U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, rešenjem Uprave carina, Carinarnica Novi Sad P br.945/09 i P br.947/09 od 05.10.2009. godine, tuženi i njegov statutarni zastupnik AA, kao odgovorno lice proglašeni su odgovornim za prekršaj iz člana 369. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona i kažnjeni novčanim kaznama od po 610.000,00 dinara i 15.000,00 dinara. Istim rešenjima tužiocu su oduzeta dva teretna motorna vozila marke „...“. Protiv navedenih rešenja tužilac je izjavio žalbe. Odlučujući po žalbama tužioca, Viši prekršajni sud, Odeljenje u Novom Sadu ukinuo je prvostepena rešenja Uprave carine, Carinarnica Novi Sad i predmet vratio na ponovni postupak. U ponovnom postupku Prekršajni sud u Novom Sadu je rešenjem P br.1-1449/11 od 03.09.2015. godine i rešenjem P br.1-1450/11 od 02.09.2015. godine, obustavio prekršajni postupak protiv okrivljenih zbog zastarelosti. Rešenjima Prekršajnog suda u Novom Sadu od 02.09.2015. godine i 03.09.2015. godine, tužiocu su vraćena motorna vozila koja su bila privremeno oduzeta. Pored toga, prvostepeni sud je utvrdio, a drugostepeni sud je utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda prihvatio, da vozila koja su tužiocu bila privremeno oduzeta, nisu ispunjavala uslove za registraciju u pogledu norme ..., odnosno Uredbe o dopuni Uredbe o uvozu motornih vozila, te nisu mogla biti registrovana, pa samim tim ni korišćena za sticanje dobiti. Tužilac nije pružio dokaz da je platio izrečene novčane kazne po rešenjima koja su ukinuta.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje novčanog iznosa od 1.219.632,86 dinara na ime vrednosti oduzetih vozila, iznosa od 1.250.000,00 dinara na ime izrečenih novčanih kazni od strane Carinarnice Novi Sad i iznosa od 15.025.810,80 dinara na ime izgubljene dobiti, zbog nekorišćenja teretnih vozila za period kada su privremeno bila oduzeta.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da ne postoji odgovornost države u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije utvrđena nezakonitost i nepravilnost u radu njenog organa koja bi uzrokovala štetu koju tužilac u ovom postupku potražuje. Nema dokazanog prekoračenja, zloupotrebe ili pogrešnog postupanja organa tuženog koji bi se ocenio protivpravnim. Organ tuženog postupao je u carinskom postupku za koji je nadležan, u kom postupku je utvrdio osnov za izricanje mera propisanih zakonom. Po obustavi prekršajnog postupka oduzeta vozila vraćena su tužiocu. Sporna vozila nisu mogla biti registrovana, a samim tim ni korišćena za sticanje dobiti. Tužilac nije dokazao ni da je pretrpeo štetu u iznosu 1.250.000,00 dinara na ime izrečenih novčanih kazni prekršajnog postupka, jer nema dokaza da je navedeni iznos plaćen. Zato je odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete.

Tužilac je u reviziji osporio primenu materijalnog prava, navodeći da je tuženi pretrpeo štetu, jer je organ tužilac pokrenuo prekršajni postupak protiv tuženog, prethodno oduzeo robu tužioca i u postupku u prvom stepenu ga osudio bez dokaza za radnje koje bi činile biće prekršaja. Ukazuje da je isključivo greška u kucanju špeditera bila povod za nedoumicu da li su vozila koja je uvozio tužilac bila polovna ili nova, ali da je iz propratnih dokaza kao i uvidom u kilometražu vozila moralo organu postupka biti jasno da su vozila bila polovna, a ne nova. Smatra da je na ovaj način tuženi zloupotrebio svoja ovlašćenja, jer nije postupio u skladu sa članom 87. i 81. Zakona o prekršajima.

Navodi revizije nisu osnovani.

Revizijski navodi tužioca da nije neistinito prikazao stanje vozila, ukazivanje na izostanak ocene dokaza i utvrđivanje činjeničnog stanja od strane organa tuženog koji je pokrenuo i vodio prekršajni postupak i da je prvostepeni prekršajni organ morao znati da tužilac nije učinio nikakvu nepravilnost, ne ukazuju na protivpravnost u radnjama organa tuženog.

Za odgovornost države za štetu prouzrokovanu trećem licu donošenjem odluke njenih organa uprave u zakonom propisanom postupku, nije dovoljno da se utvrdi u postupku da su nezakonite, odnosno da budu poništene, već se odgovornost države utvrđuje prema opštim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, koje regulišu odgovornost pravnih lica za štetu pričinjenu trećim licima. Na navedeno upućuje odredba člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Odgovornost države za štetu postoji ako je šteta prouzrokovana usled nezakonitog i nepravilnog rada organa države. Iz navedenog sledi da oštećeno lice mora da dokaže da je štetu pretrpelo i da postoji uzročno posledična veza između te štete i postupanja državnih organa u vršenju ili u vezi sa vrešenjem svojih funkcija, koje je protivpravno.

U carinskom postupku uočena je nepravilnost od strane lica koje je carinskom organu podnelo zahtev za carinjenje robe, da su tužilac i odgovorno lice prilikom podnošenja carinske deklaracije za carinjenje teretnih vozila netačno prikazali da su vozila nova. Na taj način tužilac je, prema oceni nadležnog organa u postupku, pokušao da uveze robu za koju postoji zabarana ili ograničenje u skladu sa Uredbom o dopuni Uredbe o uvozu motornih vozila ( Sl. glasnik RS“, br. 27/09). Iz navednog ne sledi da je u konkretnom slučaju bilo nezakonitog postupanja organa tužene, odnosno nema prekoračenja, zloupotrebe ili pogrešnog postupanja prilikom oduzimanja vozila tužioca. Zato je pravilan zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nije bilo osnova da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi štetu zbog nezakonitog rada organa tuženog.

Šteta se mogla iskazati kao stvarna šteta, koja je nastala umanjenjem tužiočeve imovine ili sprečavanjem da se ista uveća. Tužilac je morao dokazati da je štetu stvarno pretrpeo. Međutim, prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac nije platio iznos od 1.250.000,00 dinara na ime izrečenih kazni u prekršajnom postupku, te njegova imovina na takav način nije umanjena za navedeni iznos. Utvrđeno je i da tužilac ne bi mogao ni da očekuju dobitak u iznosu od 15.025.810,80 dinara od korišćenja teretnih vozila za period kada su privremeno bila oduzeta, jer ta vozila nisu ispunjavala uslove za registraciju propisane Uredbom o dopuni uredbe o uvozu motornih vozila, te nisu mogla biti ni registrovana, a samim tim ni korišćena za sticanje dobiti. Budući da su tužiocu vozila vraćena, ne trpi štetu u novčanom iznosu njihove vrednosti, koju traži u iznosu od 1.219.632,86 dinara na ime vrednosti vozila. Time nije dokazano da je tužilac štetu u vezi sa prekršajnim postupkom trpeo.

Iz navedenog sledi da tužilac nema pravo u odnosu na tuženog na traženu naknadu štete u smislu odredaba člana 154. i 155. i 189, u vezi člana 172 Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu izloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužioca, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić