III OBAVEZUJE SE tužilac EUROLIFE DOO Beograd da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 57.300,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pisanog prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu 3 P 6653/2020 od 23.03.2021. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je ništav član 3. stav 1. tačka 1. Ugovora o otvaranju akreditiva broj ... od 30.06.2004. godine zaključen između tužioca i banke Delta AD Beograd, čiji je pravni sledbenik ovde tužena banka. U stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je ništav član 6. Aneksa broj 1 na Ugovor o otvaranju akreditiva zaključen između tužioca i banke Delta AD Beograd, čiji je pravni sledbenik ovde tužena banka. U stavu trećem izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati po osnovu sticanja bez osnova iznos od 24.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.08.2004. godine. U stavu četvrtom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 1.175 USD sa zateznom kamatom koju propisuje i naplaćuje Centralna banka Sjedinjenih američkih država od 22.11.2007. godine do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate u visini zakonske zatezne kamate iz člana 4. i 5. Zakona o zateznoj kamati. U stavu petom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 64.200,00 dinara sa kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda 6Pž 3770/2021 od 28.09.2021. godine odbijene su žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse, u delu kojim se pobija drugostepena odluka kojom je odlučeno o ništavosti člana 3. stav 1. tačka 1. Ugovora o otvaranju akreditiva od 30.06.2004. godine i obavezan tuženi da tužiocu po tom osnovu isplati 24.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.08.2004. godine do isplate.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u navedenom delu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženog, bankom Delta AD Beograd zaključio Ugovor o akreditivu od 12.08.2004. godine. Članom 3. ugovora ugovoreno je da tužilac pravnom prethodniku tuženog plati fiksnu jednokratnu naknadu za obradu zahteva za otvaranje akreditiva u iznosu od 24.000,00 dinara. Među parničnim strankama nije bilo sporno da je tuženi od tužioca naplatio navedeni iznos u skladu sa citiranom odredbom člana 3. Ugovora o akreditivu.

Prema stanovištu nižestepenih sudova član 3. Ugovora o otvaranju akreditiva predstavlja ništavu ugovornu odredbu iz razloga što sadrži obavezu plaćanja bankarskih provizija za obradu zahteva čiji predmet nije određen. Sudovi su stava da su izostali jasni i nedvosmisleni podaci o troškovima provizije za obradu zahteva, jer je navedenom ugovornom odredbom predviđeno da nalogadavac pre otvaranja akreditiva plati banci na ime bankarske provizije za obradu zahteva iznos od 24.000,00 dinara, pa nižestepeni sudovi nalaze da je ovako postavljena naknada neodređena. Drugostepeni sud dodaje da pravni prethodnik tužene banke nije u formi ponude tužioca upoznao sa obavezom da snosi troškove obrade kredita, kao i da je među strankama ugovorena efektivna kamatna stopa, a potom jednokratna naknada za troškove obrade kredita, te da je navedeno protivno načelu savesnosti i poštenja, što ovakvu ugovornu odredbu čini ništavom.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište nižestenih sudova jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, tužbom se traži utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe iz Ugovora o otvaranju akreditiva na osnovu kog je tužilac pravnom prethodniku tužene banke dao nalog za otvaranje akreditiva radi izmirivanja obaveza po određenom pravnom poslu. U samom ugovoru naznačeno je da se tužilac obavezuje da saugovaraču plati fiksnu jednokratnu naknadu za obradu zahteva za otvaranje akreditiva u iznosu od 24.000,00 dinara. Dakle, u konkretnom slučaju radi se o naknadi za obradu zahteva za otvaranje akreditiva, kod kog pravnog posla ne postoji efektivna kamatna stopa na koju se pozivaju nižestepeni sudovi. U toj situaciji pravni prethodnik tužene banke nije imao obavezu da iskazuje troškove kredita kroz efektivnu kamatnu stopu, niti da primenjuje podzakonske akte Narodne banke Srbije kojim je regulisan jedinstveni način obračuna efektivne kamatne stope kod kredita, finansijskog lizinga ili depozita.

Navedena ugovorna obaveza nije ništava ni sa stanovišta neodređenosti predmeta na koje odredbe Zakona o obligacionim odnosima se poziva prvostepeni sud. Ovo iz razloga što je jasno definisano da je obaveza tužioca da plati iznos od 24.000,00 dinara, a činjenica da banka nije specifikovala, niti na bilo koji drugi način obrazložila strukturu i mehanizam tih troškova ne čini samu ugovornu odredbu ništavom. U momentu zaključenja ugovora nije postojalo zakonsko ograničenje ugovaranja troškova obrade zahteva za otvaranje akreditiva, budući da se radi o bankarskom pravnom poslu koji se razlikuje od kreditnog, pa samim tim ne mogu se primenjivati zakonske i podzakonske odredbe kojima je regulisan ugovor o kreditu. Imajući u vidu da su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo koje se vezuje za pravne poslove kredita i depozita, gde ne spada ugovor o otvaranju akreditiva, Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene odluke tako što je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti člana 3. Ugovora o akreditivu, i posledično navedenom, odbijen je i tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 24.000,00 dinara, koliko je pravni prethodnik tužene banke naplatio po navedenoj ugovornoj odredbi.

Iz navedenih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakon o parničnom postupku doneta je odluka kao u stavu drugom izreke.

U preostalom delu posebna revizija tuženog nije dozvoljena. Izraženo stanovište nižestepenih sudova u pogledu utvrđenja ništavosti ugovorne odredbe iz člana 6. Aneksa broj 1 na Ugovor o otvaranju akreditiva od 30.06.2004. godine, u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 16.09.2021. godine. U konkretnoj činjenično-pravnoj situaciji, Aneksom ugovora obaveza tužioca za pokriće akriditivne svote kod pravnog prethodnika tužene banke, promenjena je u obavezu korisnika kredita iz ugovora o kratkoročnom kreditu, pa su Aneksom ugovora regulisani uslovi pod kojima se odobrava navedeni kredit. Između ostalog, pored ugovorene kamatne stope u članu 6. ugovora predviđeno je da tužilac plati pravnom prethodniku tužene banke proviziju za usluge banke u visini od 0,50% od iznosa kredita. Imajući u vidu navedene pravne stavove Vrhovnog kasacionog suda, u slučaju kada nema dokaza da je banka postupila na način da korisniku kredita u ponudi za zaključenje ugovora na jasan i nedvosmislen prikaže sve troškove koje je dužan da plati, te da iste prikaže kroz efaktivnu kamatnu stopu, to predstavlja nesavesnost pravnog prethodnika tužene banke koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Stoga, nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava, jer su nižestepeni sudovi postupili u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda povodom spornog pravnog pitanja.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 82/11... 18/20) odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog u navedenom delu nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tužene podneo tužbu dana 26.11.2020. godine. Vrednost predmeta spora je 150.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku to se zaključuje da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni kasacioni sud je tuženom dosudio troškove revizijskog postupka u smislu člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa je na opredeljeni predlog, tuženom dosudio iznos od 21.600,00 dinara na ime sastava revizije (sa PDV-om), iznos od 37.200,00 dinara na ime takse na reviziju i iznos od 55.800,00 dinara na ime takse na odluku po reviziji, što sve ukupno iznosi 114.600,00 dinara. Imajući u vidu polovičan uspeh tuženog u revizijskom postupku, Vrhovni kasacioni sud je tuženom dosudio iznos od 57.300,00 dinara na ime troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić