Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

U odgovoru na reviziju tuženi je osporio dozvoljenost izjavljene revizije i osnovanost revizijskih navoda i predložio da Vrhovni sud odbaci reviziju kao nedozvoljenu ili odbije kao neosnovanu. Troškove je tražio na ime sastava odgovora na reviziju i sudsku taksu.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni sud nalazi da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji teleskopske korpe, oznaka bliže navedenih u izreci prvostepene presude, te da se tuženi obaveže da po osnovu pravno neosnovanog obogaćenja tužiocu isplati iznos od 3.555.564,74 dinara, koji iznos predstavlja zakupninu koju tuženi nije plaćao dok je neosnovano, po ništavom kupoprodajnom ugovoru, koristio predmetnu teleskopsku korpu. Nižestepeni sudovi su odluku zasnovali na obrazloženju da pobijani ugovor nije ništav iz razloga koje je tužilac naveo u tužbi, jer se ograničenje u zastupanju direktora tužioca sastojalo u ograničenju upravljanja finansijskim sredstvima preko 250.000,00 dinara, a u konkretnom slučaju se radilo o raspolaganju fizičkim, a ne finansijskim sredstvom, zbog čega se registrovano ograničenje ne može odnositi na konkretan slučaj. Kako je utvrđeno da direktor tužioca nije imao ograničenja u pogledu raspolaganja predmetnom mašinom, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji teleskopske korpe od 17.09.2019. godine.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Pogrešna primena materijalnog prava na koje se poziva tužilac, Međunarodnih računovodstvenih standarda 32 („Sl. glasnik RS“, br. 123/2020) prilikom tumačenja pojma „finansijsko sredstvo“, odredaba Zakona o obligacionim odnosima o dejstvu prekoračenja ovlašćenja zastupnika, sama po sebi ne predstavlja razlog za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, imajući u vidu uslove propisane odredbom člana 404. stav 1 ZPP-a. Pitanje da li upravljanje finansijskim sredstvima podrazumeva i upravljanje robnim tokovima, kako se postavlja u ovom spornom odnosu, nije pitanje od opšteg interesa, niti pravno pitanje od interesa za ravnopravnosti građana, niti iziskuje novo tumačenje prava. Takođe, ni pitanje izostanka supotpisa i odluke skupštine društva kojim se odobrava preduzimanje konkretnog posla od strane zastupnika društva, nema takav značaj, niti iziskuje novo tumačenje prava. Odlukom Višeg trgovinskog suda na koju se poziva revident, nije odlučeno o tužbenom zahtevu kao u ovoj parnici, te ne ukazuje na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse. U ostalim odlukama činjenično stanje i razlozi ne korespondiraju sa činjeničnim stanjem u ovoj parnici, te se takođe ne dokazuje potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Kako posebna revizija nije dozvoljena u pogledu glavne stvari, Vrhovni sud nije posebno cenio revizijske navode u delu u kom se pobija odluka drugostepenog suda o troškovima postupka.

Iz navedenih razloga primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP-a odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 14.12.2020. godine. Vrednost pobijanog dela predmeta spora iznosi 3.555.564,74 dinara, što je protivrednost 30.236,86 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako u ovom privrednom sporu vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne troškove radi odlučivanja o reviziji.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić