U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B.Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branka Stanića, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca Preduzeće za puteve AA iz ..., protiv tuženog JP Direkcija za razvoj, urbanizam i izgradnju Opštine Knjaževac, Knjaževac, koga zastupa Pravobranilaštvo Opštine Knjaževac, sa umešačem na strani tuženog Opština Knjaževac, Knjaževac, koju zastupa pravobranilac Opštine Knjaževac Mihajlović Boban iz ..., u postupku po reviziji umešača na strani tuženog na presudu Privrednog apelacionog suda Pž 6046/14 od 30.03.2016.godine, na sednici veća održanoj dana 06.04.2017. godine, donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija umešača na strani tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6046/14 od 30.03.2016.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Zaječaru delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 19.675.228,54 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.12.2013.godine do konačne isplate. Odbijen je tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog na isplatu zatezne kamate na iznos glavnog duga od 19.675.228,54 dinara za period od 28.10.2013.godine do 24.12.2013.godine kao neosnovan i obavezan tuženi da tužiocu isplati 522.345,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Odlučujući po žalbi umešača Privredni apelacioni sud je odbio žalbu umešača na strani tuženog kao neosnovanu i potvrdio citiranu prvostepenu presudu, odbijajući i zahtev umešača za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude umešač na strani tuženog izjavio je blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz razloga bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 374. stav 1. i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 od 28.09.2011.godine i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija umešača na strani tuženog nije osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pri donošenju pobijane odluke nisu načinjene ni apsolutno bitne povrede odredaba ZPP, kao ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koje se revizijom ukazuje, a koje se odnose na primenu člana 211. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, jer su nižestepeni sudovi pravilno meritorno odlučili o zahtevu tužioca u odnosu na tuženog, s obzirom da nije bilo osnova da se tužbeni zahtev odbije kao neosnovan zbog izostanka označavanja Republike Srbije kao jednog od nužnih suparničara na strani tuženog. Nisu osnovani revizijski navodi da se u konkretnom sporu po osnovu duga iz ugovora koji je zaključen između parničnih stranaka na strani tuženog mora kao nužni suparničar označiti i Republika Srbija, zbog ugovorenog načina izmirenja obaveze tuženog prema tužiocu, a na ime cene za radove na održavanju puteva, koja je prema ugovoru predviđena po prenosu sredstava od strane nadležnog Ministarstva na račun tuženog, jer navedeni ugovoreni način izmirenja duga ukazuje na izvore sredstava za izmirenje obaveza tuženog, a ne uslovljava da se i Republika Srbija pojavi u ulozi nužnog suparničara u sporu po zahtevu izvođača radova za plaćanje preduzetih radova usmerenih prema naručiocu, ovde tuženom. Iz navedenih razloga, bez obzira što je ugovoreno plaćanje cene radova pošto sredstva budu preneta od strane nadležnog ministarstva na račun tuženog, kao i bez obzira što je Republika Srbija donela Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu iz 2013.godine, kojim je direktno smanjila iznos sredstava koji je prenela na račun tuženog, a što je bio i razlog zbog koga je tuženi odbio da isplati tužiocu cenu nesporno izvedenih radova, u ugovornom odnosu su bile samo parnične stranke, pa stoga Republika Srbija i nije nužni suparničar na strani tuženog, te su neosnovani revizijski navodi da je zbog neoznačavanja Republike Srbije kao nužnog suparničara uz tuženo Javno preduzeće bilo neophodno odbiti tužbeni zahtev u smislu člana 211. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i tuženi su bili u ugovornom odnosu i to tužilac kao izvođač, a tuženi kao naručilac, po ugovoru o izvođenju radova na letnjem održavanju puteva koji su izuzeti iz mreže državnih puteva prvog i drugog reda na teritoriji Opštine Knjaževac, koji je zaveden kod tužioca pod brojem ... od 21.06.2013.godine. Članom 1. navedenog ugovora predviđen je predmet ugovora i definisani radovi u okviru letnjeg održavanja puteva, koji su predmet održavanja za sezonu 2013 a na teritoriji Opštine Knjaževac, sve prema planu letnjeg održavanja lokalne putne mreže na teritoriji Opštine Knjaževac. Istim ugovorom, članom 3. je predviđeno da je vrednost radova određena prema jediničnim cenama iz usvojene ponude zavedene kod tužioca pod brojem ... od 06.06.2013.godine na iznos od 38.788.061,50 dinara, dok je članom 6. predviđeno da će tužilac privremene situacije ispostavljati na 30 dana, te da iste moraju biti usklađene sa overenim količinama radova iz građevinske knjige, dokaznicama knjiga, jediničnim cenama iz premera radova. Ugovorne parnične strane su se saglasile da se plaćanje vrši po privremenim situacijama i okončanoj situaciji sačinjenim na osnovu overene građevinske knjige izvedenih radova i jediničnih cena iz ponude, potpisane od stručnog nadzora, a da mesečne situacije pored nadzora tuženog overava i nadzor Ministarstva regionalnog razvoja i lokalne samouprave, te da na osnovu ovako overene mesečne situacije Ministarstvo vrši transfer sredstava tuženom. Tuženi se obavezao, kao naručilac da primljena sredstva u roku od 5 dana uplati izvođaču radova. Tužilac je tuženom ispostavio okončanu situaciju broj ... od 12.09.2013.godine, kojom su obuhvaćeni radovi koji su izvedeni od strane tužioca u iznosu od 19.675.228,54 dinara, koji mu tuženi nije platio. Nesporne su u toku postupka bile količine i vrednost ugovorenih i izvedenih, a neplaćenih radova, ali je tuženi osporavao svoju pasivnu legitimaciju kao i obavezu da plati tužiocu naknadu za nesporno ugovorene i izvedene radove, a s obzirom što je nakon izvođenja radova donet Zakon o izmenama Zakona o budžetu Republike Srbije, kojim je smanjen ranije predviđen iznos novčanih sredstava namenjen za transfer Opštini Knjaževac za plaćanje radova iz kojih razloga tuženi i nije bio u mogućnosti, odnosno nije imao sredstava da ugovorene i nesporno izvedene radove plati tužiocu.

Prvostepeni sud je obavezao tuženog na plaćanje utraženog iznosa na ime vrednosti izvedenih radova, smatrajući da je donošenjem Zakona o izmeni Zakona o budžetu Republike Srbije došlo do nemogućnosti ispunjenja na strani tuženog, a za koje nije odgovorna ni jedna od ugovornih strana, te da je iz navedenih razloga ništav ugovor o izvođenju radova koji je zaključen između parničnih stranaka, što uslovljava vraćanje preuzete vrednosti u smislu člana 104. stav 1. ZOO, pa je iz navedenih razloga i obavezao tuženog na plaćanje.

Drugostepeni sud je u postupku po žalbi umešača potvrdio prvostepenu odluku, smatrajući međutim da je usled nastupanja nemogućnosti izvršenja za koje nije odgovorna ni jedna od ugovornih strana, donošenjem Zakona o izmeni Zakona o budžetu Republike Srbije za 2013. godinu, zapravo došlo do neosnovanog obogaćenja tuženog u visini vrednosti izvedenih radova, pa je potvrdio odluku prvostepenog suda kojim se dosuđuje navedena vrednost, pozivajući se na odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište nižestepenih sudova da je dužan tuženi da tužiocu isplati vrednost nesporno izvedenih radova na održavanju puteva, a po osnovu odgovornosti ugovornih strana za izvršenje ugovornih obaveza. Nakon sprovedenog postupka javnih nabavki parnične stranke su zaključile ugovor o izvođenju radova na letnjem održavanju puteva, kojim se tuženi obavezao shodno iznetom da tužiocu plati ugovorenu naknadu za ugovorom predviđene poslove održavanja puteva, čime su stupile u međusobni ugovorni odnos po osnovu ugovora o građenju i to tužilac kao izođač radova, a tuženi kao naručilac istih. Kako je tužilac nesporno izveo sve radove koji su ugovorom bili predviđeni i kako je nesporna i vrednost izvedenih radova, a u skladu sa ponudom i zaključenim ugovorom na osnovu navedene ponude, to je na osnovu odredaba člana 630. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima tuženi kao naručilac radova dužan da tužiocu isplati vrednost istih, a što je on propustio da uradi, pa je stoga i osnovan zahtev tužioca kojim se tuženi obavezuje da izvrši navedeno plaćanje.

Činjenica da je ugovorom zaključenim između parničnih stranaka predviđeno da će Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave vršiti transfer sredstava naručiocu-tuženom, te da će tuženi potom ta sredstva preneti tužiocu na ime cene izvedenih radova samo ukazuje na predviđeni način obezbeđenja sredstava za izmirenje duga po osnovu izvedenih radova i nije od uticaja na pasivnu legitimaciju tuženog. Činjenica da nije došlo do prenosa navedenih sredstava naručiocu, a zbog donošenja Zakona o izmeni Zakona o budžetu Republike Srbije za 2013.godinu, ne utiče na obavezu tuženog kao naručioca na izmirenje ugovorne obaveze po osnovu plaćanja cene za izvedene radove, jer je tuženi na osnovu člana 10. stav 1. Zakona o Javnim preduzećima („službeni glasnik RS“ br. 119/2012, 116/2013) celokupnom svojom imovinom odgovoran za ugovorom preuzete obaveze, pa u navedenom slučaju i za plaćanje nesporne cene nesporno izvedenih radova. Činjenica da je Zakon o izmeni Zakona o budžetu Republike Srbije za 2013.godinu koji je donet pošto su radovi izvedeni od strane tužioca, uslovio da tuženom – naručiocu ne budu preneta sredstva od strane Ministarstva regionalnog razvoja i lokalne samouprave ne može uticati na prestanak ugovorne obaveze tuženog da plati tužiocu izvedene radove u skladu sa ugovornim odredbama.

Iz iznetih razloga, tuženi je po osnovu odgovornosti za ispunjenje ugovorne obaveze plaćanja cene izvedenih radova u nespornom iznosu dužan da izvrši isplatu istih tužiocu, pa su stoga prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilne odluke nižestepenih sudova, a navodi iz revizije umešača da su putevi na kojima su vršeni radovi u javnoj svojini, te da se stoga nije obogatio tuženi izvedenim radovima već Republika Srbija kao nosilac prava na navedenim putevima, nisu od uticaja na drugačiju ocenu pravilnosti odluke nižestepenih sudova.

Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku o revizije je odlučeno kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić