Protiv navedene drugostepene presude je dozvoljenu i blagovremenu reviziju podneo tuženi, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 10/23), i zaključio da je revizija tuženog osnovana.

Pobijana presuda doneta je pogrešnom primenom materijalnog prava zbog koje činjenično stanje nije u potpunosti raspravljeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilac i tuženi su zaključili Ugovor o jemstvu dana 18.06.2008. godine, kojim je tužilac kao jemac garantovao tuženom da će korisnik kredita iz Ugovora o kreditu broj 157-17957/08 od 18.06.2008. godine izmiriti banci, kao davaocu kredita, obaveze po tom ugovoru. Članom 1. tačka 1. Ugovora o kreditu određeno je da će banka staviti dužniku na raspolaganje kredit sa valutnom klauzulom u iznosu od 313.365,00 CHF u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu „Eurobanke EFG Štedionica“ AD Beograd na dan isplate. Tačkom 1. tačka 2. određeno je da će dužnik otplaćivati obaveze po kreditu po srednjem kursu „Eurobanke FK Štedionice“ važećem na dan uplate. Članom 5. tačka 3. određeno je da je potpisivanjem ovog ugovora klijent saglasan da banka može u toku trajanja ovog ugovora, a bez njegove saglasnosti, vršiti izmene kamatne stope u slučajevima promene tržišnih uslova poslovanja, rasta kamata na bankarskom tržištu, promene poslovne politike banke, tržišnog i poslovnog okruženja i drugih uslova poslovanja i drugo. Članom 6. tačka 1. dužnik preuzima obavezu da banci plati jednokratnu naknadu za obradu kredita u iznosu od 2,00% od iznosa kredita, a ne manje od 80,00 CHF plativo po srednjem kursu NBS na dan isplate. Banka je obavestila korisnika kredita 22.11.2013. godine da je zbog neurednog izmirenja obaveze korisnika kredita isti proglasio dospelim, i pozvala korisnika kredita da svoju preostalu obavezu bez odlaganja izmiri. Zatim je banka pozvala tužioca – jemca da izmiri obavezu za koju je jemčio i sa tužiocem je zaključila Ugovor o vansudskom poravnanju dana 23.12.2013. godine, kojim ugovorom je utvrđena obaveza jemca na plaćanje iznosa od 289.535,00 CHF s tim što je članom 2. tačka 7. jemcu ostavljena mogućnost da do 31.01.2014. godine dokumentuje da je njegova obaveza manja, u kom slučaju će banka prihvatiti dokumentovano umanjenje obaveze. Po osnovu navedenog ugovora tužilac je kao jemac tuženom isplatio 24.12.2013. godine iznos od 10.318.788,00 dinara kao dinarsku protivvrednost 10.205,00 CHF, a dana 28.01.2014. godine 127.209,88 CHF, odnosno isplatio je ukupno 237.414,88 eura i obavestio banku da je ista utvrdila obavezu za plaćanje po Ugovoru o kreditu u iznosu većem 52.120,12 CHF od iznosa koji banci stvarno pripada, imajući u vidu nedozvoljenost pojedinih odredaba ugovora o kreditu i nezakonitost postupanja banke u vezi sa obračunom kredita. Utvrđeno je da je banka naplatila jednokratnu naknadu za obradu kredita u iznosu od 4.700,47 CHF što je protivvrednost uplaćenog iznosa od 230.433,49 dinara. Po osnovu razlike između kupovnog i srednjeg kursa po predmetnom ugovoru, za svaku uplatu pojedinačno, tuženi je naplatio tužiocu 8.885,30 CHF. S obzirom na izvršenu konverziju na osnovu kursa evra na dan zaključenja ugovora i isplatu kamate u visini određenoj ugovorom, iste vrste i trajanja zaključenom sa valutnom klauzulom u evrima između istog davaoca kredita i drugih korisnika kredita, utvrđuje se preplata odnosno neiskorišćena uplata koju tužilac ima kod tuženog od 107.271,91 evra.

Drugostepeni sud zaključuje da je prvostepeni sud pravilno utvrdio ništavost odredbe člana 1.1. i 1.2. Ugovora o kreditu, odnosno ništavost valutne klauzule i u skladu sa tim obavezao tuženog da isplati tužiocu iznose koje je neosnovano primio po osnovu navedenih odredbi. Pri tom, drugostepeni sud izlaže da je valutna klauzula dozvoljena i da nema nezakonitog postupanja banke u ugovaranju vrednosti obaveze u devizama uz istovremeno ugovaranje da se plaćanje i naplaćivanje ugovorne obaveze vrši u dinarima, što je u svrhu očuvanja realne vrednosti glavnice duga, odnosno sprečavanja obezvređivanja obaveze dužnika. Međutim, ugovaranje primene različitog kursa kod puštanja kredita u tečaj i vraćanja kredita kao što je u predmetnom ugovoru u delu odredbe člana 1. 1. i člana 1. 2, kojima je propisano da se kredit pušta u tečaj po jednom kursu, a vraća po drugom, protivno je prinudnim propisima i osnovnim načelima obligacionog prava. Po tom osnovu tužena je od tužioca naplatila iznos od 8.885,30 CHF, odnosno 436.695,61 dinar. Međutim, drugostepeni sud nalazi da je u konkretnm slučaju valutna klauzula prema kojoj je tužiocu odobren kredit indeksiran u CHF, konstituisana na štetu tužioca, jer nije utemeljena na pouzdanom pisanom dokazu da je banka plasirana dinarska sredstva pribavila u valuti – CHF, ni da je pre zaključenja ugovora korisnika kredita upozorila o svim ekonomsko-finansijskim posledicama koje će nastati odobravanjem novčanih sredstava u valuti CHF, niti da je pre zaključenja ugovora o kreditu tužioca upoznala sa rizicima koje zaključenjem Ugovor o kreditu preuzima, čime je banka postupila nesavesno. S tim u vezi drugostepeni sud smatra ništavim odredbe ugovora o kreditu u kojima je kredit indeksiran u valuti CHF i vezivanje otplate kredita za kurs valute CHF, odnosno u delu valutne klauzule. Tužilac po stavu drugostepenog suda ima pravoda zahteva konverziju tržišne vrednosti kredita na osnovu valute evro na dan zaključenja ugovora i isplatu kamate u visini određenoj ugovorom o kreditu iste vrste i trajanja sa valutnom klauzulom primenm kursa evro, i po tom osnovu na iznos od 107.271,91 evra.

Tuženi u reviziji ukazuje da je u postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu pod P 3957/19 po tužbi korisnika kredita koji je glavni dužnik po ugovoru o kreditu, protiv davaoca kredita, presudom utvrđeno da su ništave odredbe članova 1.2., 5.3. , 9.1. i 9.3. predmetnog ugovora o kreditu, na koji način smatra da je pitanje ništavosti navedenih odredaba ugovora o kreditu raspravljeno u tom parničnom postupku i da se u ovom parničnom postupku sud ne može ponovo upuštati u raspravljanje o ništavosti istih odredaba istog ugovora o kreditu, i utvrditi i ništavost odredbe člana 1.1. ugovora o kreditu koja nije bila predmet suđenja u postupku između korisnika kredita i banke. Nadalje, ističe da je osnov po kome jetužena primila novac koji je jemac isplatio poseban ugovor o vansudskom poravnanju koji je i dalje na snazi, čija ništavost nije utvrđena ni u jednom članu. Dakle, tužilac je tuženoj platio utvrđene iznose po sasvim drugom osnovu– ugovoru o vansudskom poravnanju čiju sadržinu i valjanost tuženi nije osporavao. Ukazuje da se prvostepenom presudom nije raspravljalo o navodnoj obavezi tužene da dostavi dokaz da je plasirana dinarska sredstva pribavila u valuti CHF i da je upoznala tužioca sa rizicima koje preuzima zaključenjem ugovora o kreditu. Zbog toga tužena nije mogla da dostvi dokaz o zaduženju u valuti CHF jer o tome nije bilo reči sve do donošenja osporene odluke drugostepenog suda. U svakom slučaju, banka nije imala obavezu da jemca obaveštava o razlozima koje drugostepeni sud iznosi, već je tu obavezu eventualno imala prema korisniku kredita. Drugostepenom presudom je sud izvršio konverziju obaveze prema tužiocu iz valute CHF u valutu EUR, ali samo u odnosu na tuženog koji je jemac, a ne korisnik kredita. Takva odluka nije utemeljena na zakonskim propisima koji regulišu pitanje konverzije kredita koji se odnosi samo na stambene kredite i to fizičkim licima kao korisnicima, što tužilac nije. Na ocenu predvidljivosti rasta kursa CHF u odnosu na RSD osporava zaključak drugostepenog suda pozivanjem na lako dostupne baze podataka na internetu. Nadalje, kriza švajcarskog franka i rast kursa nastupio je 2015. godine, dok je predmetni ugovor o kreditu proglašen dospelim još 22.11.2013. godine.

Ceneći razloge revizije, revizijski sud uočava da pobijanom presudom odnos između tužioca i tuženog nije raspravljen prema odredbama Ugovora o vansudskom poravnanju od 23.12.2013. godine. Prema utvrđenju prvostepenog suda, tim ugovorom utvrđena je obaveza jemca na plaćanje iznosa od 289.535 CHF u dve rate, po kom ugovoru je tužilac, kao jemac isplatio ukupan iznos od 237.414,88 evra. Istovremeno je obavestio tuženog da je obavezu za plaćanje utvrdila u iznosu većem za 52.120,12 CHF imajući u vidu nedozvoljenost pojedinih odredaba iz ugovora o kreditu i nezakonito postupanje banke u vezi sa samim obračunom. Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o poravnanju lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze (član 1089. stav 1.). Popuštanje se može sastojati između ostalog u delimičnom ili potpunom priznavanju nekog zahteva druge strane ili u odricanju od nekog svog zahteva, u uzimanju na sebe neke nove obaveze, u smanjenju kamatne stope, u produženju roka, u pristajanju na delimične otplate, u davanju prava na odustanicu, čime popuštanja nisu ograničena (stav 1.) Popuštanje može biti uslovno (stav 2.). Odredbom člana 1096. stav 2. predviđeno je da je ništvo poravnanje o ništavom pravnom poslu i kad su ugovarači znali za ništavost i hteli poravnanjem da je otklone. Međutim, ova odredba ne znači da se poravnanje koje su parnične stranke zaključile uopšte ne primenjuje na njihov odnos u vezi sa namirenjem potraživanja tuženog po ugovoru o kreditu. Nižestepeni sudovi su propustili da ocene sadržinu ugovora o poravnanju u odnosu na ništave odredbe ugovora o kreditu o kome je zaključeno poravnanje.

Za sada, obavezivanjem, tužene da tužiocu vrati 107.271,91 evro u dinarskoj protivvrednosti i 436.695,61 dinar, sa zakonskom zateznim zateznim kamatama počev od 28.03.2017. godine odnosno od 30.03.2017. godine pa do isplate, anuliralo bi se dejstvo ugovora o vansudskom poravnanju od 23.12.2013. godine (ili bar u nekom delu) što se za sad ne može prihvatiti jer nije analiziran odnos ugovora o poravnanju sa ništavim odredbama ugovora o kreditu, u vezi kojeg je poravnanje zaključeno.

Zbog toga su primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku ukinute drugostepena i prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi na osnovu raspravljanih činjenica o odnosu između odredaba vansudskog poravnanja i po njemu utvrđene obaveze tužioca i prava tuženog, i dovođenjem u vezu sa ništavim odredbama ugovora o kreditu, izveo zaključak i pravilno primenio materijalno pravo o osnovanosti tužbenog zahteva, te doneo i odluku o troškovima celog postupka, po odredbi člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić