Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Jelene Borovac, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca J. A.D. u stečaju, iz B., koju zastupa Z.T., advokat iz B., protiv tuženog E. D.D. iz S., kao pravni sledbenik E.- e. iz S., koga zastupa LJ.Đ., advokat iz B., radi duga, vrednost predmeta spora 3.371.634,45 USD, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž broj 1314/14 od 29.05.2014. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 04.04.2016. godine sledeće

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE rešenje Privrednog apelacionog suda Pž br.1314/14 od 29.05.2014. godine, rešenje Privrednog suda u Beogradu P br. 5198/13 od 16.12.2013.godine i dopunsko rešenje istoga suda P br. 5198/12 od 24.12.2013.godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P broj 5198/13 od 16.12.2013. godine, Privredni sud u Beogradu se oglasio nenadležnim za postupanje u predmetu P 5198/12 i ukinuo sve sprovedene radnje a tužbu odbacio.

Privredni sud u Beogradu je dana 24.12.2013. godine doneo i dopunsko rešenje P broj 5198/12 kojim je obavezao tužioca da tuženom na ime troškova postupka plati iznos od 368.400,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema.

Privredni apelacioni sud rešenjem Pž broj 1314/14 od 29.05.2014. godine potvrdio je rešenje Privrednog suda u Beogradu P broj 5198/13 od 16.12.2013. godine i dopunsko rešenje istog suda P broj 5198/12 od 24.12.2013. godine.

Protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž broj 1314/14 od 29.05.2014. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Ispitujući pobijano rešenje u granicama razloga propisanih odredbom člana 399. u vezi sa članom 412. stav 1. i stav 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11), Vrhovni kasacioni sud je zaključio da revizija tužioca je osnovana.

Revizijom pobijano rešenje, nije zahvaćeno bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na čije postojanje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede koje bi mogle predstavljati revizijski razlog, revident ne ukazuje.

Iz činjeničnog stanja utvrđenog u toku postupka, tužilac je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 3.371.634,45 USD, sa ugovorenom deviznom kamatom. Prvostepeni sud odlučujući o prigovoru nenadležnosti suda u Republici Srbiji za postupanje u ovoj pravnoj stvari, koji je podneo tuženi, utvrdio je da je isti osnovan. Tuženi je pravno lice sa sedištem u B.i.H., koja je kao posebna država priznata od strane Ujedinjenih nacija 20.05.1992. godine, zbog čega u smislu člana 46. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, nije bilo mesta zasnivanju nadležnosti domaćeg suda. Dalje je utvrđeno, da se imovina tuženog ne nalazi na teritoriji Republike Srbije, kao i da nije propisana isključiva nadležnost domaćih sudova za postupanje u konkretnoj stvari, niti ovaj spor potpada pod isključivu nadležnost domaćih sudova. Pri tome, cenjeni su i navodi da se nad tužiocem vodi postupak stečaja, pred istim sudom, te da je stoga zasnovana nadležnost suda sa pozivom na odredbu člana 57. Zakona o parničnom postupku. Međutim, prvostepeni sud nalazi da nema mesta primeni ove zakonske odredbe, jer se ista može primeniti samo pod uslovima iz člana 27. istog zakona, kojom je predviđena nadležnost domaćeg suda i to samo u slučaju ako je u zakonu ili međunarodnom ugovoru izričito određena nadležnosti domaćeg suda za određenu vrstu spora. Prvostepeni sud je cenio i navode tužioca da je nadležnost domaćeg suda ugovorena predmetnim ugovorima o kreditu, ali je zaključio da su i ovi navodi neosnovani, obzirom da se ugovorena nadležnost domaćeg suda iz ugovora o kreditu broj 331/90, broj 359/91 i broj 330/90 ne može prihvatiti u odnosu na tuženog, jer tuženi, odnosno pravni prethodnik ovde tuženog, nije potpisnik predmetnih ugovora o kreditu, već jemac pri izdatoj garanciji, odnosno menici. Sa svih navedenih razloga, prvostepeni sud je prihvatio prigovor nenadležnosti koji je istakao tuženi, zbog čega se oglasio nenadležnim za postupanje u ovom predmetu, ukinuo sve sprovedene radnje, a tužbu odbacio. Drugostepeni sud je pobijanim rešenjem potvrdio navedeno rešenje prvostepenog suda u Beogradu, prihvatajući sve navedene razloge kao pravilne.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju nema mesta zasnivanju nadležnosti domaćeg suda po odredbi člana 46. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, kojim je propisano da nadležnost domaćeg suda postoji ako tuženi ima prebivalište, odnosno sedište na teritoriji Republike Srbije, kao ni po članu 47. istog zakona, kojim je propisana isključiva nadležnost domaćeg suda kad je to ovim ili drugim zakonom izričito propisano. Tačno je i da Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja ne propisuje da je za suđenje u sporovima koji nastaju u toku i povodom stečaja isključivo nadležan domaći sud, odnosno sud pred kojim se sprovodi stečajni postupak, niti takva zakonska odredba postoji u nekom od drugih zakona kada je u pitanju međunarodna nadležnost domaćeg suda, te se u konkretnom slučaju nadležnost domaćeg suda ne može zasnivati na odredbi člana 57. ZPP.

Međutim, osnovan je revizijski navod da u konkretnom slučaju nije sagledana celovitost zaključenih ugovora o kreditu i garancija datih od strane prethodnika tuženog u odlukama koje su prethodile zaključenju ugovora o kreditu, a sve u svetlu prorogacije nadležnosti domaćeg suda.

Uslov za punovažnost prorogacionog sporazuma jeste postojanje mešovitog spora i to takvog u kome je jedna strana domaće lice, a druga strana strano lice, koji uslov je u konkretnom slučaju ispunjen imajući u vidu momenat relevantan za ocenu postojanja međunarodne nadležnosti, a to je momenat dostavljanja tužbe tuženom saglasno članu 81. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Prorogacija nadležnosti je jedan od načina zasnivanja međunarodne nadležnosti domaćeg suda na osnovu pristanka koji je sadržan u pismenom sporazumu o nadležnosti, podnesku ili izjavi tuženog datoj usmeno pred sudom. Odredba člana 49. stav 3. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, propisuje uslove za prorogaciju nadležnosti stranog ili domaćeg suda, pri čemu ne propisuju formu samog tog sporazuma.

Tužilac tužbeni zahtev u predmetnoj parnici zasniva na činjenici da je preko svoje Agencije u NJ. odobrio preduzeću čiji je osnivač pravni prethodnik tuženog kredite po više ugovora o kreditu, kao i da je pravni prethodnik tuženog na osnovu odluke Radničkog saveta izdao tužiocu garancije po osnovu istih ugovora o kreditu. Nadležnost suda u Beogradu zasniva na prorogacionoj klauzuli domaćeg suda sadržanoj u ugovorima o kreditu.

Prvostepeni sud je utvrdio da ugovorima o kreditu 379/92 od 30.12.1991.godine, broj 378/92 od 30.12.1991.godine i broj 384/92 od 07.02.1992.godine nije ugovorena nadležanost domaćeg suda u slučaju spora, dok je ugovorima o kreditu broj 331/90, broj 359/91 i broj 330/90 ugovorena nadležnost domaćeg suda, ali po stanovištu nižestepenih sudova ta ugovorena nadležnost ne obavezuje tuženog, jer njegov pravni prethodnik nije bio potpisnik predmetnih ugovora. Međutim, svakom ugovoru o kreditu prethodila je odluka pravnog prethodnika tuženog kao osnivača firme iz NJ., koja je korisnik kredita, kojim se istoj firmi produžuje kreditna linija, odnosno odobrava dalje zaduženje kod Agencije tužioca u NJ., a za vraćanje kreditnih sredstava garantuje pravni prethodnik tuženog. Navedenim odlukama donetim od strane nadležnih organa pravnog prethodnika tuženog isti je kao osnivač korisnika kredita odobravao vlastitoj firmi zaduživanje i istovremeno garantovao vraćanje kredita, pa se kod pravnog dejstva prorogacione klauzule i u odnosu na tuženog navedene odluke moraju ceniti u smislu postojanja saglasnosti pravnog prethodnika tuženog na odredbe ugovora o kreditu, a samim tim i na prorogacionu klauzulu u kom slučaju nije potrebna prećutna prorogacija nadležnosti iz člana 50. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja.

Na osnovu izloženog primenom člana 407. stav 2. u vezi sa članom 412. stav 5. relevantnog ZPP, ukinuta su nižestepena rešenja, te će u ponovnom postupku prvostepeni sud nakon utvrđenja svih relevantnih činjenica za uspostavljanje svoje nadležnosti, a na koje je ukazano ovim rešenje odlučiti o tužbi i postavljenom tužbenom zahtevu, kao i o troškovima celokupnog postupka.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.