.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 2419/2022
02.03.2023. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Jasmine Stamenković i Dragane Marinković, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „TINA 2000“ DOO Klenak, protiv tuženih: 1) „ADDIKO BANK“ AD Beograd, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ... i 2) „PROJECT ONE“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Goran Lojpur, advokat u ..., radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 50.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužene „ADDIKO BANK“ AD Beograd, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 12Pž 531/20 od 13.10.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 02.03.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene „ADDIKO BANK“ AD Beograd izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 12Pž 531/20 od 13.10.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE revizija tužene „ADDIKO BANK“ AD Beograd, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 12Pž 531/20 od 13.10.2021. godine, kao nedozvoljena.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog apelacionog suda 12Pž 531/20 od 13.10.2021. godine potvrđena je presuda Privrednog suda u Beogradu 29P 480/2019 od 15.10.2019. godine u delu stava I izreke kojim je utvrđeno da je ugovor o dugoročno kreditnoj revolving liniji broj L ../2011 od 29.07.2011. godine, u delu čl. 1.1. u kome je navedeno „utvrđenoj primenom kupovnog kursa Narodne banke Srbije na dan puštanja kredita u korišćenje“, u delu čl. 1.2. u kome je navedeno „utvrđenoj primenom prodajnog kursa Narodne banke Srbije na dan obračuna“ i „utvrđenoj primenom prodajnog kursa Narodne banke Srbije na dan obračuna“, u delu čl. 9.6. u kome je navedeno da „banka može u skladu sa izmenama akata poslovne politike banke promeniti nominalnu kamatnu stopu bez obaveze ugovornih strana da naknadno zaključe poseban aneks ovog ugovora“, čl. 10.1., čl.10.2., čl. 10.4., čl. 10a.1., čl. 16.3., čl.16.4., ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo među strankama, u delu stava II, kojim je traženo utvrđenje ništavosti svih ostalih odredbi predmetnog ugovora i u stavovima III, IV i V izreke, dok je navedena prvostepena presuda preinačena u delu stava I izreke kojim je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo među strankama predmetni ugovor o dugoročnoj kreditnoj revolving liniji u delu čl. 18.1. u kome je navedeno „kao i naknadu u iznosu od 2% glavnice koju klijent duguje na dan naplate“, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je predmetni ugovor u delu čl. 18.1. ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, te je preinačena navedena prvostepena presuda u delu stava II izreke tako što je utvrđeno da su ništave odredbe predmetnog ugovora, i to: deo čl. 3.1. koji glasi: „utvrđene primenom prodajnog kursa Narodne banke Srbije na dan obračuna“, deo čl. 7.1.1. koji glasi: „utvrđenu primenom prodajnog kursa Narodne banke Srbije na dan obračuna“, deo čl. 7.1.2. koji glasi: „utvrđenu primenom prodajnog kursa Narodne banke Srbije na dan obračuna (minimum RSD 5.000,00)“, deo čl. 21.1. koji glasi „kao i naknadu u iznosu od 2% glavnice koju klijent duguje na dan naplate“, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka i odbijen je zahtev prvotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena „ADDIKO BANK“ AD Beograd je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20, u daljem tekstu ZPP) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.
Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da u predmetnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.
Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti odredaba ugovora o kreditu kojim je predviđeno da će tužilac ispunjavati svoje obaveze po kursu (prodajni) koji je drugačiji od kursa (kupovni) po kom je banka ispunila svoju obavezu i odredaba ugovora kojim je predviđeno da banka može u skladu sa izmenama svoje poslovne politike promeniti nominalnu kamatnu stopu, bez obaveze ugovornih strana da naknadno zaključe poseban aneks ugovora, kao i utvrđenje ništavosti odredaba ugovora o kreditu kojom se tužilac, kao korisnik kredita, obavezao da plati banci naknade u procentualnom iznosu od ukupnog iznosa kredita, te vraćanje datog po ovim odredbama ugovora. Navedeni tužbeni zahtevi su usvojeni uz obrazloženje da ugovaranjem različitih deviznih kurseva na način kao u predmetnom ugovoru, dolazi do narušavanja načela ravnopravnosti ugovornih strana i da se radi o odredbi koja je po svojoj sadržini i cilju suprotna imperativnoj normi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, te da se kamata ne može promeniti jednostranom odlukom ugovorne strane, odnosno neposredno aktima poslovne politike banke, bez obaveze ugovornih strana da naknadno zaključe poseban aneks, što znači bez saglasne volje ugovornih strana, a da mogućnost promene kamatne stope jednostranom voljom, narušava načelo ravnopravnosti stranaka u ugovornom odnosu i vodi ništavosti takve odredbe, kao i da tužena banka pre zaključenja ugovora nije uručila tužiocu ponudu, kojom bi ga jasno i u potpunosti informisala o obavezi plaćanja svih ugovorenih naknada i troškova u vezi odobravanja kredita, usled čega tužilac nije upoznat sa svim bitnim elementima ugovora.
Obrazloženje pobijanih presuda za odluka o usvajanju zahteva tužioca u vezi ugovaranja različitih deviznih kurseva u skladu je sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava – odredbi člana 395. u vezi člana 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima. Ništave su odredbe ugovora kojima banka odobrava kredit u visini dinarske protivvrednosti strane valute po kupovnom kursu na dan korišćenja kredita, a korisnik kredita se obavezuje da otplatu kredita vrši po prodajnom kursu banke na dan plaćanja, s obzirom da takvim odredbama ugovora nije ustanovljena ekvivalencija obaveza ugovornih strana primenom pariteta prema stranoj valuti, jer visina kreditnih sredstava koje je tužena banka plasirala nije srazmerna visini dospelih rata za plaćanje od strane tužioca, kao korisnika kredita, te je time narušeno jedno od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima – načelo ekvivalentnosti uzajamnih davanja. Nadalje, odluka drugostepenog suda zasnovana je i na ujednačenoj sudskoj praksi u pogledu stava da se kamata ne može promeniti jednostranom odlukom ugovorne strane, odnosno neposredno aktima poslovne politike banke, bez obaveze ugovornih strana da naknadno zaključe poseban aneks, što znači bez saglasne volje ugovornih strana. Mogućnost promene kamatne stope jednostranom voljom, narušava načelo ravnopravnosti stranaka u ugovornom odnosu i vodi ništavosti takve odredbe. Takođe, presuđenjem na napred opisani način u pogledu obaveze plaćanja naknada i troškova za odobravanje kredita, nižestepeni sudovi nisu odstupili od pravnog stanovišta o dozvoljenosti ugovaranja naknada i troškova kredita, usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, dana 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj dana 16.09.2021. godine. Prema tom pravnom shvatanju, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove ili naknadu za obradu kreditnog zahteva nije ništava pod uslovom da je ugovoru prethodila ponuda banke sa sadržanim jasnim i nedvosmislenim podacima o troškovima kredita. Tužena banka, na kojoj je bio teret dokazivanja ovih činjenica, nije pružila dokaz da je prilikom zaključenja ugovora sa tužiocem postupala na napred opisani način. Stoga, pobijana presuda ne odstupa od sudske prakse revizijskog suda u ovoj vrsti spora. Ne postoji ni potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za novim tumačenjem prava.
Iz izloženih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužene u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da nije dozvoljena.
Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku je propisano da su u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti oni sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Odredbom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku je propisano da protiv drugostepene odluke donete u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.
Predmetni spor ima karakter privrednog spora u smislu člana 480. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tužba je podneta dana 02.09.2017. godine, a vrednost predmeta spora iznosi 50.000,00 dinara. Sledi da ovaj privredni spor ima karakter parnice o sporu male vrednosti u smislu člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi iznos od 30.000,00 evra. U parnici o sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena, na šta izričito upućuje član 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.
Na osnovu izloženog, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku, revizija tužene je odbačena, kao nedozvoljena, u stavu drugom izreke ove odluke.
Predsednik veća - sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
