 dinara.

Osiguranjem imovine osigurava se naknada za štetu koja bi se dogodila u imovini osiguranika zbog nastupanja osiguranog slučaja. Mesec dana po zaključenju ugovora, desio se osigurani slučaj, požar u prostoriji koju je koristio tužilac. Nastupanjem osiguranog slučaja nastaje obaveza osiguravača da isplati naknadu odnosno ugovorenu svotu u visini pretrpljene štete na predmetima osiguranja, što ima za posledicu da se ne isplaćuje suma osiguranja po automatizmu. Prema Opštim uslovima osiguranja tuženog, suma osiguranja predstavlja maksimalnu obavezu osiguravača po osiguranom slučaju u okviru Posebnih uslova osiguranja, tarifa premija ili zakonskih propisa.

U osiguranju imovine, suma osiguranja je jedan od elemenata za određivanje naknade za slučaj nastupanja osiguranog rizika, pored visine naknade štete i vrednosti predmeta osiguranja. Iz osiguranja imovine, ne može se dobiti više nego što iznosi šteta i to samo u granicama sume osiguranja. Odredbom člana 925. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima izričito je predviđeno da iznos naknade ne može biti veći od štete koju je osiguranik pretrpeo. Osiguravač je dužan da naknadi imovinsku štetu koja se može sastojati od stvarne štete, umanjena imovine osiguranika i od izmakle dobiti, sprečavanje povećanja imovine osiguranika. Pri utvrđivanju štete uzima se izmakla dobit samo ako je ugovorena.

U konkretnom slučaju, tuženi je odbio zahtev tužioca sa obrazloženjem da se ne može utvrditi ni osnovanost ni visina odštetnog zahteva. Iz zapisnika o uviđaju procene štete od 15.07.2014. godine proizlazi da je tužiocu naloženo da dostavi spisak izgorelih i oštećenih diskova. Tužilac nije postupio po navedenoj napomeni, već je dostavio fotogragije sa kutijama i diskovima. Na tužiocu je teret dokazivanja da je pretrpeo štetu u traženom iznosu, a čija visina je određena količinom uništenih diskova i njihovom vrednošću. Polazeći od navedenih činjenica, po stavu revizijskog suda, nižestepeni sudovi su nepravilno primenili odredbu člana 232. Zakona o parničnom postupku i pogrešno izveli zaključak da je tužiocu uništeno 165.000 komada diskova (u delu u kome je dozvoljena revizija).

Odredbom člana 232. Zakona o parničnom postupku regulisano je utvrđivanje iznosa štete po slobodnoj oceni suda, bez dokazivanja, u slučaju nedostatka dokaza ili teškoća u dokazivanju, kada je tužba upravljena na novčani iznos ili na određenu količinu zamenljivih stvari. Primena navedenog člana predpostavlja prvo postojanje prava na naknadu štete, a potom da je utvrđivanje obima štete vezano sa nesrazmernim teškoćama. Iz okolnosti konkretnog slučaja ne proizlazi da je utvđivanje količine uništenih diskova slobodnom ocenom suda, bilo posledica stvarne nemogućnosti utvrđenja količine uništenih diskova ili da je to utvrđenje bilo povezano sa nesrazmernim teškoćama, već da je posledica neizvršenja obaveze tužioca da dostavi spisak uništenih diskova prilikom podnošenja zahteva za naknadu štete osiguravaču. Dostavljanjem fotografija kutija sa diskovima, tužilac nije postupio po zapisniku o uviđaju procene štete. Tužilac je osigurao tačno određen broj diskova, pa je na njemu bio teret dokazivanja koliko je diskova bilo uništeno. Shodno tome po stavu Vrhovnog kasacionog suda, tužilac nije dokazao ni da je uništeno 165.000 komada diskova, jer je ista utvrđena količina posledica pogrešne primene člana 232. Zakona o parničnom postupku, što ima za posledicu da nije dokazao uopšte broj uništenih diskova. Tužilac ima obavezu da dokaže visinu stvarne štete koja u konkretnom slučaju obuhvata broj uništenih diskova i njihovu vrednost i ista se ne može dokazivati primenom člana 232. Zakona parničnom postupku, s obzirom na predmet osiguranja i mogućnost utvrđivanja broja uništenih diskova. Dostavljanjem fotografija sa kutijama diskova na koje se tužilac pozivao u toku sprovedenog postupka pa i u reviziji tužilac nije dokazao visinu štete, usled čega nisu ispunjeni uslovi za ostvarivanje prava na osiguranu sumu u ovom delu tužbenog zahteva. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 419. Zakona parničnom postupku, a u vezi člana 395. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude u stavu jedan i potvrdio drugostepenu odluku u preinačujućem delu, pri čemu zbog zauzetog stava ostali revizijski navodi su bez uticaja na pravilnost drugostepene odluke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić