Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude je tužilac izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 18/2011 ... 10/2023 – dr zakon), i zaključio da je revizija osnovana, jer je pobijana presuda doneta na temelju nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što je posledica pogrešne primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao zakupodavac i tuženi kao zakupac zaključili su Ugovor o zakupu nepokretnosti 09.06.2011. godine. Predmet zakupa je deo nepokretnosti u sklopu kompleksa telekomunikacionog tornja na Avali, i to šank kafe bara na 119-om metru Avalskog tornja, površine 10m2, letnja bašta na pristupnom platou i restoran ispred pristupnog platoa Avalskog tornja, deo B površine 209,40 m2, sa letnjom baštom, saglasno ponudi zakupca broj 45/2011 od 15.04.2011. godine i uslovima iz olgasa zakupodavca, koji čine sastavni deo ugovora. Ugovoreno je da će sastavni deo ugovora činiti i zapisnik o stanju objekta i opreme sa precizno navedenim tehničkim, građevinskim i funkcionalnim stanjem predmetnih objekata, koji će sačiniti komisija sastavljena od ovlašćenih lica obeju ugovornih strana u roku od 5 dana od dana zaključenja ugovora. Predviđena je obaveza zakupca da pusti u rad kafe bar na 119-om metru Avalskog tornja, i letnju baštu na pristupnom platou, od 01.06.2011. godine, da svojim sredstvima dovede u funkcionalno stanje odnosno opremi odgovarajućim mobilijarom ugovorene objekte, a uz pismenu saglasnost zakupodavca u pogledu kvaliteta i kvantiteta, uz ekskluzivno pravo prodaje pića i hrane na objektima koji su predmet ugovora. Zakupac se obavezao da za pristup kafe baru na 119-om metru Avalskog tornja naplaćuje posebne ulaznice po ceni od 400,00 dinara, u koju je uračunata konzumacija jednog pića po odluci zakupca, za školsku decu u pratnji roditelja po ceni od 100,00 dinara bez konzumacije pića i da će se karte prodavati na ovlašćenom prodajnom mestu zakupodavca uz obavezno postojanje fiskalne kase. Prihod ostvaren od prodaje ulaznica se deli između zakupca i zakupodavca u srazmeri po 50%. Broj prodatih ulaznica utvrđuje se na mesečnom nivou do 10. u tekućem mesecu za prethodni mesec, na osnovu pismene specifikacije sačinjene od ovlašćenih predstavnika obe ugovorne strane. Iz pravnosnažne presude Privrednog suda u Beogradu P 13076/2011 od 02.07.2013. godine utvrđeno je da je usvojen tužbeni zahtev ovde tuženog i utvrđeno da Ugovor o zakupu nepokretnosti od 09.06.2011. godine, zaključen između parničnih stranaka, proizvodi pravno dejstvo, što je ovde tužilac dužan da trpi. Prvostepeni sud je još utvrdio da je tužilac kao zakupodavac zaključio Ugovor o zakupu nepokretnosti 13.07.2012. godine sa Panorama bar DOO Beograd kao zakupcem, da je predmet zakupa deo nepokretnosti – poslovni prostor u sklopu kompleksa telekomunikacionog tornja na Avali i to kafe bar na 119- om metru Avalskog tornja površine 88,05 m2 i letnja bašta na pristupnom platou Avalskog tornja. Zakupac se obavezao da pusti u rad kafe bar na 119-om metru Avalskog tornja u roku od 15 dana od dana potpisivanja ugovora i letnju baštu u roku od 30 dana. Ugovorena je obaveza zakupca da za pristup kafe baru na 119 metru Avalskog tornja naplaćuje ulaznice u iznosu od 400,00 dinara u koju cenu je uračunata i konzumacija jednog pića po odluci zakupca, a da je za decu do 8 razreda osnovne škole u pratnji roditelja ulaza besplatan. Ugovor je zaključen za period od 5 godina to jest do 31.10.2017. godine, sa mogućnošću produženja na još 5 godina.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, i to zato što je pravnosnažnom presudom od 02.07.2013. godine utvrđeno da ugovor o zakupu koga su zaključile parnične stranke proizvodi pravno dejstvo, a kad ugovor o zakupu nije raskinut, smatraju da tužilac nema pravo da traži naknadu štete zbog neprodatih ulaznica, pozivajući se na odredbu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 132. Zakona o obligacionim odnosima uređeno je dejstvo raskida ugovora. Prema stanju u spisima predmeta, kako se navodi i u obrazloženju prvostepene presude, tužilac je tužbeni zahtev zasnovao na navodima da je trpeo štetu u vidu izmakle dobiti zbog neprodatih ulaznica od strane tuženog za period počev od 01.06.2011. godine do 07.11.2011. godine, odnosno od dana kada je tuženi trebalo da počne sa radom u kafe baru na 119-om metru Avalskog tornja i sa prodajom ulaznica, pa do dana 07.11.2011. godine kada je ugovor o zakupu raskinut. Da je tuženi postupio u skladu sa odredbama ugovora i počeo sa radom kafe bara u ugovorenom roku, naplaćivao bi ulaznice u iznosu od 400,00 dinara za odrasle i u iznosu od 100,00 dinara za školsku decu. Od toga bi prema ugovoru tužiocu pripalo 50% prihoda. U reviziji tužilac ponavlja da je tužbeni zahtev zasnovao na neispunjenju ugovorne obaveze od strane tuženog na prodaju ulaznica od 01.06.2011. do 07.11.2011. godine, čime je sprečio tužioca da ostvari 50% od cene prodatih ulaznica.

Revizijski sud smatra da razlog nižestepenih sudova da odbiju tužbeni zahtev zasnovan na neispunjenju ugovorne obaveze tuženog u predmetnom periodu, ne može biti utemeljen u odredbi člana 132. Zakona o obligacionim odnosima koji uređuje dejstvo raskida ugovora. Ne može, zato što tužilac tužbeni zahtev upravo zasniva na dejstvu ugovora i postojanju ugovorne obaveze tuženog da u konkretnom periodu ispunjava obaveze iz ugovora. Tužilac i ne tvrdi da je u periodu na koji se odnosi njegov tužbeni zahtev ugovor između tužioca i tuženog raskinut, već upravo suprotno tvrdi da je u tom periodu, sve do raskida ugovora za koga on navodi datum 07.11.2011. godine, ugovor obavezivao tuženog. Zbog pogrešne primene materijalnog prava iz odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, koja reguliše dejstvo raskida ugovora, nižestepeni sudovi su pogrešno i preuranjeno odlučili o tužbenom zahtevu. Zbog toga nisu raspravili bitne činjenice za osnovanost i visinu potraživanja tužioca prema tuženom, koje tužilac zasniva na obavezi tuženog na ispunjenje ugovora, konkretno na obavezi tuženog da u spornom periodu prodaje ulaznice za pristup kafe baru na 119-om metru Avalskog tornja u površini od 10 m2 i na predaju tužiocu polovine ostvarene cene. Kako nisu raspravljene činjenice od značaja za pravo tužioca da od tuženog zahteva naknadu izgubljene dobiti zbog neispunjenja ugovorne obaveze tuženog, ukinute su nižestepene presude u odbijajućem delu za tužbeni zahtev i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Takođe, ne može se prihvatiti za pravilnu ni odluka nižestepenih sudova u delu kojim su usvojili protivtužbeni zahtev tuženog. Nižestepeni sudovi su odluku o protivtužbenom zahtevu zasnovali na razlozima da je tužilac i pored pravnosnažne odluke suda zaključio ugovor sa trećim licem i na taj način sprečio povećanje imovine tuženog. Međutim, prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa trećim licem, Panorama bar DOO Beograd, zaključio ugovor o zakupu dela iste nepokretnosti kao sa ovde tuženim, konkretno kafe bar na 119-om metru Avalskog tornja površine 88,05 m2, i letnje bašte na pristupnom platou Avalskog tornja dana 13.07.2012. godine, dok tužilac tvrdi da je ugovor sa tuženim raskinut 07.11.2011. godine. Presuda po tužbi ovde tuženog protiv ovde tužioca, kojom je utvrđeno da ugovor o zakupu od 09.06.2011. godine između tužioca i tuženog proizvodi pravno dejstvo doneta je 02.07.2013. godine, dakle godinu dana nakon zaključenja ugovora sa Panorama bar DOO Beograd.

Pobijana presuda doneta je bez utvrđenja na koji način je ugovor među parničnim strankama proizvodio pravno dejstvo od 07.11.2011. godine, kada tužilac tvrdi da je ugovor raskinut, posebno od 13.07.2012. godine kada je tužilac zaključio ugovor o zakupu za isti deo nepokretnosti sa trećim licem Panorama bar DOO Beograd, pa do presude 02.07.2013. godine, i posebno od donošenja te presude pa do 11.06.2016. godine, do kada tuženi u ovoj parnici traži da se tužilac obaveže da mu naknadi štetu zato što ga je sprečio da ostvari prihod u istom prostoru i u isto vreme. Presudom donetom 02.07.2013. godine je utvrđeno da ugovor među parničnim strankama proizvodi pravno dejstvo. Međutim, utvrđeno je u ovoj parnici da je tužilac sa trećim licem još 13.07.2012. godine zaključio ugovor o zakupu, šta više tuženi je upravo na poslovanju tog trećeg lica u zakupljenom prostoru zasnovao visinu svog protivtužbenog zahteva. Prema tome, proizlazi da nižestepeni sudovi nisu vodili računa o fakticitetu, o stvarnim događajima prema kojima je s jedne strane presudom od 02.07.2013. godine utvrđeno da ugovor između parničnih stranaka proizvodi pravno dejstvo, a sa druge strane utvrđeno je da je isti prostor zakupilo treće lice ugovorom sa tužiocem godinu dana ranije.

Dakle, nisu raspravljene činjenice o dejstvu ugovora između ovde parničnih stranaka u celom periodu na koji se odnosi tužbeni zahtev, od kojih zavisi pravo tuženog na naknadu štete zbog izmakle dobiti, uslovljeno eventualnim nepridržavanjem ugovora koga su parnične stranke zaključile, od strane ovde tužioca. Samo donošenje presude 02.07.2013. godine, kojom je utvrđeno da ugovor proizvodi pravno dejstvo, nije dovoljno da bi se ocenilo da li je tužilac postupao protivno ugovoru, posebno u periodu nakon 02.07.2013. godine, pa tokom celog perioda na koji se odnosi protivtužbeni zahtev.

Ne može se prihvatiti ni razlog drugostepene presude za obavezivanje tužioca da tuženom plati na ime izgubljene dobiti iznos od 22.013.203,83 dinara sa pripadajućom kamatom, jer je razlog za dosuđenje ovog iznosa sveden na to da je visinu štete i izgubljene dobiti od cene ulaznica tuženi opredelio uzimajući u obzir određene podatke iz poslovanja trećeg lica. Prema odredbi člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, koja se primenjuje po odredbi člana 269. Zakona o obligacionim odnosima i na naknadu štete zbog neispunjenja ugovora, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Ukoliko je tužilac sprečio tuženog da ostvaruje dobitak po ugovoru o zakupu koga je imao sa tužiocem od 09.06.2011. godine, i ukoliko je sprečio tuženog da taj dobitak ostvaruje za sve vreme na koje se odnosi protivtužbeni zahtev, dakle do 11.06.2016. godine, tada je bilo potrebno utvrditi koji dobitak bi tuženi mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima čije ostvarenje je sprečeno tužiočevom konkretnom radnjom, ili propuštanjem. To znači da se mora uzeti u obzir i postupanje tuženog do tog trenutka od kada smatra da je tužilac sprečio da ostvaruje dobitak po redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima. U sprovedenom postupku nisu raspravljene činjenice o redovnom toku stvari ili o posebnim okolnostima iz kojih proizilazi da bi od novembra 2011. godine pa do 11.06.2016. godine tuženi mogao očekivati dobitak iz ispunjenja konkretnog ugovora sa tužiocem u određenoj visini. Te okolnosti nisu raspravljene i to zato što su se nižestepeni sudovi rukovodili s jedne strane činjenicom da je pravnosnažnom presudom donetom 02.07.2013. godine utvrđeno da ugovor među parničnim strankama proizvodi pravno dejstvo, i sa druge strane rukovodili su se delimično rezultatima poslovanja trećeg lica u istom periodu, ali za drugu površinu kafe bara na 119-om metru Avalskog tornja. Ne može se prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da nije od značaja površina kafe bara koju je tužilac izdao trećem licu, od 88m2 u odnosu na površinu kafe bara koju je izdao tuženom - od 10m2, kod utvrđivanja visine eventualno izmakle dobiti tuženog od prodaje pristupnih karata za isti kafe bar. Nije logično da bi isti broj ulaznica bio prodat za kafe bar od 10 m2 kao i za kafe bar od 88 m2.

Prema tome, nisu raspravljene činjenice od značaja za osnov odgovornosti i za obim odgovornosti tužioca da tuženom naknadi dobitak koji je tuženi osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima iz ugovora koji je imao sa tužiocem. Zbog takvog stanja stvari ukinute su nižestepene presude i u delu u kom je usvojen protivtužbeni zahtev.

Odluka je doneta primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Posledično ukinuta je i odluka o troškovima postupka po odredbi člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić