Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“, br.72/11...10/23, u daljem tekstu - ZPP) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, sve imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene odluke. Nižestepenim odlukama odlučeno je o zahtevu tužioca za regres, za iznos troškova koje je tužilac imao na ime PDV-a obračunatog na iznos koji je tužilac platio za popravku osiguranog vozila, koje je oštećeno krivicom osiguranika tuženog, sa obrazloženjem da isplaćeni iznos po tom osnovu predstavlja realnu štetu za tužioca, koju je tuženi u obavezi da naknadi. U vezi odluke o tužbenom zahtevu revident ističe razloge koji se tiču dokazanosti činjenica da je tužilac zadužen na ime PDV-a i da je taj trošak snosio, a ne pogrešne primene materijalnog prava, što su razlozi koji ne mogu biti relevantan osnov za posebnu reviziju, jer pobijanje utvrđenog činjeničnog stanja nije osnov predviđen odredbom člana 404. stav 1. ZPP za posebnu reviziju. Ukazivanje u reviziji na različitu sudsku praksu, ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Stoga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 23.04.2021. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 58.087,25 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Kako se konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić