Rešenjem 20P 344/2013 od 19.03.2014. godine odbijen je zahtev tuženog za odlaganje plaćanja sudske takse.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3201/14 od 25.03.2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Privrednog suda u Beogradu, u stavu II, III i IV izreke. U stavu drugom izreke, odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđeno rešenje Privrednog suda u Beogradu od 19.03.2014. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavu prvom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca i pravni prethodnik tuženog kao kupac, zaključili su Ugovor o kupoprodaji akcija br. 3709/I od 09.08.2004. godine, tako što je pravni prethodnik tuženog kupio od pravnog prethodnika tužioca 3675 običnih (redovnih) akcija po kupoprodajnoj ceni od 9.187.500,00 dinara, a na osnovu potvrde o vlasništvu na ime, te je pravni prethodnik tužioca preneo na pravnog prethodnika tuženog sva pripadajuća prava, odnosno izvršio je prenos vlasništva na ovim akcijama uz obavezu pravnog prethodnika tuženog da plati kupoprodajnu cenu akcija najkasnije do 01.07.2005. godine. Aneksom Ugovora je produžen rok za uplatu kupoprodajne cene do 01.08.2006. godine. Na osnovu predmetnog Ugovora i Aneksa, pravni prethodnik tužioca, kao zalogoprimac i pravni prethodnik tuženog, kao zalogodavac, zaključili su Ugovor o zalozi hartija od vrednosti od 19.05.2006. godine, tako da je pravni prethodnik tužioca zasnovao založno pravo na hartijama od vrednosti emitenta A.D. za osiguranje M., B. i to na 15.000 komada akcija i navedeno založno pravo je konstituisano upisom u Centralni registar. Povodom isplate kupoprodajne cene akcija tužilac nije podneo prijavu potraživanja u stečajnom postupku nad tuženim, niti je tražio izjašnjenje stečajnog upravnika da li ostaje pri predmetnom Ugovoru i Aneksu, kao stečajni poverilac, niti je podnosio prijavu potraživanja po Ugovorima o zalozi hartija kao razlučni poverilac. Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L 8/06 od 12.07.2006. godine, otvoren je postupak likvidacije tužioca, a rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 2748/10 od 15.10.2010. godine, otvoren je stečajni postupak nad tuženim. Tuženi je, prema stanju na dan podnošenja tužbe u Centralnom registru hartija od vrednosti, upisan kao većinski vlasnik kapitala tužioca, u čijem sastavu se nalazi 34.786 običnih akcija, a u toku je prenos 27.768 običnih akcija sa vlasničkog računa pravnog prethodnika tuženog na vlasnički račun pravnog prethodnika tužioca, na osnovu pravnosnažne presude Privrednog suda u Beogradu P 4192/10 od 07.04.2010. godine, kojom je utvrđeno da je ništav upis 27.768 običnih akcija, tako da će tuženi nakon okončanja prenosa akcija imati upisanih preostalih 7.018 običnih akcija, čiji prenos je predmet ovog spora. Tuženi nije dostavio dokaze da je izvršio svoju ugovornu obavezu isplate kupoprodajne cene u ugovorenom roku, niti u roku određenom aneksom 1. Tužilac nije raskinuo ugovor o kupoprodaji akcija pre podnošenja tužbe, niti je aktivirao sredstva obezbeđenja po Ugovoru o zalozi.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev odbili.

Aneksom Ugovora o kupoprodaji akcija, koji je zaključen 13.07.2005. godine, u članu 1., izvršena je ispravka člana 4. stav 1. Osnovnog Ugovora o kupovini akcija koji je zaključen 09.08.2004. godine, tako da je rok za uplatu kupoprodajne cene akcija iz navedenog Ugovora produžen do 01.08.2006. godine. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju radi o izmeni ugovorne odredbe, a ne o ostavljanju naknadnog roka za ispunjenje obaveze iz člana 126. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilac nakon isteka ugovorenog roka nije raskinuo Ugovor izjavom volje u smislu člana 124., 126. i 130. Zakona o obligacionim odnosima, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za sudski raskid ugovora u smislu odredbe člana 133. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga, što je pravilan zaključak suda da nakon isteka roka za isplatu kupoprodajne cene akcija tužilac je mogao izbeći nove okolnosti, kao što su otvaranje stečajnog postupka nad tuženim, u smislu člana 133. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, tako što je sa svoje strane mogao da ostvari naplatu kupoprodajne cene u određenom postupku, što nije učinio, niti je aktivirao sredstvo obezbeđenja koje je imao na raspolaganju, niti je po otvaranju stečajnog postupka prijavio svoje potraživanje prema tuženom kao stečajnom dužniku na ime kupoprodajne cene, a nije ni zahtevao od stečajnog dužnika da se izjasni da li ostaje pri Ugovoru, niti je od stečajnog upravnika zahtevao ispunjenje obaveze. Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da se tužilac neosnovano pozvao na činjenicu da su otvaranjem stečajnog postupka nastupile promenjene okolnosti, budući da je takva okolnost nastupila po isteku roka određenog za ispunjenje Ugovora i za isplatu cene akcija u smislu člana 133. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi nije pružio niti je predložio izvođenje dokaza na okolnost da sredstva obezbeđenja po Ugovoru o zalozi hartija od vrednosti od 19.05.2006. godine nije mogao da aktivira, a svoje potraživanje isplate cene po Ugovoru o kupoprodaji akcija nije prijavio u stečajnom postupku koji je otvoren nad tuženim. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužioca za raskid predmetnog Ugovora neosnovan. Predmetni Ugovor se ne može raskinuti, jer je već proizveo pravno dejstvo upisom akcija u Centralni registar hartija od vrednosti, te su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev za raskid predmetnog Ugovora odbili.

Pravilnom primenom odredbe člana 81. stav 2. Zakona o stečaju, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da kod činjenice da tužilac nije prijavio potraživanje na ime kupoprodajne cene po osnovu Ugovora o kupoprodaji akcija, isti nakon otvaranja stečaja nad tuženim ne može istaći zahtev za vraćanje akcija, odnosno potraživanje koje nije opredeljeno u novčanom iznosu, te da je nedozvoljena tužba u delu zahteva da se naloži Centralnom registru hartija od vrednosti da izvrši prenos akcija sa vlasničkog računa tuženog na vlasnički račun tužioca.

Za svoj pravni stav nižestepeni sudovi su dali valjane razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud, te su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Sa izloženog, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.