Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je prvotuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija prvotuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji ne ističe druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je imao dospelo novčano potraživanje prema Privrednom društvu „Mode–M“ DOO Beograd na osnovu pravnosnažne i izvršne presude od 23.04.2008. godine u iznosu od 3.119.419,70 dinara na ime glavnog duga, iznos od 81.094,19 dinara na ime troškova izvršnog postupka i iznos od 114.594,19 dinara na ime troškova parničnog postupka. Tužiočevo potraživanje po navedenoj izvršnoj ispravi proisteklo je iz poslovnog odnosa koji je tužilac imao sa privrednim društvom „Mode–M“ DOO Beograd u okviru kog odnosa je tužilac proizvodio određene tekstilne artikle, a ovo privredno društvo je iste izvozilo i prodavalo privrednom društvu „GG“ i „DD“ iz ... Privredno društvo „Mode–M“ naplatilo je novčano potraživanje od inostranih kupaca za robu koju je isporučilo. Izvršni postupak koji je tužilac pokrenuo protiv društva „Mode–M“ DOO Beograd radi naplate potraživanja iz pravnosnažne presude, obustavljen je zbog otvaranja i zaključenja stečajnog postupka nad ovim društvom kao izvršnim dužnikom. Tuženi u ovoj parnici su bivši članovi navedenog privrednog društva sa udelima od po 50%. Veštačenjem je utvrđeno da je privredno društvo „Mode-M“ po nalozima prvotuženog koji je istovremeno bio i direktor, raspolagalo naplaćenim novčanim sredstvima i to tako što je iznos od 520.000,00 dinara uplaćen na račun fizičkog lica, oca prvotuženog, a za navedenu uplatu je kao osnov naveden promet roba i usluga. Osim navedenog, privredno društvo „Mode-M“ je novčani iznos od 1.009.990,00 dinara prenelo u korist računa STR „Mediči“ preduzetnika ĐĐ, majke prvotuženog.

Na osnovu izvedenih dokaza prvostepeni sud je stao na stanovište da tužilac nije dokazao da su ispunjeni uslovi za primenu člana 15. Zakona o privrednim društvima, jer nema dokaza o tome koja je to aktivna radnja tuženih koja predstavlja zloupotrebu ograničene odgovornosti privrednog društva. Tužilac prema stavu prvostepenog suda, nije dokazao prevarno ponašanje tuženih kojim se ispunjavaju uslovi za primenu instituta probijanja pravne ličnosti, niti je dokazao uzročnu vezu između dugovanog iznosa društva „Mode - M“, priznatog pravnosnažnom presudom, i iznosa koji potražuje u ovom postupku. Iz navedenih razloga prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev u celosti.

Privredni apelacioni sud ne prihvata u celosti dato stanovište nižestepenog suda i zaključuje da na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbio za iznos od 3.315.108,08 dinara sa pripadajućom kamatom. Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud zaključuje da su se u ponašanjima tuženih kao bivših članova privrednog društva „Mode - M“ DOO Beograd sa kojim je tužilac bio u poslovnom odnosu, stekli uslovi za primenu člana 15. Zakona o privrednim društvima imajući u vidu da plaćanja koja su izvršena majci i ocu provtuženog nemaju pravni osnov. Drugostepeni sud je na stanovištu da tuženi nisu dokazali po kom osnovu je uplata od 520.000,00 dinara izvršena u korist računa fizičkog lica, oca prvotuženog, jer nema dokaza da je postojao određeni promet roba ili usluga između privrednog društva „Mode – M“ Beograd i fizičkog lica na čiji račun je izvršena uplata. Tuženi nisu dokazali ni po kom osnov je iznos od 1.009.990,00 dinara uplaćen u korist računa preduzetničke radnje majke prvotuženog. Drugostepeni sud ocenjuje da tuženi, iako su dostavili ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji koji je okvirne prirode, nisu pružili dodatne dokaze u vidu faktura, otpremnica ili drugih pisanih isprava kojima bi dokazali da je navedeni ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji zaista i realizovan, te da je preduzetnička radnja majke prvotuženog izvršila za privredno društvo „Mode-M“ DOO Beograd određene usluge, po vrsti, količini i ceni koja je plaćena. Prema stanovištu drugostepenog suda, sve navedeno ukazuje da su članovi društva „Mode – M“ raspolagali imovinom društva kao sopstvenom imovinom, zbog čega tužilac kao poverilac po izvršnoj ispravi nije mogao da naplati svoje potraživanje, pa je primenom člana 15. Zakona o privrednim društvima drugostepeni sud delimično preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za iznos od 3.315.108,08 dinara koliko tužiocu pripada po pravnosnažnoj presudi, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena.

Revident ne prihvata date razloge drugostepenog suda. Smatra da presuda od 29.03.2008. godine koja je doneta zbog izostanka u korist tužioca ne predstavlja dokaz o postojanju potraživanja tužioca, te revident tvrdi da tužilac nije ispunio svoje obaveze iz poslovnog odnosa sa društvom „Mode-M“. Takođe, revident ukazuje da novčana sredstva kojim je raspolagano u korist fizičkih lica (majke i oca prvotuženog) predstavljaju znatno niži iznos od iznosa koji je dosuđen tužiocu, pa smatra da tuženi ne mogu biti odgovorni za tužiočevo potraživanje u iznosu većem od onog za koji je utvrđeno da je raspolagano navodnom zloupotrebom iz člana 15. Zakona o privrednim društvima.

Revizija prvotuženog nije osnovana. Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je delimično preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za iznos od 3.315.108,08 dinara.

Institut probijanja pravne ličnosti u periodu kada su izvršene radnje koje su okvalifikovane kao zloupotreba pravila o ograničenoj odgovornosti društva, bio je uređen odredbama člana 15. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 125/04). Probijanje pravne ličnosti kao korektiv opšteg principa da članovi društva sa ograničenom odgovornošću ne odgovaraju za obaveze društva, ima za cilj da sankcioniše svako ponašanje članova privrednog društva koji zloupotrebe pravila o odvojenosti imovine privrednog društva i njihove lične imovine (ili na drugi način zloupotrebe društvo), pa stoga ukoliko članovi društva raspolažu imovinom društva kao svojom, solidarno odgovaraju za obaveze društva.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da je prvotuženi kao bivši član i direktor privrednog društva „Mode-M“ DOO Beograd sa kojim je tužilac bio u poslovnom odnosu, i u odnosu na koje društvo je imao potraživanje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, raspolagao novčanim sredstvima sa računa navedenog privrednog društva, tako što je utvrđene novčane iznose uplatio na račun svog oca i majke. Drugostepeni sud je pravilnom primenom odredbe člana 15. stav 3. Zakona o privrednim društvima, cenio sve okolnosti slučaja vezane za zloupotrebu i izveo pravilan materijalno pravni zaključak da je prvotuženi raspolagao imovinom društva „Mode-M“ kao sopstvenom imovinom, kao da privredno društvo kao pravno lice ne postoji. Po svom nahođenju, novčane iznose od 520.000,00 dinara i 1.009.990,00 dinara sa računa društva „Mode-M“, uplatio je na račune svojih roditelja, a tokom postupka nije pružio dokaz o postojanju realnog osnova za ovakve transakcije, sadržanog u izvršenim uslugama ili prodatoj robi od strane primaoca ovih uplata. Odavde sledi da je imovina društva umanjena radi zadovoljenja ličnih interesa prvotuženog kao osnivača (odnosno sa njim povezanih lica), dok sa druge strane, tužilac nije mogao ni u izvršnom postupku da namiri svoje potraživanje po pravnosnažnoj sudskoj odluci, budući da je nad društvom „Mode-M“, otvoren i zaključen postupak stečaja.

Stoga, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u opisanoj situaciji osnivači solidarno odgovaraju za obaveze društva, te da su se stekli uslovi za primenu člana 15. Zakona o privrednim društvima, pa je pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev za isplatu iznosa od 3.315.108,08 dinara.

Bez uticaja na pravilnost pobijane drugostepene odluke su navodi revidenta da je novčanim sredstvima sa računa društva „Mode-M“, raspolagano u iznosu od 1.529,099 dinara, te da stoga tuženi ne mogu tužiocu dugovati iznos od 3.315.108,00 dinara koliko mu je dosuđeno. Ovo iz razloga što član 15. Zakona o privrednim društvima ne predviđa ograničenu odgovornost članova društva do visine vrednosti imovine kojom je raspolagano zloupotrebom pravila o ograničenoj odgovornosti, već solidarnu, neograničenu odgovornost za obaveze društva prema poveriocima, koji usled zloupotrebe od strane članova nisu mogli da naplate svoje potraživanja od samog društva.

Takođe, nisu od uticaja navodi revidenta da tužilac nije ispunio svoje obaveze po ugovoru od 10.07.2006. godine, da je ishodovao presudu zbog izostanka u kom postupku društvo „Mode-M“ nije dokazivalo svoje tvrdnje, te da nije utvrđeno da je nad društvom „Mode-M“ otvoren i zaključen stečaj zbog nedozvoljenog raspolaganja imovinom društva. Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, sve bitne činjenice za presuđenje utvrđene su od strane prvostepenog suda, a drugostepeni sud je izveo pravilnu materijalno pravnu kvalifikaciju utvrđenog činjeničnog stanja, na koje je primenio odredbu člana 15. Zakona o privrednim društvima. Pravni odnos povodom potraživanja tužioca prema društvu „Mode-M“ utvrđeno je pravnosnažnom sudskom presudom, i kao takvo nije podložno ponovnom preispitivanju u parničnom postupku povodom tužbe za probijanje pravne ličnosti, pa su revizijski navodi u tom pravcu irelevantni za ocenu pravilnosti pobijane odluke.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana drugostepena odluka zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, te da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, zbog čega je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić