Presudom Privrednog apelacionog suda 2Pž 201/20 od 16.06.2022. godine, odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena navedena prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude tuženi izjavljuje reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tuženog i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Tražio je naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, sve imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene odluke.

Nižestepenim odlukama odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu novčanog potraživanja po osnovu cene po računima za isporučenu robu i o zahtevu tuženog za isplatu novčanog potraživanja na ime ležarine predmetne robe i naknade za isticanje reklame na objektu tuženog. Pravnosnažna odluka o usvajanju tužbenog i odbijanju protivtužbenog zahteva zasnovana je na zaključku sudova da je između parničnih stranaka ugovoren poslovni odnos po osnovu kupoprodaje sa zadržavanjem prava svojine. Zaključak sudova je i da ne postoje dokazi o tome da se radi o drugoj vrsti poslovnog odnosa odnosno o komisiono-konsignacionom odnosu, zbog čega nema osnova tuženog da potražuje naknadu na ime ležarine za robu, i da nema dokaza o postojanju ugovora o reklamiranju, zbog čega tuženi nema osnova da potražuje naknadu na ime isticanja reklame tužioca. Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane sudova u donošenju iznetih zaključaka o nepostojanju komisiono-konsignacionog poslovnog odnosa između tužioca i tuženog.

Materijalno pravo na koje revident ukazuje, kojim je uređen institut komisiono-konsignacionog posla, ne iziskuje novo tumačenje prava, ujednačavanje sudske prakse, niti razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa, ili u interesu ravnopravnosti građana. Revizijski navodi tuženog ne predstavljaju pravno relevantni osnov za izjavljivanje posebne revizije iz te zakonske odredbe. Revident u prilog navodima o potrebi ujednačavanja sudske prakse ne ukazuje na suprotne pravnosnažne ili revizijske odluke u istoj ili sličnoj činjenično-pravnoj situaciji. Eventualna nepravilnost u primeni materijalnog prava u donošenju pravnosnažne presude, pre svega u određivanju pravne prirode obligacionog odnosa između stranaka, sama po sebi nije osnova za izuzetnu dozvoljenost revizije. Prema tome, nema osnova u citiranoj odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku da se izuzetno dozvoli revizija radi odlučivanja o pravilnosti primene materijalnog prava u donošenju pobijane presude.

Stoga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu – predlog za izvršenje 10.08.2018. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 1.403.026,04 dinara po tužbi i 1.700.000,00 dinara po protivtužbi.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Kako se konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova revizijskog postupka na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP i to s obzirom da tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, a kod tužioca se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja revizijskog postupka u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić