Privredni apelacioni sud presudom Pž 6093/14 od 16.04.2015. godine, preinačuje presudu i Privrednog suda u Beogradu P br.4529/13 od 08.05.2014. godine u stavu III, IV, V, VI, VII, VIII i IX izreke tako što odbija tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da se tuženi- protivtužilac obaveže da tužiocu protivtuženom na ime glavnog duga plati iznos od 5.428.221,15 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.02.2008. godine pa do isplate, kao neosnovan. Obavezuje tužioca-protivuženog da tuženom protivtužiocu plati iznos od 1.565.495,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.02.2008. godine pa do isplate, kao i iznos od 495.928,53 dinara. Obavezuje tužioca-protivtuženog da tuženom protivtužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 601.656,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tužilac-protivtuženi izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju i dopunu revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužioca-protivtuženog nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe koje bi mogle predstavljati osnov za usvajanje revizije tužioca- protivtuženog, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor broj 1739 dana 03.10.2002. godine, radi završetka građevinskih i zanatskih završnih radova na objektu podzemne garaže na lokaciji ... broj .... Shodno članu 1. ugovora investitor ovde tuženi- protivtužilac je naručio a izvođač ovde tužilac-protivtuženi se obavezao da za račun investitora na osnovu tehničke dokumentacije izvede građevinsko zidarske radove i zanatsko završne radove na navedenom objektu po ponudi broj 101/02 od 02.10.2002. godine, a na način i pod uslovima bliže navedenim ugovorom. Investitor i izvođač su utvrdili vrednost ponude na iznos od 28.339.426,00 dinara, a navedena ponuda čini sastavni deo ugovora. Tužilac – protivtuženi kao izvođač radova je vodio građevinske dnevnike koji se sastoje od sedam knjiga i obuhvataju period od 14.10.2002. do 07.12.2003. godine, a svi listovi uredno su potpisani od strane zastupnika tužioca –protivtuženog VV kao i od nadzornog organa za građevinske radove. Navedeni dnevnici sadrže predviđene podatke o izvođaču radova, objektu, mestu izgradnje, investitoru kao i radno vreme i opis radova. Parnične stranke su odbile svoje učešće u izradi konačnog obračuna radova.

Veštačenjem putem veštaka građevinske struke, utvrđeno je da je tužilac – protivtuženi izvršio ugovorom predviđene radove i da ukupna vrednost izvedenih naknadnih radova na dan ispostavljanja 12 privremene situacije po valutnoj klauzuli iznosi 34.717.053,16 dinar, dok ukupna vrednost izvedenih ugovorenih radova na dan ispostavljanja 12 privremene situacije 31.12.2004. godine bez primene valutne klauzule iznosi 30.640.955,93 dinara. Tužilac-protivtuženi je kasnio sa završetkom radova 94 dana, a ugovorna kazna za navedeni period prekoračenja iznosi 1.416.971,30 dinara. Tužilac– protivtuženi kao izvođač je uveden u posed 11.04.2003. godine, a rok završetka radova je bio 25.12.2002. godine. Usled neispunjenja ugovornih obaveza od strane tuženog-protivtužioca, tužilac-protivtuženi je ostvario pravo na produžetak roka za 123 dana od 27.04.2003. godine, a po osnovu viška radova preko 10% od ugovorene količine radova i ima pravo na produžetak roka za 10 dana. Konačan rok za završetak radova bio je 27.05.2003. godine. Veštak je bio mišljenja da konačni obračun treba da se uradi u skladu sa vrednošću radova primenom valutne klauzule.

Ekonomsko-finansijskim veštačenjem, utvrđeno je da visina potraživanja tužioca-protivtuženog prema tuženom–protivtužiocu posle izvršenog prebijanja međusobnih potraživanja sa stanjem na dan 18.02.2008. godine uz primenu devizne klauzule, iznosi ukupno 4.011.249,85 dinara. Ukupna visina potraživanja tuženog-protivtužioca prema tužiocu-protivtuženom posle izvršenog prebijanja međusobnih obaveza i potraživanja sa stanjem na dan 18.02.2008. godine bez primene devizne klauzule iznosi 2.773.821,20 dinara. Predmet tužbenog zahteva je isplata duga u iznosu od 5.428.221,15 dinara, a protivtužbenog zahteva istaknutog radi prebijanja je isplata iznosa od 2.773.821,20 dinara.

Prvostepeni sud, utvrđuje potraživanje tužioca za iznos od 5.428.221,15 dinara sa pripadajućom kamatom i protivpotraživanje tuženog- protivtužioca za iznos od 1.416.071,30 dinara, vrši preboj potraživanja i obavezuje tuženog da tužiocu plati 4.011.249,35 dinara, a u preostalom delu zahtev tuženog-protivtužioca u iznosu od 1.356.849,90 dinara sa pripadajućom kamatom odbija kao neosnovan i odbija protivtužbeni zahtev za 356.849,90 dinara. Prema izraženom pravnom stavu prvostepenog suda, tužilac- protivtuženi je dokazao da je izvršio ugovornu obavezu i izveo ugovorene i naknadne radove i iste predao tuženom na koje tuženi-protivtužilac nije imao primedbe. Visinu novčane naknade za izvršene radove prvostepeni sud je utvrdio iz dopunskog nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke prihvatajući u celosti obračun naknade date u prvoj varijanti po kojoj je visina duga tuženog-protivtužioca utvrđena primenom valutne klauzule u ukupnom iznosu od 5.428.221,15 dinara. Kao razlog za usvajanje zahteva u navedenom iznosu primenom valutne klauzule prvostepeni sud navodi da sastavni deo ugovora zaključenog između parničnih stranaka čini ponuda od 02.12.2002. godine, odnosno predračun tužioca–protivtuženog u kojem je obračun građevinskih i zanatskih završnih radova na predmetnom objektu sačinjen primenom valutne klauzule (prema kursu nemačke marke u momentu sastavljanja obračuna). Prema izraženom pravnom stavu prvostepenog suda tuženi-protivtužilac se saglasio sa obimom i vrstom izvršenih radova i vrednošću izvedenih radova, jer su ispostavljene privremene situacije (ukupno 12) u kojima je obračun izvršen primenom valutne klauzule bile uredno overene pečatom tuženog- protivtužioca.

Drugostepeni sud u odluci po žalbama parničnih stranaka izražava drugačiji pravni stav. Pravni stav po kome je prilikom veštačenja od strane veštaka finansijske struke visina duga tuženog-protivtužioca pogrešno utvrđena primenom valutne klauzule, jer je prema odredbama ugovora između stranaka cena ugovorena fiksno, bez ikakvih mogućnosti primene valutne klauzule. Samim tim nije bilo osnova da se iznos duga po 12 privremenoj situaciji obračuna primenom valutne klauzule kao i u pogledu preostalih privremenih situacija koje je tuženi–protivtužilac uredno plaćao, već je dug morao biti utvrđen na osnovu fiksno ugovorenih jediničnih cena količine i obima izvedenih radova umanjen za uplaćeni iznos. Utvrđuje i postojanje protivpotraživanja tuženog u ukupnom iznosu od 2.061.423,81 dinar. Sledom tih razloga preinačuje prvostepenu presudu, tako što odbija tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog a usvaja protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca u dosuđenom iznosu.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni, a usvojio protivtužbeni zahtev.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava drugostepenog suda.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove.

Članom 630. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor o građenju je ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu.

U smislu člana 273. stav 1. istog zakona, propisano je da kad je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, poverilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu. Stavom četvrtim navedene zakonske odredbe propisano je da kad je kazna ugovorena za slučaj da dužnik zadocni sa ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu. Poverilac ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadocnjenja ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu.

Parnične stranke su zaključile ugovor o građenju, po kome se tužilac-protivtuženi kao izvođač obavezao da za račun tuženog-protivtužioca kao investitora na osnovu tehničke dokumentacije izvede građevinsko-zidarske i zanatsko završne radove na objektima garaže u ulici ... br. ... prema ponudi broj 101/02 od 02.10.2002. godine i da u roku od 20 dana uskladi pojedinačne stavke iz ponude, sa ukupno ugovorenom cenom iz stava 2. člana 2. ugovora. Stranke su utvrdile vrednost ponude na iznos od 28.339.426,00 dinara. Tuženi je u toku postupka dostavio ponudu tužioca …/… od 02.10.2002. godine koja čini sastavni deo zaključenog ugovora o izvođenju radova od 03.10.2002. godine iz čije sadržine se utvrđuje da je tužilac-protivtuženi ponudio tuženom- protivtužiocu da izvede preostale građevinsko-zanatske radove na navedenom objektu podzemne garaže za iznos od 28.339.426,00 dinara. Činjenica što je predračun kojim je vrednost ugovorenih radova od 28.339.426,00 dinara dobijena tako što je vrednost ugovorenih radova od 15.114.360,53 dinara pomnožena odnosom kursa DM iz osnovnog ugovora (16,00 dinara) i kursa DM za obračun (30,00 dinara) tj. 15.114.360,53 h 30,00/16,00 = 28.339.426,00 dinara ne znači da se u konkretnom slučaju visina duga ima obračunati primenom valutne klauzule, odnosno prema kursu nemačke marke u trenutku sastavljanja obračuna. Odredbama ugovora, je među strankama ugovorena fiksna cena bez ikakve mogućnosti primene valutne klauzule. Stoga je iznos duga iz privremenih situacija koje je tuženi- protivtužilac uredno plaćao, morao biti utvrđen na osnovu fiksno ugovorenih jediničnih cena, količina i obima izvedenih radova umanjen za uplaćen iznos. Na utvrđeni dug bez primene valutne klauzule, trebalo je utvrditi postojanje protiv potraživanja tuženog-protivtužioca po osnovu pretplaćenih privremenih situacija u iznosu od 1.565.495,28 dinara, na ime glavnice i na ime razlike po osnovu kamate od 495.928,53 dinara.

Imajući u vidu navedeno, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu, odbivši tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, za isplatu iznosa od 5.428.221,15 dinara imajući u vidu da su parnične stranke ugovorile fiksnu cenu za izvedene radove, zbog čega tuženi ne duguje tužiocu navedeni iznos.

Takođe je pravilan zaključak drugostepenog suda da je potraživanje tuženog–protivtužioca, osnovano za iznos 2.061.423,81 dinar, koji iznos je tuženi preplatio tužiocu, imajući u vidu da je tuženi u celosti izvršio svoje ugovorne obaveze, isplativši tužiocu ukupno ugovorenu cenu za izvedene radove i ostao u pretplati u navedenom iznosu. Tuženi-protivtužilac, nema pravo potraživanja na ime ugovorne kazne, koji je obračunao u skladu sa članom 14. Ugovora, jer je tuženi-protivtužilac primio ispunjenje ugovora od tužioca- protivtuženog i nije bez odlaganja saopštio tužiocu-protivtuženom da zadržava pravo na ugovornu kaznu.

Stoga je i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilna odluka drugostepenog suda kojom je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni, a usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca u dosuđenom iznosu.

Navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Kako ne postoje revizijski razlozi tako ni oni na koje se pazi po službenoj dužnosti revizijski sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić