U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca STEČAJNA MASA MPP PROJEKTOMONTAŽA AD Beograd, Poenkareova broj 20, čiji je punomoćnik Zoran Tanasković, advokat u ..., protiv tuženog GRAND INVESTMENT DOO Beograd, Milutina Milankovića broj 21, čiji je punomoćnik Vladan Jeftić, advokat u ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 2103/19 od 28.05.2020. godine ispravljene rešenjem istog suda 6Pž 2103/19 od 29.03.2021. godine, u sednici veća održanoj 09. septembra 2021. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tužioca se DELIMIČNO USVAJA, presuda Privrednog apelacionog suda 6Pž 2103/19 od 28.05.2020. godine ispravljena rešenjem istog suda 6Pž 2103/19 od 29.03.2021. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu 25P 3764/2017 od 24.12.2018. godine se PREINAČUJU tako što se obavezuje tuženi GRAND INVESTMENT DOO Beograd da tužiocu STEČAJNA MASA MPP PROJEKTOMONTAŽA AD Beograd isplati iznos od 60.302.089,00 dinara sa zakonskim zateznim kamatama na iznos od 3.232.529,00 dinara od 06.04.2017. godine, na iznos od 5.800.000,00 dinara od 08.05.2017. godine, na iznos od 10.000.000,00 dinara od 31.07.2017. godine i na iznos od 41.269.560,00 dinara od 02.08.2017. godine, te da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.147.500,00 dinara, u roku od 8 dana,

dok se ODBIJA revizija izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 2103/19 od 28.05.2020. godine ispravljene rešenjem istog suda 6Pž 2103/19 od 29.03.2021. godine u delu u kom je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu 25P 3764/2017 od 24.12.2018. godine u odbijajućem delu za tužbeni zahtev za iznos preko iznosa od 60.302.089,00 dinara i za zakonske zatezne kamate na iznos od 10.000.000,00 dinara od 31.03.2017. godine i na iznos od 1.828.878,00 dinara od 06.04.2017. godine, KAO NEOSNOVANA.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 25P 3764/2017 dana 24.12.2018. godine kojom je u I stavu ukinuo rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave ovog suda 5Iiv 1757/17 od 31.03.2017. godine u obavezujućem delu; u II stavu (pogrešno označenom kao stav I) dozvoljeno je preinačenje tužbe povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 72.130.967,00 dinara; u III stavu (pogrešno označen kao stav II) odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu plati iznos od 72.130.967,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 10.000.000,00 dinara od 13.03.2017. godine, na iznos od 5.061.407,00 dinara od 06.04.2017. godine, na iznos od 5.800.000,00 dinara od 08.05.2017. godine, na iznos od 10.000.000,00 dinara od 31.07.2017. godine i na iznos od 41.269.560,00 dinara od 02.08.2017. godine; u IV stavu izreke (pogrešno označeno kao stav III izreke) obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 452.500,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 6Pž 2103/19 dana 28.05.2020. godine, koju je ispravio rešenjem 6Pž 2103/19 dana 29.03.2021. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu 25P 3764/2017 od 24.12.2018. godine u stavu trećem i četvrtom izreke (pogrešno označeno kao stav II i III) i odbio je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude je tužilac izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Opredelio je zahtev za naknadu troškova.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/2011...18/2020) i odlučio da je revizija delimično osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje u reviziji ukazuje tužilac, iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U pobijanoj presudi drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud u potpunosti pravilno utvrdio činjenično stanje u pogledu odlučnih činjenica za rešavanje ove pravne stvari, i da je dao dovoljno jasno obrazloženje u pogledu činjenica koje smatra odlučnim, pa nema bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje revident ukazuje, u smislu da je drugostepeni sud propustio da ceni žalbene navode. Međutim, pobijana presuda je, kao i prvostepena, doneta pogrešnom primenom materijalnog prava u delu u kojem je odlučeno o tužbenom zahtevu za glavni dug od 60.302.089,00 dinara sa zakonskim zateznim kamatama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u postupku stečaja koji se nad njim vodio oglasio prodaju imovine, u kom postupku je tuženi proglašen za pobednika time što je ponudio najvišu cenu od 301.135.462,00 dinara. Tuženi je platio prodajnu cenu. Stečajni sud je doneo rešenje St 142/14 dana 11.12.2015. godine kojim je konstatovao da je izvršena prodaja imovine stečajnog dužnika tuženom kao kupcu i naložio brisanje tereta, te je rešenjem od 11.12.2015. godine odobrio da se sa kupcem zaključi ugovor o prodaji. Ugovor o prodaji zaključen je i overen pod Opu 1376/2015 dana 22.12.2015. godine. Tužilac je tuženom 22.12.2015. godine ispostavio četiri računa kojima je fakturisao za prodatu imovinu postignutu cenu, u koju je PDV uračunat.

Međutim, Poreska uprava – Filijala Palilula je u postupku kontrole utvrdila tužiocu rešenjem broj 47-00425/2016-0015-010 od 17.02.2017. godine neprijavljenu obavezu na ime poreza na dodatu vrednost, po osnovu izvršene prodaje, u iznosu od 60.302.089,00 dinara i po osnovu kamate 8.108.091,62 dinar. Tužilac je po navedenom rešenju platio porez na dodatu vrednost i kamate u ukupnom iznosu od 72.130.967,00 dinara. Zatim je tužilac tuženom ispostavio, na osnovu rešenja Poreske uprave od 17.02.2017. godine, tri računa za razliku PDV-a, na iznos od 50.199.281,52 dinara, 5.131.348,26 dinara i 4.896.462,62 dinara, što je predmet tužbenog zahteva.

Prvostepeni sud je utvrdio da je po zaključenom ugovoru o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine Opu 1376-2015 od 22.12.2015. godine tužilac u stečaju ispostavio tuženom račune 22.12.2015. godine u kojima je fakturisao cenu pripadajućeg prava na građevinskom zemljištu sa objektom u izgradnji u iznosu od 209.158.880,11 dinara i PDV 20% od 41.831.776,02 dinara, zatim cenu opreme, građevinskih mašina i teretnih vozila u iznosu od 21.407.152,74 dinara i PDV od 20% u iznosu od 4.281.430,55 dinara i cenom materijala i sitnog inventara u iznosu od 20.380.185,48 dinara i PDV od 4.076.037,10 dinara, ukupno 301.135.462,00 dinara sa uračunatim PDV-om. Po tim računima je Poreska uprava konstatovala neprijavljenu obavezu za porez na dodatu vrednost od 60.302.089,00 dinara i kamatu od 8.108.091,62 dinara na osnovicu koju čini prodajna cena od 301.135.462,00 dinara. Rešenje Poreske uprave od 17.02.2017. godine, u vezi kog je tužilac u stečaju fakturisao tuženom razliku poreza na dodatu vrednost, ukinuto je po žalbi tužioca, ali je u ponovljenom postupku Poreska uprava donela rešenje 29.08.2018. godine kojim je utvrdila identičnu poresku obavezu kao i po rešenju od 17.02.2017. godine. Postupak stečaja nad privrednim društvom Projektomontaža AD je obustavljen i nastavljen je u odnosu na stečajnu masu, sada tužioca. Stečajni dužnik je prodat kao pravno lice.

Prvostepeni sud je još utvrdio da je Ugovorom o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine Upo 1376-2015 od 22.12.2015. godine u članu 3. predviđena obaveza tuženog da plati cenu od 301.135.462,00 dinara, a u članu 4. da je prodavac saglasan da se tuženi nakon isplate cene uknjiži kao vlasnik nepokretnosti, dok se pokretne stvari prenose u svojinu u trenutku isplate prodajne cene, i da tuženi stiče pravo svojine na predmetima prodaje bez poreskih obaveza nastalih pre izvršene prodaje. Prema članu 9.5. Ugovora tuženi snosi i odgovarajuće poreze koji proisteknu po osnovu tog ugovora.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev. Zaključak je prvostepenog suda da tužilac jeste aktivno legitimisan da potražuje predmet tužbenog zahteva u odnosu na tuženog, jer predmetno potraživanje nije procenjeno kod prodaje privrednog društva u stečaju, te je ostalo kao potraživanje stečajne mase. Međutim, prvostepeni sud zaključuje da je volja ugovornih strana i pre formalnog zaključenja ugovora upravo bila da stečajni upravnik proda, a tuženi plati licitiranu cenu, koju je tuženi i platio i to u proceduri propisanoj Zakonom o stečaju, koja se cena ne može menjati. Prvostepeni sud zaključuje da je u cenu prodate imovine koju je tuženi kupio uračunat porez na dodatu vrednost, iz činjenice da je ugovorom jasno određena cena i da je stečajni upravnik izdao tužiocu tri računa ukupno na tako ugovorenu vrednost, pri čemu je u cenu ukalkulisao porez na dodatu vrednost. Prvostepeni sud obrazlaže da odredbu člana 9.5. Ugovora tumači usko, naročito jer stečajni upravnik prilikom procene imovine nije imao u vidu da li i u kom iznosu porez na dodatu vrednost opretećuje cenu imovine, niti je u javnom oglasu navedeno da porez na dodatu vrednost nije uključen u licitiranu cenu. Po shvatanju prvostepenog suda član 9.5. Ugovora ne znači postojanje obaveze na strani tuženog kao kupca da plati naknadnu poresku obavezu koja po rešenju Poreske uprave tereti tužioca, odnosno da se na izlicitiranu i plaćenu cenu obaveza poreza na dodatu vrednost ne može prevaliti na tuženog. S tim u vezi, prvostepeni sud nalazi da se ne može utvrđivati u ovom parničnom postupku da li uopšte postoji poreska obaveza tužioca u pogledu naknadno obračunatog poreza, već se rešava isključivo u odgovarajućem upravnom postupku.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu sa obrazloženjem da osnov za sticanje prava svojine na prodatu imovinu nije ugovor, već rešenje stečajnog sudije koji utvrđuje da li su ispunjeni uslovi da se konstatuje da je prodaja izvršena, pod čim se podrazumeva i isplata cene od strane kupca. Pravnosnažnošću tog rešenja postupak prodaje je okončan i postignuta cena se više ne može menjati. Drugostepeni sud smatra da se terećenjem kupca obavezom na ime PDV-a ide za izmenom postignute i isplaćene cene, i to pošto je prodaja već okončana. I drugostepeni sud smatra da se odredba člana 9.5. Ugovora zaključenog među parničnim strankama mora tumačiti restriktivno, u smislu da je stečajni upravnik prilikom formiranja cene morao imati u vidu u kome je iznosu PDV opterećuje cenu imovine i, šta više, da je ova odredba ugovora nejasna i neodređena i da ne uspostavlja obavezu tuženog kao kupca. Ovo s toga, što nije navedeno koji su to porezi koji se smatraju pripadajućim.

Revizijski sud ne prihvata zaključke nižestepenih sudova o osnovu obaveze tuženog za pravilne.

Odredbe ugovora obavezuju ugovorne strane. To je tako po odredbi člana 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a i podrazumeva se načelom savesnosti i poštenja u zasnivanju i ostvarivanju prava i obaveza iz obligacionopravnih odnosa, propisanom u članu 12. istog Zakona, pa bez obzira u kom postupku je došlo do zasnivanja obligacionopravnog odnosa. Uočljivo je da nižestepeni sudovi „restriktivno“ tumače odredbu člana 9.5. Ugovora koga su parnične stranke zaključile, a da ne daju sadržinu odredbe ugovora do koje dolaze takvim „restriktivnim“ tumačenjem. Odredba 9.5. Ugovora je jasna i glasi kako je utvrđeno u postupku: Kupac snosi troškove overe ovog Ugovora, kao i odgovarajuće poreze i dažbine koje proisteknu po osnovu ovog Ugovora. Iz ovog ugovora proistekla je obaveza plaćanja poreza na dodatu vrednost na osnovicu koju čini prodajna cena od 301.135.462,00 dinara, i to u iznosu od 60.302.089,00 dinara, i po osnovu kamate 8.108.091,62 dinar. Šta više, Javni beležnik je u klauzuli o potvrđivanju ugovora OPU 1376-2015 poučio i upozorio kupca da je dužan shodno ugovoru da u zakonom propisanom roku podnese prijavu nadležnoj poreskoj upravi o nastaloj promeni, što upućuje na jasno ugovorenu obavezu tuženog. Obaveza je utvrđena u poreskom postupku, od strane Poreske uprave rešenjem od 29.08.2018. godine. Tako utvrđenu obavezu tuženi ne može dovoditi u pitanje u ovom parničnom postupku isticanjem drugačije primene prava od značaja za postojanje i visinu poreske obaveze. Nema osnova u sadržini Ugovora tumačenju da se obaveza tuženog, konstituisana saglasnom voljom ugovornih strana u odredbi člana 9.5. Ugovora kao obaveza na snašanje poreza koji proisteknu iz činjenice zaključenja Ugovora, izbegne pozivanjem na ugovorenu cenu i isplatu tako ugovorene cene. Nije ugovoreno da je PDV sastavni deo ugovorene cene, već je ugovoreno da kupac snosi i odgovarajuće poreze i dažbine koje proisteknu po osnovu ovog Ugovora. Okolnost da je tužilac u fakturama na ime cene prikazao PDV kao uračunat u ugovoreni iznos cene, ne menja sadržinu ugovora prema kojoj je pored cene tuženi dužan da snosi i odgovarajuće poreze koji proisteknu po osnovu Ugovora. Dakle, tužilac je ovlašćen, odredbom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da od tuženog zahteva ispunjenje obaveze ugovorene članom 9.5. Ugovora o kupoprodaji pokretne i nepokretne imovine na isplatu na ime nastale poreske obaveze, u visini od 60.302.089,00 dinara koliko je utvrđena poreska obaveza tužiocu, kao i zakonske zatezne kamate od dana kada je tuženog pozvao na ispunjenje, saglasno članu 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi nije u obavezi da tužiocu naknadi troškove koje je tužilac imao plaćanjem zatezne kamate na poresku obavezu, jer je to kamata za docnju tužioca kao poreskog obveznika.

Zato je Vrhovni kasacioni sud, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu i obavezao tuženog na isplatu tužiocu 60.302.089,00 dinara sa zakonskim zateznim kamatama kao u izreci, krećući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva. Pri tom, revizijski sud je stava da je tuženi u obavezi da tužiocu plati zakonske zatezne kamate na dugovani iznos od kad je tužilac tražio isplatu, odnosno od ispostavljaa računa, u skladu sa odredbama člana 277. i 324. ZOO. Odbijena je revizija u odnosu na preostali deo drugostepene presude, kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu za glavni zahtev preko 60.302.089,00 dinara i tražene zakonske zatezne kamate na tu razliku (počev od najranijih datuma), jer u tom delu tužbeni zahtev nema osnova u odredbama Ugovora zaključenog među parničnim strankama i utvrđenoj poreskoj obavezi.

Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka i to, prvostepenog u iznosima od po 45.000,00 dinara za sastav tužbe i podnesaka od 09.05.2017. i od 16.10.2017. godine, dok sastav drugih podnesaka (od ukupno 5) nije bio nužan za vođenje parnice, za pristup na 3 održana ročišta po 46.500,00 dinara i za pristup na 4 neodržana ročišta po 23.250,00 dinara, za taksu za tužbu i za presudu po 390.000,00 dinara, ukupno 1.147.500,00 dinara, primenom odredaba člana 165, 153, 154. i 163. stav 1. Zakona o parničnim troškovima, Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama, prema određenom zahtevu tužioca.

Prema iznetim razlozima je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, po odredbama člana 416. stav 1. i člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da taj trošak nije bio potreban za vođenje postupka.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić