Protiv drugostepene presude u preinačenom delu tužioci su blagovremeno preko punomoćnika iz reda advokata izjavili reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Kako je revizija tužilaca dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 i 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („SLužbeni glasnik rS“ br. 55/14) Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu primenom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija tužilaca osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Međutim, osnovan je revizijski navod da je ista zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP obzirom da je drugostepeni sud visinu potraživanja tužilaca utvrdio bez otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom, kroz izviđajni postupak, čime su stranke onemogućene da raspravljaju pred sudom.

Odredba člana 382. ZPP daje mogućnost drugostepenom sudu da od prvostepenog suda pribavi izveštaj o povredama odredaba postupka i da zatraži da se radi utvrđivanja tih povreda sprovedu provere. Međutim, drugostepeni sud je rešenjem Pž br. 5069/2014 od 09.10.2014.godine sa pozivom na navedenu zakonsku odredbu prvostepenom sudu ukazao da je po izjavljenoj žalbi drugotuženog relevantna činjenica da li utvrđena potraživanja tužilaca predstavljaju neisplaćene minimalne zarade ili potraživanja predstavljaju zarade preko iznosa minimalnih zarada što se iz spisa predmeta ne može utvrditi, pa je spise predmeta vratio prvostepenom sudu na izjašnjenje i sprovođenje izviđajnih radnji po prijavama potraživanja tužilaca da li su prijavljena potraživanja na ime neisplaćenih minimalnih zarada ili zarada koje prelaze iznose minimalnih zarada i u kom iznosu. Sledom rečenog, radilo se o utvrđivanju činjenica relevantnih za presuđenje, što se nije moglo realizovati kroz institut izviđajnih radnji iz člana 382. ZPP. Odredbom člana 383. stav 3. ZPP je propisano da ako veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije izvođenje je odbio prvostepeni sud može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom. Drugostepeni sud ima obavezu da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kada je u istoj parnici prvostepena presuda već jednom bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, a što je ovde slučaj, a kako to proizilazi iz rešenja Privrednog apelacionog suda od 09.10.2014.godine.

Po dobijanju navedenog rešenja prvostepeni sud je izveo dokaz veštačenjem na kom nalazu je drugostepeni sud zasnovao svoju odluku, što je suprotno odredbi člana 233. ZPP, jer se dokazi izvode na glavnoj raspravi ili pred zamoljenim sudom, a u svakom slučaju stranke moraju biti uredno pozvane na ročište na kome se izvode dokazi.

Stoga je pobijana drugostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP, a ta povreda nije otklonjena pozivom prvostepenog suda strankama da se izjasne o dodatnom nalazu veštaka od 08.12.2014.godine, na kome je zasnovana drugostepena presuda.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka, tužioci su bili zaposleni kod drugotuženog kada je nad ovim privrednim društvom pokrenut stečajni postupak u kome su zaključkom od 12.06.2006.godine priznata potraživanja tužilaca prema stečajnom dužniku u određenim novčanim iznosima sa zateznom kamatom. Na osnovu javnog poziva prvotuženog tužioci su sa njim zaključili ugovore o ustupanju priznatih potraživanja, kojim su se tužioci obavezali da prenesu na prijemnika u celosti svoje potraživanje, a prijemnik se obavezao da ustupiocima za ustupljeno potražvianje isplati 30 % odnosno 40% od vrednosti njihovog potraživanja zavisno od roka uplate. Pravnosnažnom presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 2023/13 od 02.10.2013.godine, preinačena je prvostepena presuda i delimično usvojen tužbeni zahtev svakog od tužilaca za utvrđenje da su ništavi ugovori o ustupanju potraživanja zaključeni između tužilaca i prethodnika prvotuženog B.s. a.d. iz Z.. U pogledu potraživanja tužilaca po osnovu neisplaćenih zarada i drugih potraživanja iz radnih odnosa prvostepena presuda je ukinuta. U ponovnom postupku prvostepeni sud je utvrdio da je nad drugotuženim prvi put otvoren stečajni postupak 06.03.2006.godine, kada su tužiocima kao poveriocima priznata potraživanja na ime zarada na dan otvaranja postupka stečaja. Nakon što su tužioci ugovorima od 07.12.2006.godine ustupili svoja potraživanja B.s. a.d. iz Z. kao prijemniku, u postupku stečaja nad drugotuženim 20.02.2007.godine usvojen je preldoženi plan reorganizacije stečajnog dužnika kojim su se poverioci saglasili sa redukovanjem potraživanja svih stečajnih poverilaca sem razlučnih u iznosu od 24,192% svakog potraživanja. Plan reorganizacije je 18.08.2009.godine obustavljen uz konstantaciju da je podnosilac plana reorganizacije ispunio sve obaveze iz podnetog plana. Nad drugotuženim je 13.04.2011.godine ponovo otvoren stečajni postupak, kada su tužioci prijavili svoje potraživanje kako po osnovu neisplaćenih zarada za period od 01.03.2010.godine do 13.04.2011.godine što im je priznato u stečajnom postupku, tako i po osnovu zajedničke prijave koja se odnosi na potraživanja iz poništenih ugovora o ustupanju potraživanja, a koja potraživanja su im u stečajnom postupku drugotuženog osporena. Tužioci su svoja potraživanja opredelili prema vrednosti prijavljenih i priznatih potraživanja u prethodnom stečajnom postupku drugotuženog umanjenih za iznos isplaćen po ugovorima o ustupanju potraživanja sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2009.godine.

Kod ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je utvrdio kao osnovana novčana potraživanja tužilaca prema drugotuženom u celini (glavnica uvećana za zakonsku zateznu kamatu obračunatu za period od 06.03.2006.godine do otvaranja novog stečajnog postupka nad drugotuženim) sa pozivom na odredbe člana 104, 105. i 106. u vezi sa članom 16. Zakona o radu zaključujući da se radi o potraživanjima kojih se tužioci nisu mogli odreći, ne samo u odnosu na prvotuženog već i prilikom usvajanja plana reorganizacije koji je ništav u delu kojim je određeno umanjenje potraživanje tužilaca za 24,19%.

Drugostepeni sud delimično prihvata izneto stanovište. Obzirom na pravnosnažno utvrđenu ništavost ugovora o ustupanju potraživanja zaključuje da je bez dejstva kako odricanje tužilaca od tog dela zarade, tako i sve radnje koje je prvotuženi preduzeo u postupku stečaja nad drugotuženim koristeći se svojim statusom prijemnika potraživanja. Međutim, prema shvatanju ovoga suda ovako stanovište moglo bi se prihvatiti samo u slučaju kada potraživanja tužilaca čine isključivo minimalne zarade, a ne i kada ga čine zarade preko minimalnih ili druga potraživanja po osnovu rada. Po stanovištu drugostepenog suda nepunovažnost odricanja od zarade tužilaca ima za posledicu da tužioci i dalje imaju pravo da od drugotuženog potražuju neisplaćene zarade, a nepunovažnost radnji prvotuženog daje im pravo da se zavisno od prirode njihovih potraživanja visina istih utvrdi na način i u skladu sa uslovima iz usvojenog plana reorganizacije. Kako je veštačenjem koje je kao dokaz izvedeno nakon zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom i bez otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom utvrđena vrednost potraživanja tužilaca koja se odnosi na minimalne zarade i one preko minimalnih i potraživanja iz rada po drugim osnovima, to je drugostepeni sud prihvatio obračun veštaka u kome su potraživanja tužilaca svrstana u četvrti isplatni red umanjena za 24,191% koliko je određeno umanjenje prihvaćenim planom reorganizacije. Međutim, odgovarajući na žalbene navode drugotuženog da je ispunjenjem plana reorganizacije prestalo potraživanje tužilaca, drugostepeni sud navodi da tužioci nisu bili obuhvaćeni planom reorganizacije, da pod uslovima iz plana nisu tražili namirenje potraživanja, te da su u novom postupku stečaja prijavili potraživanja utvrđena i priznata u ranijem postupku stečaja nad drugotuženim. Iz navedenog sledi da je u konkretnom slučaju sporno pitanje pravnog dejstva usvojenog plana reorganizacije na tužioce koji nisu bili obuhvaćeni planom reorganizacije.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 415. stav 1. ZPP ukinuo drugostepenu presudu u pobijanom delu, te će drugostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti bitne povrede na koje mu je ukazano ovim rešenjem i odlučiti o preostalom delu tužbenog zahteva tužilaca.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.