Privredni apelacioni sud presudom Pž br.649/14 od 27.08.2015. godine odbija kao neosnovanu žalbu tužilaca i presudu Privrednog suda u Novom Sadu P br.4286/2010 od 24.07.2013. godine u stavu I, II i IV izreke potvrđuje.

Protiv drugostepene presude, tužioci izjavljuju blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi ne podnosi odgovor na reviziju tužilaca. Republički javni tužilac se o izjavljenoj reviziji nije izjasnio.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 399. pravno relevatnog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 ... 111/09), i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužilaca nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 361. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. U pobijanoj presudi su dati svi razlozi o odlučnim činjenicama koji nisu nejasni kontradiktorni, niti pobijana presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati. Stoga je neosnovano ukazivanje u reviziji na bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP. Drugih bitnih povreda iz navedene zakonske odredbe koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužilaca nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između prvotužioca i pravnog prethodnika tuženog „GG“ iz ..., zaključen je dana 11.11.2003. godine ugovor o otvaranju akreditiva. Članom 1. ugovora prvotužilac se obavezao da dostavi nalog banci za otvaranje neopozivog nekonfirmiranog, neprenosivog akreditiva prema inostranstvu u iznosu od 67.393,00 evra kao i potrebnu dokumentaciju za vršenje platnog prometa sa inostranstvom. Članom 2. tužena banka se obavezala da kod svoje korespodentne banke u inostranstvu u korist inofirme „DD“ iz ..., … otvori akreditiv u navedenom iznosu sa svim elementima i pod uslovima predviđenim profakturom broj ... od 10.10.2003. godine. Članom 3. ugovora prvotužilac se obavezao da sredstva koja će naplatiti po osnovu ugovora o prodaji sigurnosnih cipela sa trećim licima, usmeri na račun tuženog radi obezbeđenja iznosa dinarske protivvrednosti od 67.393,00 evra. Inopartner iz … je tužiocu prvog reda ispostavio račun broj ... dana 18.11.2003. godine na iznos od 67.393 evra na kome stoji da je carinjenje robe izvršeno pod brojem ... dana 20.11.2003. godine. U spisima je i račun broj .../... od 21.11.2003. godine koji je ispostavljen prvotužiocu od strane Preduzeća „ĐĐ“ iz ..., na iznos od 16.740,00 dinara kao i izvod broj ... od 20.11.2003. godine, da je tužilac prvog reda na ime carinskih i drugih dažbina platio iznos od 925.590,00 dinara. Dana 07.07.2004. godine između pravnog prethodnika tuženog i drugotužioca je zaključen ugovor kojim se konstatuje da je drugotužilac vanknjižni vlasnik lokala ... površine 43,26m2 u … i 27,99m2 u … ukupne površine 71,25m2 u ... lameli u ulici ... broj ... na parceli .../... KO .... Članom 4. ugovora drugotužilac se obavezao da tuženom ispuni njegovo potraživanje od prvotužioca po osnovu ugovora o otvaranju akreditiva na iznos od 67.393,00 evra prenosom prava svojine na lokalu. Drugotužilac se istim ugovorom obavezao da izvrši predaju navedenog lokala GG odmah po zaključenju ugovora i njime dozvolio da se GG može upisati u zemljišne i druge javne knjige kao vlasnik lokala bez daljeg pitanja i odobravanja. Članom 7. ugovora GG se obavezala da izda brisovnu dozvolu za brisanje založnog prava upisanog rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 25.12.2003. godine kao dokaz da su tužioci prvog i drugog reda izmirili sve svoje obaveze prema poveriocu (GG) po navedenom ugovoru o otvaranju akreditiva broj .../.... Ovaj ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu Ov br..../... od 07.07.2004. godine.

Među strankama nije bilo sporno da je tuženi izvršio isplatu iznosa po akreditivu inopartneru u … dana 16.04.2004. godine, da je istog dana rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu P 820/04 usvojen predlog tužioca za određivanje privremene mere kojom se tuženom zabranjuje isplata iznosa od 67.393,00 evra po osnovu akreditiva u korist firme iz …. Presudom Višeg trgovinskog suda Pž 422/07 od 10.01.2008. godine odbijena je žalba tužene „GG“ ... i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P 837/06 od 08.02.2007. godine kojom je raskinut ugovor o otvaranju akreditiva broj .../... od 11.11.2003. godine.

Prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tuženi isplati tužbom tražene iznose na ime neostvarene očekivane zakupnine skladišta (drugotužilac), na ime isplaćenih troškova carinjenja i drugih carinskih dažbina, špediterskih usluga, na ime očekivane razlike u ceni za uvezene neprodate zaštitne cipele i na ime troškova otvaranja akreditiva i provizije banke (prvotužilac). Odbija i tužbeni zahtev drugotužioca kojim je tražio poništaj ugovora koji je zaključen između njega i pravnog prethodnika tuženog o otvaranju bankarskog akreditiva i aneks istog ugovora, te da se naloži tuženom da tužiocu vrati u svojinu i preda u državinu sporni poslovni prostor i da mu isplati iznos od 19.083.567,06 dinara sa pripadajućom kamatom. Sud odbija i protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da sud naloži tužiocima da mu solidarno isplate iznos od 2.252.083,68 dinara.

S obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu kojom su odbijeni tužbeni i protivtužbeni zahtev.

Revidenti u revizijskim razlozima izražavaju suprotan pravni stav od izraženog stava drugostepenenog suda.

Revizijski sud ne prihvata izražene pravne stavove revidenata.

Članom 1072. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da prihvatanjem zahteva nalogodavca za otvaranje akreditiva, akreditivna banka se obavezuje da će korisniku akreditiva isplatiti određenu novčanu svotu, ako do određenog vremena budu ispunjeni uslovi navedeni u nalogu za otvaranje akreditiva. U članu 1074. istog zakona propisano je da je akreditiv nezavisan od ugovora o prodaji ili drugog pravnog posla povodom koga je akreditiv otvoren. Odredbom člana 1079. navedenog zakona propisano je da neopozivi dokumentarni akreditiv sadrži samostalnu i neposrednu obavezu banke prema korisniku. Ova obaveza može biti ukinuta ili izmenjena samo sporazumom svih zainteresovanih strana. U članu 1081. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da banka ne preuzima nikakvu odgovornost ako su podneta dokumenta na izgled saobrazna sa uputstvima nalogodavca, dok je stavom 2. istog člana propisano da banka ne preuzima nikakvu obavezu u pogledu robe koja je predmet otvorenog akreditiva.

Članom 451. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovorom između poverioca i trećeg kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika treći stupa u obavezu pored dužnika.

Prema činjeničnom utvrđenju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu, tako što je tužilac prvog reda bio kupac određene robe iz … a plaćanje robe je ugovoreno otvaranjem akreditiva sa tuženim. Obezbeđenje pokrića plaćanja po tom akreditivu izvršeno je predajom lokala (poslovnog prostora) čiji je vlasnik drugotužilac. Prvotužilac je primio robu, tuženi izvršio plaćanje te robe ino partneru u …. Iz navedenog proizilazi da su među stranakama zasnovana tri različita pravna odnosa. Prvi odnos zasnovan je između tužioca prvog reda i tuženog otvaranjem akreditiva radi plaćanja robe koja je bila predmet kupoprodaje sa ino partnerom. Drugi poslovni odnos proistekao je između tužioca prvog reda kao kupca i ino prodavca robe iz …. Treći poslovni odnos je nastao između tužioca drugog reda i ovde tuženog. Između njih je zasnovan ugovor o pristupanju dugu kojim se treće lice ovde drugotužilac obavezao prema poveriocu ovde tuženoj VV, odnosno njenom pravnom prethodniku da će ispuniti njeno potraživanje prema dužniku (prvotužiocu).

U konkretnom slučaju tužioci su tražili utvrđenje ništavosti ugovora od 07.07.2004. godine kojim je drugotužilac pristupio dugu prvotužioca koji je ovaj imao prema akreditivnoj VV ovde tuženoj. Takođe su tražili naknadu štete prema tuženom.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su ovi zahtevi neosnovani. Zahtev tužilaca za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora od 07.07.2004. godine je neosnovan, imajući u vidu da isti nije protivan prinudnim propisima ni dobrim običajima. Ovde je drugotužilac kao vlasnik i direktor privrednog društva prvotužioca pristupio dugu, radi izmirenja njegovih obaveza i garantovao u tom cilju svojom ličnom imovinom. To je učinjeno iz razloga što je prvotužilačko preduzeće primilo robu od ino partnera iz …, a po nalogu za otvaranje akreditiva u roku važnosti akreditiva tužena VV je dug izmirila, nakon čega je po drugom pravnom osnovu (po osnovu ugovora koji u suštini predstavlja ugovor o pristupanju dugu) tuženom preneta nepokrenost u vlasništvu tužioca drugog reda. Navedeni ugovori nisu ništavi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima niti su u suprotnosti sa drugim propisima kojima su regulisani svojinsko-pravni odnosi.

U pogledu zahteva prvotužioca za naknadu štete, pravilan je zaključak sudova da zahtev nije osnovan. Radi se o poslovnim odnosima između parničnih stranka koji su po svojoj pravnoj prirodi različiti i nezavisni. Poslovni odnos kupoprodaje robe između tužioca prvog reda i ino partnera iz … nezavisan je od odnosa po otvorenom akreditivu. U tom smislu prvotužilac kao kupac ukoliko nije bio zadovoljan kvalitetom primljene robe, koju je primio 24.11.2013. godine bio je u obavezi da istu prodavcu reklamira stavljanjem određenih primedbi na tu robu, na način i prema uobičajenim pravilima za isticanje nedostataka kod kupoprodajnih ugovora. Iz spisa proizilazi da je tužilac prvog reda trebao da uveze ukupno 5.733 komada zaštitne obuće, da je primio 5.592 para obuće odnosno 141 par obuće manje od ugovorenog. Tužilac prvog reda nije reklamirao isporučenu količinu robe, nije tražio raskid ugovora ukoliko je celokupna isporučena roba za njega bila bez ikakvog značaja, niti je inostranom partneru stavio ovu robu na raspolaganje. Prvotužilac je primio uvezenu robu, sa istom je raspolagao tako što je prodavao različitim kupcima, zbog čega osnovano sudovi zaključuju da je neosnovan zahtev prvotužioca da mu tuženi naknadi uvozne špediterske i carinske troškove robe i da mu isplati naknadu za skladištenje za tu robu kao i razliku u ceni po toj robi. Poslovni odnos između prvotužioca i ino partnera nije raskinut, nema dokaza da je prvotužilac protiv ino dobavljača pokrenuo i vodio bilo kakav postupak zbog isporuke neadekvatne robe, niti se pojavio kao poverilac u postupku stečaja ili likvidacije navedenog privrednog društva sa sedištem u … zbog čega, kako pravilno zaključuju sudovi nema uzročno posledične veze između činjenja odnosno nečinjenja tuženog i eventualne štete na imovini tužioca. Tužena banka je po zahtevu njene inokorespodentne banke iz …, a po nalogu za otvaranje akreditiva sa određenim vremenskim trajanjem (150 dana), izvršila plaćanje ino partneru istog dana (16.04.2003. godine) kada je doneto rešenje o privremenoj meri Trgovinskog suda u Novom Sadu, kojom se zabranjuje banci plaćanje po akreditivu. Međutim ova činjenica nema značaj imajući u vidu da je tužilac drugog reda, predmetni ugovor sa bankom čiju ništavost odnosno poništenje traži (ugovor od 07.07.2004. godine), zaključio tri meseca nakon izvršenog plaćanja, čime je sve eventualne nedostatke ovakvog čina suštinski prihvatio i saglasio se sa njima.

Stoga se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi revidenta da je materijalno pravo pogrešno primenjeno upravo imajući u vidu da je poslovni odnos kupoprodaje robe koji je zasnovan između prvotužioca i prodavca firme iz … nezavisan od pravnog posla po otvorenom akreditivu i po osnovu ugovora o preuzimanju duga. Ugovor o akreditivu je pravnosnažnom presudom raskinut nakon što je banka izvršila plaćanje prema inopartneru dana 16.04.2003. godine a u momentu izvršenog plaćanja nije mogla da zna za doneto rešenje o određivanju privremene mere. Pristupanje dugu od strane tužioca drugog reda i predaja poslovnog prostora tuženom je imalo svoju osnovu u činjenici da ugovor o kupoprodaji između tužioca prvog reda i ino-partnera nije bio raskinut. Tužilac je raspolagao isporučenom robom ino-partnera iz …, prodavao je kupcima koji su bili zainteresovani, zbog čega nisu osnovani navodi revidenta da nije postojao pravni osnov po kome je tužena banka mogla da preuzme svojinu na poslovnom prostoru drugotužioca u situaciji kada je ugovor o akreditivu između tužene banke i prvotužioca raskinut.

Kako ne postoje revizijski razlozi tako ni oni na koje se pazi po službenoj dužnosti revizijski sud je primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić