Prev 2484/2022 3.1.2.4.2

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 2484/2022
16.03.2023. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici po tužbi tužioca „ŠIK KOPAONIK“ a.d. Kuršumlija - u stečaju, čiji je punomoćnik Bogdan Volarević, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Irena Đorđević, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti, vrednost predmeta spora 12.000.571,00 dinar, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 9Pž 4548/22 od 01.09.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 16.03.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 9Pž 4548/22 od 01.09.2022. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Nišu P 916/2021 od 03.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio utvrđivanje ništavosti Ugovora o prodaji nepokretnosti zaključenog između tužioca, kao prodavca i tuženog, kao kupca, overenog pred Osnovnim sudom u Kuršumliji OV br. 1429/06 od 23.06.2006. godine, te da se ukinu sve pravne posledice koje je isti proizveo, kao neosnovan. U stavu drugom izreke, obavezan je tužilac da tuženom isplati iznos od 475.100,00 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda 9Pž 4548/22 od 01.09.2022. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana, pa je potvrđena prvostepena presuda.

Protiv navedene drugostepene presude, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP. U odgovoru na reviziju, tuženi je osporio revizijske navode tužioca, a troškove povodom sastava odgovora na reviziju je tražio i opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda, u skladu sa odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...sa izmenama), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odnosno da je od strane nižestepenih sudova pogrešno ocenjen nalaz i mišljenje sudskog veštaka, kao i overena kartica preduzeća „ŠIK Kopaonik Komerc“. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izršenom od strane prvostepenog suda, koji je i sprovodio dokazni postupak. Stoga, bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, a u kom pogledu pogrešno n nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Revizijski sud nije cenio ni ostale navode revizije kojima se u biti pobija utvrđeno činjenično stanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 23.06.2006. godine, između tužioca i ... AA iz ..., zaključen je Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, čiji je predmet prodaja lokala br. 151 i 152 u objektu „Tržni centar“ u poslovno -administrativnom centru „Piramida“ u bloku 44 u Novom Beogradu, na trećem spratu, ukupne površine sa mokrim čvorom od 148,32 m2, a koje je vanknjižno vlasništvo prodavca na osnovu Ugovora o kupoprodaji lokala na lokaciji Blok 44 Novi Beograd, zavedenog kod prethodnog prodavca GP „Napred“ od 18.03.1992. godine i Aneksa ugovora od 10.08.1993. godine. Članom 2. ugovora, konstatovano je da je prodavac „ŠIK Kopaonik“ a.d. iz Kuršumlije pravni sledbenik DP „Kopaonik“ Kuršumlija i da „ŠIK Kopaonik“ a.d. ima dugovanje po osnovu usluga prevoza prema kupcu u iznosu od 13.248.601,77 dinara na dan zaključenja ugovora o kupoprodaji. Članom 3. ugovoreno je da je kupoprodajna cena 12.000.571,00 dinar, a koju je kupac u celosti isplatio na dan potpisivanja i overe ovog ugovora putem kompenzacije. Ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Kuršumliji dana 23.06.2006. godine Ov. br. 1429/06. Iz sadržine Ugovora o kupoprodaji lokala na lokaciji Bloka 44 Novi Beograd, Poslovno administrativni centar od 18.03.1992. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je isti zaključen između GP „Napred“ Novi Beograd, kao prodavca i DP „Kopaonik,“ kao kupca, te da je predmet kupoprodaje lokal u administrativno - poslovnom centru u Bloku 44 na Novom Beogradu, veličine 148,84 m2. Aneksom ugovora o kupoprodaji lokala na lokaciji bloka 44 u Novom Beogradu od 10.08.1993 godine, ugovorena je konačna cena i površina lokala broj 151 i 152 u objektu Tržnog centra, kao i bliži uslovi prodaje. Dana 06.01.2004. godine, zaključen je Ugovor o prodaji društvenog kapitala i trajnog uloga države „Kopaonik“ d.o.o. Kuršumlija putem javnog tendera, između Agencije za privatizaciju i Konzorcijuma pravnih i fizičkih lica koje predstavlja BB. Ovim ugovorom se kupac obavezao da u periodu od 5 godina od dana ispunjenja neće izvršiti niti dozvoliti da subjekt privatizacije bez predhodne pismene saglasnosti Agencije, proda, prenese ili na drugi način raspolaže bilo kojim značajnim delom imovine subjekta privatizacije, koja iznosi više od 5% ukupne vrednosti imovine subjekta privatizacije. Predviđeno je da za napred navedenu povredu ugovora kupac isplati Agenciji za privatizaciju ugovornu kaznu u iznosu od 50% od kupovne cene. Na osnovu uvida u Odluku o prenosu kapitala preduzeća „Kopaonik“ a.d. iz Kuršumlije Akcijskom fondu od 30.03.2009. godine, utvrđeno je da je ovom odlukom Agencija za privatizaciju prenela Akcijskom fondu kapital preduzeća „Kopaonik“ a.d. Kuršumlija, te da je Ugovor o prodaji društvenog kapitala i trajnog uloga države zaključen dana 06.01.2004. godine - raskinut. Na osnovu uvida u potvrdu o broju dana nelikvidnosti od 24.06.2011. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je „Komerc“ Kuršumlija bio nelikvidan u periodu od 10.01.2006. do 31.12.2006. godine. Iz sadržine nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko - finansijske struke, utvrđeno je: da je potraživanje tuženog od tužioca iznosilo 3.520.093,44 dinara, da je tuženom uplaćeno na račun 350.000,00 dinara, te da dug na kraju 2004. godine iznosi 3.170.093,44 dinara, da je na osnovu Pregleda izdatih računa u 2005. godini utvrđeno da je potraživanje tuženog od tužioca iznosilo 7.343.563,97 dinara, da je tuženom uplaćeno na račun 100.000,00 dinara, te da dug na kraju 2005. godine iznosi 7.243.563,97 dinara, da je na osnovu Pregleda računa u 2006. godini utvrđeno da je potraživanje tuženog prema tužiocu iznosilo 1.163.620,92 dinara - dakle, ukupno 11.577.278,33 dinara, od čega DOO „Kopaonik“ Kuršumlija u iznosu od 1.842.176,64 dinara, „Šik Kopaonik“ Kuršumlija 2.006.575,20 dinara, „Lesonit Kopaonik“ Kuršumlija 1.274.702,67 dinara i „Komerc Kopaonik“ Kuršumlija u iznosu od 6.453.823,82 dinara. Na navedeni iznos tuženi je pridodao kamatu u iznosu od 1.671.323,44 dinara, što ukupno predstavlja dugovanje prema tuženom u iznosu od 13.248.601,77 dinara - kako je navedeno u ugovoru. Obračun kamate i izjavu o kompenzaciji na osnovu koje se može pouzdano utvrditi koja potraživanja tuženog se prebijaju sa kupoprodajnom cenom tužioca, tuženi nije prezentovao veštaku.

Sa pozivom na odredbe člana 103. i 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a na osnovu izvedenih dokaza, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Prvostepeni sud je stanovišta da činjenica da je tužilac zaključio ugovor bez saglasnosti Agencije za privatizaciju ne može voditi ništavosti tog ugovora, jer je ugovorom o kupoprodaji društvenog kapitala od 06.01.2004. godine, kao posledica raspolaganja imovinom preko 5% od vrednosti imovine subjekta privatizacije bez saglasnosti Agencije, ugovorena ugovorna kazna od 50% od kupovne cene, a ne ništavost ugovora, kao i da je u konkretnoj stvari bez uticaja činjenica da li je nepokretnost kojom je tužilac raspolagao prelazila 5%, imajući u vidu da je Ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala raskinut. Prvostepeni sud je, dalje, obrazložio da se ne mogu prihvatiti navodi tužioca da u vreme zaključenja ugovora tužilac nije bio vlasnik predmetne nepokretnosti, već je da je to bio „Šik Kopaonik Komerc“ d.o.o. s obzirom na to da je predmetni ugovor overen pred sudom i potpisan od strane ovlašćenih lica, a tužilac nije dostavio dokaze u prilog svojih tvrdnji, te da priložena kartica osnovnih sredstava „Šik Kopaonik Komerc“ d.o.o. ne predstavlja dokaz kojim bi se sa sigurnošću moglo utvrditi da je lokal koji je ušao u osnovna sredstva navedenog lica - lokal koji je predmet raspolaganja tužioca, pošto u istoj nema nikakvih bližih oznaka lokala. Prvostepeni sud je dalje stanovišta da su neosnovani navodi tužioca da je u trenutku zaključenja ugovora bio u blokadi zbog čega i nije mogao da ugovara plaćanje kompenzacijom, s obzirom na to da je u blokadi u navedenom periodu bilo privredno društvo „Šik Kopaonik Komerc“ d.o.o, a ne tužilac, a odredbama člana 46. stav 2. Zakona o platnom prometu (Sl. list SRJ, br.3/2022 i 5/2003 i Sl. Glasnik RS br.43/2004), koji se primenjivao u vreme zaključenja ugovora, bilo je propisano da pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost mogu međusobne novčane obaveze izmirivati i ugovaranjem promene poverilaca, odnosno dužnika u određenom obligacionom odnosu (asignacija, cesija i dr.), prebijanjem (kompenzacija) i na drugi način, u skladu sa zakonom. Prema obrazloženju prvostepenog suda, za odlučivanje o ništavosti predmetnog ugovora bez uticaja je i činjenica da li je kompenzacija između ugovornih strana u konkretnom slučaju izvršena ili nije, obzirom da neispunjenje ugovorne obaveze ne može biti razlog za utvrđivanje ništavosti ugovora, već isto predstavlja povredu ugovorne obaveze koju prate pravne posledice propisane odredbom člana 124. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o prodaji nepokretnosti, kao i zahtev za ukidanjem svih posledica koje je ovaj ugovor proizveo. Drugostepeni sud prihvata ovakvo stanovište prvostepenog suda i potvrđuje prvostepenu presudu.

Ovakav zaključak nižestepenih sudova prihvata kao pravilan i Vrhovni kasacioni sud. Pravilna odluka je suda nižestepenih sudova, kojima je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev.

Zakon o preduzećima („Službeni list SRJ“, br. 29/96, 36/02) donet je kao zakon Savezne Republike Jugoslavije i na osnovu člana 64. st. 2. Ustavne povelje državne zajednice Srbije Crna Gora, i od stupanja na snagu ustavne povelje primenjivao se kao republički zakon. Zakon o preduzećima prestao je da važi danom stupanja na snagu Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 125/04), odnosno 30.11.2004. godine, osim odredaba člana 392. do 399. i člana 400a. do 400v. i 421a, koje na osnovu člana 456. Zakona o privrednim društvima ostaju na snazi do isteka rokova za privatizaciju. Polazeći od toga da Zakon o privrednim društvima ne predviđa kao poseban oblik društvena, odnosno preduzeća za većinskim društvenim kapitalom, član 398a. Zakona o preduzećima ima značenje vremenski ograničene norme koja se primenjuje do isteka zakonom određenog roka za privatizaciju društvenog kapitala. Kako je u konkretnom slučaju predmetni ugovor, koji je predmet utvrđenja ništavosti, zaključen 2006. godine, dakle u momentu dok je još uvek važio i bio na snazi Ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala od 06.01.2004. godine, to su se na preduzeće - subjekt privatizacije, tužioca, koji je poslovao većinskim društvenim kapitalom, primenjivale odredbe člana 398a. Zakona o preduzećima. Ove odredbe regulišu ovlašćenja Agencije za privatizaciju u donošenju odluka preduzeća, koje se odnose na raspolaganje društvenim kapitalom van toka redovnog poslovanja, koje odredbe predstavljaju uređivanje načina ostvarivanja svojinskih prava i obaveza na sredstvima u društvenoj svojini u funkciji zaštite opšteg javnog interesa u tom postupku, da se prodajom društvenog kapitala ostvare odgovarajuća sredstva za zakonom utvrđena prava njihovih korisnika. U tom smislu, odredbama člana 398a. Zakona o preduzećima je predviđeno da se odluke nadležnog organa preduzeća koja posluju većinskim društvenim kapitalom donose uz odgovarajuće učešće agencije. Članom 398a. st.1. Zakona o preduzećima je predviđeno da preduzeće, koje posluje većinskim društvenim kapitalom, ne može bez prethodne saglasnosti agencije republike članice nadležne za poslove privatizacije donositi odluke o: smanjenju ili povećanju kapitala; reorganizaciji ili restrukturiranju; investicionom ulaganju; prodaji dela imovine; opterećivanju imovine zalaganjem stvari ili uspostavljanjem hipoteke; dugoročnom zakupu; poravnjanju sa poveriocima; uzimanju ili odobravanju kredita ili izdavanju garancija, van toka redovnog poslovanja. Članom 398 a. st. 2. istog zakona je predviđeno da će odluke donete suprotno odredbi stava 1. ovog člana poništiti Agencija Republike članice, nadležna za poslove privatizacije.

Tačno je da je odredbom člana 398. stav 1. Zakona o preduzećima propisano da preduzeće koje posluje sa većinskim društvenim kapitalom može doneti odluku o opterećivanju imovine, zalaganju stvari, ili uspostavljanju hipoteke van toka redovnog poslovanja samo uz prethodno pribavljenu saglasnost Agencije za privatizaciju. Međutim, tom odredbom nije propisana i sankcija apsolutne ništavosti u slučaju zaključenja navedenih pravnih poslova bez prethodne saglasnosti Agencije za privatizaciju. Naprotiv, odredbom stava 2. člana 398a. Zakona o preduzećima propisano je samo pravo Agencije za privatizaciju da svojom odlukom poništi odluke donete suprotno stavu 1, odnosno donete bez njene prethodne saglasnosti. To je svojevrsno pravo nadzora i zakonom konstituisane obaveze kontrole zakonitog postupanja preduzeća koje posluje sa većinskim društvenim kapitalom od strane Agencije za privatizaciju. Međutim, Agencija za privatizaciju nije u ovom konkretnom slučaju donela takvu odluku nakon zaključenja spornog ugovora. Ona to nije učinila ni docnije. U konkretnom slučaju, tužilac nije ispunio zakonsku obavezu prethodnog pribavljanja saglasnosti Agencije za privatizaciju za zaključenje spornog ugovora, te je to slučaj nezakonitog postupanja tužioca koji se samo njemu može staviti na teret. Stoga zaključenje predmetnog ugovora od strane tužioca ne može proizvesti štetne posledice za tuženog. Naprotiv, predmetni ugovor će saglasno imperativnoj odredbi člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ostati na snazi, ako u zakonu nije predviđeno što drugo za određeni slučaj. Zabrana zaključenja spornog ugovora je bila konstituisana samo na strani tužioca, a sankcija za nepoštovanje takve obaveze je odredbom člana 398. stav 2. Zakona o preduzećima propisana konstituisanjem prava Agencije za privatizaciju de takve ugovore svojom odlukom poništi. To dalje znači da bi predmetni ugovor mogao izgubiti pravno dejstvo samo u slučaju da je odlukom Agencije za privatizaciju izvršeno poništenje odluke tužioca o zaključenju predmetnog ugovora. Agencija za privatizaciju je imala zakonsku obavezu da kontroliše zakonitost raspolaganja društvenim sredstvima od strane tužioca i da u slučaju konstatovanog nezakonitog postupanja istog donese odluku o poništenju njegovog nezakonitog raspolaganja društvenim sredstvima. Agencija za privatizaciju nije poništila odluku tužioca o zaključenju spornog ugovora. Stoga na temelju odredbe člana 103. stav 2. ZOO, nesumnjivo proizilazi da sporni ugovor ne podleže sankciji apsolutne ništavosti kako to tužilac u svojim revizijskim navodima ističe.

Neosnovani su revizijski navodi tužioca da u vreme zaključenja ugovora tužilac nije bio vlasnik predmetne nepokretnosti s obzirom na utvrđeno činjenično stanje. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je predmetni ugovor overen pred sudom i potpisan od strane ovlašćenih lica. Utvrđeno je tokom postupka da tužilac nije dostavio dokaze u prilog svojih tvrdnji, jer kartica osnovnih sredstava „Šik Kopaonik Komerc“ d.o.o. ne predstavlja dokaz, kojim bi se sa sigurnošću moglo utvrditi da je lokal koji je ušao u osnovna sredstva navedenog pravnog lica, lokal koji je predmet raspolaganja tužioca.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je za odlučivanje o ništavosti predmetnog ugovora bez uticaja činjenica da li je kompenzacija između ugovornih strana u konkretnom slučaju izvršena ili nije, jer neispunjenje ugovorne obaveze ne može biti razlog za utvrđivanje ništavosti ugovora, već predstavlja povredu ugovorne obaveze koju prate pravne posledice propisane odredbom člana 124. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju kao u stavu drugom izreke ove odluke, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić