Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2519/14 od 05.06.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 3408/13 od 19.02.2014. godine.

Protiv pravnosnažne presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž 2519/14 od 05.06.2014. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odgovor na reviziju nije podnet.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju po službenoj dužnosti pazi Vrhovni kasacioni sud a druge bitne povrede postupka u reviziji se ne ističu.

Tužilac je tužbom tražio utvrđenje ništavosti Ugovora o dobrovoljnom penzijskom osiguranju putem uplate premija doprinosa od strane poslodavca koji je sa tuženom zaključio dana 09.12.2005. godine, kao i ništavost Ugovora o penzijskom planu od 17.09.2007. godine koji je zaključen sa istim saugovaračem. Eventualnim tužbenim zahtevima, tužilac je tražio da su ti isti ugovori raskinuti po samom zakonu i to ugovor od 09.012.2005. godine dana 20.08.2005. godine a ugovor od 17.09.2007. godine 30.10.2007. godine, da bi potom eventualnim zahtevom tražo da su isti ugovori raskinuti po samom zakonu dana 20.08.2006. godine odnosno 01.01.2008. godine a potom trećim eventualnim zahtevom tražio da se utvrdi da su ti isti ugovori raskinuti po sili zakona dana 20.08.2006. godine odnosno 30.10.2008. godine.

Svi zahtevi tužioca su odbijeni kao neosnovani.

Prvostepeni i drugistepeni sud su utvrdili da je tužilac izvršavajući obaveze poslodavca preuzete Kolektivnim ugovorom, koji je potpisao sa svojim reprezentativnim sindikatom, zaključio ugovore sa tuženim, prema kome se obavezao da vrši uplate doprinosa za dobrovoljno penzijsko osiguranje za svojih 535 po prvom, odnosno 512 po drugom ugovoru, zaposlenih. Upravljanje tim penzijskim fondom, poverio je tuženom i to ugovorom po kome su članovi fonda i korisnici prava iz ugovora upravo zaposleni kod tužioca. Prvi ugovor zaključen je dana 09.12.2005. godine u vreme kada je ugovor ove vrste posebno predviđao Zakon o osiguranju u članu 12. a kojim je bilo propisano da je dobrovoljno penzijsko osiguranje, osiguranje kojim se na osnovu ugovora mogu obezbediti prava za slučaj starosti, invalidnosti, smrti i drugih rizika osiguranja u obimu propisanom zakonom kojim se uređuje obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje ili u većem obimu. Ovaj zakon kao merodavni, kada je reč o ovoj vrsti ugovora primenjivao se sve do stupanja na snagu Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima objavljenom u Službenom glasniku Republike Srbije 85/05 koji se počev od 01.04.2006. godine počeo primenjivati kao lex specialis za ovu oblast. Ugovor o penzijskom planu od 17.09.2007. godine zaključen je između istih ugovarača i njime je zamenjen- usklađen sa zakonom prethodni ugovor, tako da nije bilo raskida odnosno prekida važenja prvog ugovora, pa su nižestepeni sudovi imajući u vidu da su oba navedena ugovora zaključena u skladu sa zakonom odnosno da nisu suprotni prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala, zaključili su da nema mesta njihovoj ništavosti, zbog čega je i odbijen tužbeni zahtev tužioca u ovom delu.

Nižesetepeni sudovi su dalje odbili i zahteve tužioca kojima je tražen raskid ugovora i utvrđenje da je nastupio raskid ugovora po zakonu, jer su zaključili da neuplata premija osiguranja ne može biti razlog za raskid ugovora po sili zakona. Uslove za prestanak ugovora regulisali su sami ugovarači ugovorom od 09.12.2005. godine i to tako što prestanak ugovora nastaje sporazumno ili jednostrano uz sporazumni rok od tri meseca a prestanak ugovora uslovljava raspuštanje penzijskog plana od strane organizatora penzijskog plana – tužioca na način predviđen Pravilnikom o uslovima i postupku organizovanja i funksionisanja penzijskih planova. Ispunjenost uslova za raskid – prestanak ugovora po ovim kriterijumima, tužilac nije dokazao, pa su to razlozi zbog čega su ovi zahtevi tužioca odbijeni.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda na utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno materijalno pravo i to odredbe Zakona o osiguranju i Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, Zakona o obligacionim odnosima, kada je odbijen tužbeni zahtev tužioca u celini kao neosnovan.

Razloge koje je naveo drugostepeni sud u pobijanoj odluci prihvata kao pravilne i Vrhovni kasacioni sud.

Navodi revizije su neosnovani.

Revident i dalje smatra da je ugovor od 17.09.2007. godine ništav jer nije potpisan od strane ovlašćenog lica, niti je naknadno odobren od pravnog lica u čije ime i za čiji račun je zaključen. Kada je u pitanju ugovor od 09.12.2005. godine, tužilac i dalje smatra da je apsolutno ništav jer osiguranici nisu potpisali polise a uslovima za dobrovoljno penzijsko osiguranje nije predviđena mogućnost da ugovorni odnos nastane samim plaćanjem premije, tako da smatra da zaposleni nisu ni stekli svojstvo osiguranika odnosno da ovaj ugovor nije ni nastao.

U vezi raskida ugovora, revident i dalje zastupa tezu da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo odnosno zapravo da nije ni primenio pravilno materijalno pravo kada je zaključio da se predmetni ugovori mogu raskinuti samo na način koji su predviđeni samim ugovorom i da takvim postupanjem drugostepeni sud je izbegao primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na raskid ugovora po samom zakonu a na koje se tužilac tokom postupka i pozivao.

Ovi navodi se ne mogu prihvatiti. U trenutku zaključenja Ugovora o dobrovoljnom penzijskom osiguranju dana 09.12.2005. godine na snazi je već bio Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima („Službeni glasnik RS“ 85/2005) koji je stupio na snagu 14.10.2005. godine a primenjivao se od 01.04.2006. godine, tako da oblast dobrovoljnog penzijskog osiguranja koja je po prirodi specifična, do donošenja Zakona o dobrovoljnim fondovima i penzijskim planovima 14.10.2005. godine nije bila regulisana nijednim posebnim zakonom. Ugovor o dobrovoljnom penzijskom osiguranju putem uplate premija – doprinosa od strane poslodavca je ugovor u korist trećih lica, stupio je na snagu danom potpisivanja kako je naznačeno u samom ugovoru a uplatom doprinosa je počeo da proizvodi pravna dejstva. Sticanje svojstva osiguranika je nastalo po izvršnoj uplati doprinosa od strane tužioca, jer se uplaćena sredstva raspoređuju na individualne račune zaposlenih t.j.osiguranika. Stoga su neosnovani navodi revidenta da nepotpisivanje polise od strane zaposlenih, dovodi do toga da zaposleni nisu stekli svojstvo osiguranika, odnosno da ugovor nije ni nastao, jer nepotpisivanje polise od strane zaposlenih ne čini ovaj ugovor ništavim. Potpisivanje polise od strane osiguranika je praksa kod individualnih ugovora a ne i ugovora koje zaključe poslodavci a što je konstatovano u uslovima osiguranja. Tužilac je vršio uplate doprinosa po prvobitnom ugovoru od 9.12.2005 godine a kasnije je ugovorni odnos nastavljen zaključenjem Ugovora o penzijskom planu, na koji je data saglasnost nadležnog Ministarstva rada i socijalne politike, po kome je ponovo preuzeta obaveza da se za račun zaposlenih vrši uplata doprinosa.

Takođe je pogrešno shvatanje tužioca da prestanak plaćanja premija automatski dovodi do raskida ugovora po samom zakonu Ovi navodi su neosnovani jer kao što je drugostepeni sud obrazložio u svojoj odluci, uslovi za raskid ugovora su predviđeni samim ugovorima i tužilac nije dokazao ispunjenost uslova za raskid – prestanak ugovora po ugovorenim kriterijumima. Postupak raskida ovog ugovora podrazumeva raspuštanje penzijskog plana a organizator plana u tom slučaju, prema Pravilniku o uslovima, načinu i postupku organizovanja i funkcionisanja planova (član 17) ima obavezu da najmanje tri meseca pre planiranog raspuštanja penzijskog plana o svojoj nameri obavesti zaposlene, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku i tuženog. Tužilac nije dostavio dokaze da je pokrenuo inicijativu za raskid ovog ugovora i raspuštanje penzijskog plana, tako da je pravilan zaključak nižesetepenih sudova da tužilac nije dokazao da su ispunjeni uslovi za raskid ugovora. Takođe, je pravilan zaključak nižestepenih sudova da se kod raskida ovih ugovora, zbog njihove specifičnosti ne mogu primenjivati odredbe Zakona o obligaconim odnosima, jer se ovde radi o posebnoj vrsti osiguranja –dobrovoljnog penzijskog osiguranja,dobrovoljnih penzijskih fondova i planova, što je regulisano posebnim propisima. Prema tome, neosnovani su navodi revizije da je prilikom donošenja pobijane odluke, pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu svega izloženog i procesnog ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.