O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1518/2022 od 11.07.2022. godine, ispravljenom rešenjem od 19.05.2023. godine, u stavu I izreke usvojen je tužbeni zahtev tako što se obavezuje prvotuženi da tužiocu plati 72.000.00 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 07.08.2021. godine do isplate sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate. U stavu II izreke odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti ovog suda istaknut od tuženih koji se odnosi na drugotuženog povodom Ugovora o zajmu od 11.12.2020. godine. U stavu III izreke usvojen je tužbeni zahtev tako što se solidarno obavezuju prvotuženi i drugotuženi VV da tužiocu plate 211.549.60 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 11.12.2021. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate. U stavu IV izreke usvojen je delimično tužbeni zahtev tako što se isključuje prvotuženi iz društva tužioca. U stavu V izreke tužba se odbacuje za deo tužbenog zahteva da se prema tužiocu utvrdi da je prvotuženom prestao status člana društva i da je udeo prvotuženog postao sopstveni udeo društva tužioca. U stavu VI izreke usvojen je predlog tužioca za određivanje privremene mere radi obezbeđenja novčanog potraživanja tužioca od 211.549,60 evra tako da se prvotuženom zabranjuje svako raspolaganje sa 52% akcija - broj u registru NE 249213 u društvu AA1, ...-..., ..., ... ..., ..., .... Stavom VII izreke određeno je da privremena mera traje do pravnosnažnog okončanja postupka. U stavu VIII izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 892.984,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom ІH izreke novčano se kažnjava advokat Milovan Jocović sa 30.000,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 7984/22 od 28.06.2023. godine, u stavu I izreke odbijena je kao neosnovana žalba prvotuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu I izreke, u delu stava III izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca da se prvotuženi obaveže da tužiocu plati iznos od 211.549,60 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 11.12.2021. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, u stavu IV, VI i VII izreke, i u delu stava VIII izreke u kome je obavezan prvotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 892.984,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. U stavu II izreke presude ukinuta je prvostepena presuda u stavu II izreke. U stavu III izreke ukinuta je prvostepena presuda u delu stava III izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca da se drugotuženi sa prvotuženim solidarno obaveže da tužiocu plati iznos od 211.549,60 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 11.12.2021. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, i u tom delu je tužba odbačena. U stavu IV izreke preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u delu stava VIII izreke prvostepene presude tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da mu drugotuženi naknadi troškove parničnog postupka solidarno sa prvotuženim u iznosu od 892.984,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a tužilac je obavezan da drugotuženom isplati iznos od 370.500,00 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. U stavu V izreke obavezan je tužilac da drugotuženom isplati iznos od 90.000,00 dinara na ime naknade troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu prvotuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Tražio je troškove na ime sastava revizije i sudske takse.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja su revizijski navodi kojima se ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPPa, a koje su vezane za ocenu dokaza, jer se time suštinski osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja koje se u ovom postupku po reviziji ne može osporavati.

Predmet tužbenog zahteva je obavezivanje prvotuženog na isplatu tužiocu iznosa od 72.000,00 evra sa zateznom kamatom od 07.08.2021. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate; solidarno obavezivanje tuženih na isplatu tužiocu 211.549.60 evra sa zateznom kamatom od 11.12.2021. godine do isplate i isključenje prvotuženog iz društva tužioca tako da se utvrdi da je prvotuženom prestao status člana društva i da je udeo prvotuženog postao sopstveni udeo društva tužioca,

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotuženi i zastupnik tužioca su članovi društva tužioca sa udelom po 50%. Tužilac kao zajmodavac i prvotuženi kao zajmoprimac su zaključili ugovor o pozajmici od 08.08.2017. godine na iznos od 72.000,00 evra, koji iznos je tužilac uplatio na račun prvotuženog dana 08.08.2017. godine. Aneksom 2 ugovora produžen je rok vraćanja pozajmice do 06.08.2021. godine. Prvotuženi je osporio navedeni ugovor ističući da se radi o simulovanom pravnom poslu i da nije reč o pozajmici, već o isplati dividende. Prvostepeni sud je dalje utvrdio da su tužilac kao zajmodavac i ovde drugotuženi kao zajmoprimac zaključili Ugovor o zajmu od 11.12.2020. godine, na iznos od 211.549,60 evra, za koji ugovor tužilac navodi da je stvarni ugovarač ovde prvotuženi.

Prvostepeni sud je iz iskaza parničnih stranaka zaključio da prvotuženi nije dokazao da je ugovor o pozajmici od 08.08.2017. godine na iznos od 72.000,00 evra simulovani pravni posao. Obrazlaže da nema dokaza da je uopšte doneta u zakonom propisanom postupku odluka o raspodeli dobiti članovima, a sve u smislu čl. 269 - 274. ZPDa, niti postoje dokazi da bi osnivačima pripala dividenda upravo u iznosu od 72.000,00 evra. Prvostepeni sud je stanovišta da ne postoji nesporazum između tužioca i prvotuženog u pogledu prave volje ugovornih strana i izražavanja te volje kroz zaključen ugovor o zajmu, pa u ovom slučaju važi ono što je među strankama ugovoreno, budući da ugovor o zajmu nije prividan ugovor u smislu odredbe člana 66. stav 1. ZOOa. Dalje, u pogledu ugovora o zajmu 11.12.2020. godine, na iznos od 211.549,60 evra, prvostepeni sud je utvrdio da je ugovor u ime zajmopromca formalno potpisao drugotuženi, otac prvotuženog, a da je pravi zajmoprimac prvotuženi. Obrazlaže da je navedeni ugovor deo šireg dogovora između tužioca i prvotuženog kojim je trebalo izvršiti na teret tužioca otpuštanje duga u vrednosti datih pozajmica društvima prvotuženog (GG i DD), i to takođe radi relaksiranja poreskih obaveza koje bi u krajnjem slučaju teretile prvotuženog. Prvostepeni sud zaključuje da je prvotuženi krajnji korisnik pozajmica koje je tužilac uplatio drugim društvima, koji je na taj način povredio pravilo o odobravanju poslova u kojima postoji njegov lični interes, u smislu čl. 62. st. 1. tač.1 u vezi sa čl. 65. Zakona o privrednim društvima, a drugotuženi odgovara sa prvotuženim kao povezano lice jer je bio ugovorna strana u drugom ugovoru, u smislu odredbe člana 67. stav 2. tač. 1 ZPDa. Dalje konstatuje da iako je zastupnik tužioca, inače drugi član društva, dao usmenu saglasnost za zaključenje ovog ugovora, društvo tužilac je podnošenjem ove tužbe jasno izrazilo neprihvatanje takvog posla koji je realizovan protivnu interesu društva. Na osnovu navedenog, prvostepeni sud zaključuje da je ugovor o pozajmici ništav, iz čega sledi da ne proizvodi pravno dejstvo od dana zaključenja tj. od dana 11.12.2020. godine. Takođe dodaje da je obaveza nedeljiva i jedinstvena prema oba tužena i to prema prvotuženom kao stvarnom korisniku označenih novčanih sredstva i prema drugotuženom koji je svojim potpisom prihvatio postojanje te novčene obaveze. Iz tih razloga je prvostepeni sud i dozvolio proširenje tužbe na drugotuženog i odbio prigovor stvarne nenadležnosti u odnosu na njega.

U skladu sa iznetim prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao prvotuženog da tužiocu isplati iznos od 72.000.00 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 07.08.2021. godine, odnosno obavezao tužene da solidarno isplate iznos od 211.549.60 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 11.12.2021. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate.

U pogledu tužbenog zahteva za isključenje prvotuženog kao člana tužioca, prvostepeni sud je stao na stanovište da je takav zahtev osnovan. Ocenjuje da je tužba podneta blagovremeno u smislu odredbe člana 196. stav 5. ZPD, i iz svih izvedenih dokaza zaključuje da je prvotuženi u odnosu na društvo tužioca, čiji je jedan od članova, svojim radnjama i propuštanjem sprečavao i u značajnoj meri otežao poslovanje društva, u smislu člana 196. stav 1. tačka 3 Zakona o privrednim društvima. U odnosu na radnje i propuštanje prvotuženog, u ovom postupku je utvrđeno da je prvotuženi pozajmio, a bez ikakve namere da vrati značajna novčana sredstva od društva tužioca i to iznose 72.000,00 evra i 211.549,60 evra. Prvostepeni sud posebno izdvaja činjenicu da je prvotuženi pozajmljivao novčana sredstava sa računa društva da bi ih transferisao za svoje druge poslove i firme, na koji način je koristio društvo tužioca radi sticanja sopstvene i dobiti trećih lica, a na štetu društva tužioca. Takođe obrazlaže da je prvotuženi koji je ujedno i predsednik nadzornog odbora „ĐĐ“ ad ..., pokušao da izdejstvuje raskid ugovora o nabavci bakarne katode koji je „ĐĐ“ zaključila sa tužiocem, što prvostepeni sud ocenjuje kao postupanje suprotno interesu društva tužioca. Iz navedenih razloga prvostepeni sud je usvojio zahtev za isključenje prvotuženog kao člana društva, dok je odbacio tužbu kojom je zahtevano da se utvrdi da je prvotuženom prestao status člana društva i da je udeo prvotuženog postao sopstveni udeo društva, jer se radi o zakonom propisanim posledicama isključenja.

Takođe, prvostepeni sud je odredio i privremenu meru radi obezbeđenja naplate dosuđenog potraživanja od 211.549,60 evra, nalazeći da su ispunjeni uslovi iz člana 449. stav 1. i stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju jer je tužilac učinio verovatnim postojanje novčanog potraživanja u navedenom iznosu.

Drugostepeni sud prihvata pravno stanovište i zaključke prvostepenog suda u pogledu osnova obavezivanja tuženog da tužiocu isplati novčani iznos od 72.000,00 evra. Saglasan je sa ocenom da se ne radi o simulovanom pravnom poslu, te da je pravilno prvostepeni sud zaključio da prvotuženi nije u skladu sa članom 231. Zakona o parničnom postupku dokazao da je u smislu člana 271. Zakona o privrednim društvima doneta odluka o raspodeli dobiti koja bi bila usvojena na redovnoj sednici skupštine, kojom se određuje i iznos dividendi odnosno isplata dobiti kod društva sa ograničenom odgovornošću i rok za isplatu. Dalje drugostepeni sud obrazlaže da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužilac, po nalogu prvotuženog, sa druge dve firme (DD d.o.o. i EE d.o.o.) koje su bile pod kontrolom prvotuženog, zaključio dva ugovora o zajmu kojim je društvo dalo pozajmice u ukupnom iznosu od 211.549,60 evra, zatim da je ugovor o zajmu od 11.12.2020. godine zaključen sa ocem prvotuženog kako bi se firme u vlasništvu prvotuženog oslobodile obaveze vraćanja pozajmice, a sa krajnjim dejstvom da se taj dug prenese na ovde prvotuženog kao pravog dužnika, kao i da je njegovo otac, ovde označeni drugotuženi samo formalno zaključio navedeni ugovor, iako je stvarni korisnik zajma prvotuženi. Takođe, prema oceni drugostepenog suda, pravilna je i na zakonu zasnovana odluka kojom je prvotuženi isključen iz društva tužioca, jer iz postupanja prvotuženog proizlazi da je u značajnoj meri otežano poslovanje društva tužioca, jer je pozajmio iznose od 72.000,00 evra i 211.549,60 evra bez namere da ih vrati, a navedene iznose koristio za potrebe svojih drugih firmi koje su u vlasništvu prvotuženog, a na štetu tužioca.

Drugostepeni sud je stanovišta da nisu pravilne odluke prvostepenog suda kojima je dozvolio proširenje tužbe na drugotuženog i odbio prigovor stvarne nenadležnosti u odnosu na njega. Zaključuje da se u konkretnom slučaju ne može primeniti na njega odredba člana 210. ZPPa, jer sa prvotuženim nije u odnosu nužnog suparničara kako je to smatrao prvostepeni sud, zbog čega je u tom delu prvostepena presuda ukinuta u odnosu na drugotuženog i odbačena tužba u delu za obavezivanje drugotuženog na isplatu novčanog iznosa, pa je shodno navedenom preinačeno i rešenje o parničnim troškovima.

Revizija je delimično osnovana.

Ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da su nižestepeni sudovi prilikom dosuđenja iznosa od 72.000,00 evra pogrešno primenili materijalno pravo, sa tvrdnjom da je postojala usmena odluka tuženog i direktora tužioca kao vlasnika kapitala da se isplati dobit u navedenom iznosu, te da je takav pravni posao disimulovan i kao takav važeći među strankama.

Najpre, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da među strankama nije dogovarano prikrivanje pravnog posla isplate dividende, niti je to bila namera ugovornih strana prilikom zaključenja ugovora o zajmu od 08.08.2017. godine. Suprotno navedenom, prvostepeni sud je utvrdio da je pozajmljivanje novčanog iznosa od 72.000,00 evra bio razlog zasnivanja obligacionog odnosa između tužioca i tuženog, te da nije bilo prikrivene namere ugovornih strana, zbog čega se ne mogu prihvatiti revizijski navodi o ugovaranju simulovanog pravnog posla, jer su suprotni činjeničnom utvrđenju.

Ipak, valja napomenuti da isplata dobiti, kao pravni posao čije su ekonomsko dejstvo stranke želele da ostvare kako to tvrdi revident, ni u kom slučaju ne može važiti kao prikriveni pravni posao. Naime, raspodela dobiti kod društva sa ograničenom odgovornošću, Zakonom o privrednim društvima uređena je na imperativan način, pa su u članovima od 270. do 275. uređeni uslovi, način i ograničenja za raspodelu dobiti članovima društva. Radi se o strogo definisanom postupku koji ima za cilj da društvo na transparentan i ekonomski održiv način raspolaže svojom dobiti, čime se štite ne samo društvo i njegovi poverioci, već i država kao fiskus. Odluka o raspodeli dobiti, dakle, ima širi značaj i dejstvo, pa je stoga poštovanje procedure za njeno donošenje od suštinskog značaja za ostvarivanje i zaštitu priznatih interesa. Odavde proizlazi da se raspodela dobiti ne može izvršiti kao prikriveni pravni posao koji bi se zasnivao isključivo na volji članova društva kako to smatra tuženi, jer je saglasnost članova društva samo jedan od uslova za raspodelu dobiti pored ostalih propisanih, pa su i iz tog razloga neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu punovažnosti prikrivenog pravnog posla isplate dobiti. Dakle, isplata dobiti, preduzeta kao (di)simulovani pravni posao, a priori se ne može smatrati valjanim pravnim poslom, jer bi se time obesmislila čitava procedura i uslovi propisani Zakonom o privrednim društvima, a ne treba zanemariti i poreskopravni tretman dobiti članova društva, koji bi, ukoliko se prihvati pravna konstrukcija prvotuženog, bio znatno ugrožen. Iz navedenih razloga neosnovani su svi ostali revizijski navodi kojima revident ukazuje na punovažnost prikrivenog pravnog posla isplate dobiti, volji članova društva da tako nešto sprovedu i teretu dokazivanja na osnovu kog je prvostepeni sud doneo svoju odluku.

Dalje, kada se radi isključenju tuženog iz društva tužioca koji zahtev su nižestepeni sudovi usvojili, neosnovano tuženi ističe da nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 196. stav 1. Zakona o privrednim društvima za njegovo isključenje. Nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da je uzimanje zajma od tužioca bez namere vraćanja, isticanje (od strane samog tuženog) čak i prikrivene namere raspodele dobiti, namera uskraćivanja poslova tužiocu sa „ĐĐ“ ad ... na način kako je to opisao prvostepeni sud, i prema oceni revizijskog suda predstavljaju radnje protivne dobrim poslovnim običajima koje u značajnoj meri otežavaju poslovanje društva. Činjenica da je i drugi član tužioca takođe od društva uzeo pozajmicu od 72.000,00 evra, takođe bez namere vraćanja na šta se ukazuje u reviziji, predstavlja eventualni osnov za odgovornost i tog člana društva, a ne može nikako opravdati postupanje tuženog ili ukazivati na poslovnu praksu kojoj sud treba da pruži legitimitet, kako to smatra tuženi. Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da tužilac nije dokazao ispunjenost uslova za isključenje iz društva u vidu „značajnog otežavanja poslovanja društva“ iz člana 196. stav 1. tačka 3 ZPDa, jer su nižestepeni sudovi ocenom celokupnog odnosa između tuženog i drugog člana društva, kao i odnosa tuženog prema samom društvu i njegovim interesima, zaključili da je ovaj uslov ispunjen. Pod značajnim otežavanjem poslovanja društva ne podrazumevaju se samo negativni ekonomski efekti po društvo, već generalna sposobnost funkcionisanja društva u obavljanju privredne delatnosti i ostvarivanju poslovnih rezultata, pa su stoga bez uticaja navodi revidenta da sama pozajmica od 72.000,00 evra nije uticala na poslovanje društva.

Osnovano se revizijom ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno prava kada su usvojili tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa od 211.549.60 evra. Pogrešna primena materijalnog prava ogleda se u nedoslednoj primeni zakonskih propisa kojima je regulisana ništavost ugovora i/ili ispunjenje obaveze po osnovu punovažnog ugovora, zbog čega nema jasnog opredeljenja od strane nižestepenih sudova po kom pravnom osnovu je prvotuženi obavezan da isplati novčani iznos od 211.549.60 evra, na šta se osnovano u reviziji ukazuje.

Naime, prvostepeni sud je prvotuženog obavezao da tužiocu plati navedeni iznos nalazeći da je ugovor o zajmu od 11.12.2020. godine ništav pravni posao, da su povređena pravila o odobravanju poslova u kojima postoji lični interes prvotuženog u smislu odredbe člana 62. st. 1. tač.1 u vezi sa čl. 65. Zakona o privrednim društvima. Prilikom primene citranih odredbi Zakona o privrednim društvima, prvostepeni sud pogrešno ocenjuje da podnošenje tužbe za vraćanje navedenog iznosa, može značiti „neprihvatanje“ posla koji je prvotuženi realizovao uz povredu sukoba interesa. Ovo iz razloga što je odredbama člana čl. 65. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018 i 91/2019) na koje se prvostepeni sud poziva, ustanovljena obaveza lica iz člana 61. istog zakona (među kojima spada i prvotuženi) da prijavi posao u kojem postoji lični interes, nakon čega sledi odluka o (ne)odobravanju pravnog posla u skladu sa odredbom člana 66. ZPDa. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud utvrđuje da je prilikom zaključenja ugovora o zajmu na iznos od 211.549.60 evra prvotuženi bio u sukobu interesa budući da, iako nije formalno potpisnik ugovora, isti iznos je služio da se njegova privredna društva rasterete obaveza prema tužiocu, ali pogrešno zaključuje da se može povući ili na drugi način opovrgnuti saglasnost drugog člana društva za preduzimanje ovakvog pravnog posla, za koju prvostpeni sud utvrđuje da je postojala u konkretnom slučaju. Ukoliko u trenutku preduzimanja pravnog posla u kojem postoji lični interes, bude data saglasnost za preduzimanje tog pravnog posla u skladu sa odredbama člana 66. ZPDa, kasniji odustanak od date saglasnosti, pa makar i podnošenjem tužbe od strane društva, ne može imati pravno dejstvo na punovažnost tako zaključenog posla, jer su nedostaci usled postojanja ličnog interesa otklonjeni odobravanjem pravnog posla od strane drugog člana društva, što je ovde upravo slučaj. Stoga, nije na zakonu zasnovan zaključak prvostepenog suda da su u konkretnom slučaju povređena pravila o sukobu interesa, niti bi u konkretnom slučaju ništavost pravnog posla mogla počivati na ovim normama.

Dalje, posledice ništavosti na koje se poziva prvostepeni sud podrazumevaju da u smislu odredbe člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, svaka ugovorna strana vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. U konkretnom slučaju, nema činjeničnog utvrđenja da je prvotuženi bilo šta primio po osnovu pravnog posla čiju ništavost prvostepeni sud utvrđuje, već su naprotiv, benefite tog posla trebala da ostvari treća pravna lica tako što bi bili otpisani njihovi dugovi prema tužiocu po ranijim transakcijama. Stoga osnovano revident ukazuje da posledica ništavosti ne može biti obavezivanje prvotuženog na plaćanje novčanog iznosa koji nije primio, već „oživljavanje“ potraživanja tužioca prema pravnim licima koja su trebala ostvariti ekonomski benefit od predmetnog ugovora. Iz navedenih razloga nisu na zakonu zasnovani materijalnopravni zaključci prvostepenog suda o osnovu obavezivanja prvotuženog na vraćanje iznosa od 211.549.60 evra, jer niti je ugovor ništav iz razloga koje iznosi prvostepeni sud, niti je pravilno izrečena posledica eventualne ništavosti.

Za razliku od prvostepenog suda, drugostepeni sud se ne upušta u ocenu punovažnosti ugovora o zajmu od 11.12.2020. godine, ali ipak zaključuje da je prvotuženi u obavezi da iznos od 211.549.60 evra vrati tužiocu, obrazlažući da je krajnji imovinski efekat tog posla bio da se taj dug prenese na ovde prvotuženog kao pravog dužnika, kao i da je njegov otac, ovde označeni drugotuženi, samo formalno zaključio navedeni ugovor, iako je stvarni korisnik zajma prvotuženi. Drugostepeni sud se ne poziva ni na jednu odredbu materijalnog prava na kom zasniva svoju odluku, pa u situaciji kada se ne bavi ništavošću ugovora o zajmu kako to čini prvostepeni sud, ocenjuje se da je prema stanovištu drugostepenog suda prvotuženi u obavezi da vrati dati novčani iznos kao korisnik zajma. U tom slučaju drugostepeni sud se ne bavi pitanjem dospelosti potraživanja koje očigledno tretira kao punovažno sa stanovišta pravnog osnova, pa ne ispituje do kog roka je dat zajam na šta tuženi u reviziji posebno ukazuje. Ako je prvotuženi označen kao dužnik po ugovoru o zajmu, onda se obaveza vraćanja zajma mora uskladiti sa ugovorenim uslovima prema kojima ugovoren rok za vraćanje zajma od 3 godine, što znači da obaveza dospeva 11.12.2023. godine, pa osnovano revident postavlja pitanje preuranjenosti tužbe, ukoliko potraživanje od 211.549.60 evra počiva na punovažnom ugovoru o zajmu. O navedenim pitanjima drugostepeni sud se nije posebno izjašnjavao.

Imajući u vidu navedeno, zbog pogrešne primene materijalnog prava i činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPPa ukinuo nižestepe odluke kojim je odlučeno o potraživanju u iznosu od 211.549.60 evra i delu kojim je određena privremena mera, budući da je ista određena na temelju usvojenog tužbenog zahteva za isplatu iznosa od 211.549.60 evra. Posledično navedenom ukinuta je i odluka o troškovima postupka kojom je obavezan prvotuženi da tužiocu naknadi troškove.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će prilikom ocene osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu iznosa od 211.549.60 evra, ponovo ceniti na koji način je prvotuženi označen kao dužnik navedenog potraživanja, da li je prava namera bila da eventualno prvotuženi preuzme dug svojih privrednih društava prema tužiocu i na taj način postane jedini dužnik navedenog novčanog potraživanja, ili je na drugi način prešlo navedeno potraživanje na prvotuženog, budući da nije formalni potpisnik ugovora o zajmu. U zavisnosti od navedenog, ceniće se punovažnost takvih raspolaganja u smislu odredbe člana 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, i u odnosu na donete zaključke, ceniće se i dospelost utuženog potraživanja sa stanovišta punovažnog ili ništavog pravnog posla. Na kraju, nižestepeni sudovi doneće i novu odluku o troškovima postupka u odnosu na prvotuženog.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju nisu bili potrebni za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković